"Zapali gitaru Džimi!" - John the Conqueror hendriksovski "otrsili" svoju muziku



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Koncertom u niškom klubu „Feedback“ američki trio „John the Conqeror“ pokazao je publici kako se to radi. Sjajnim nastupom i fantastičnom energijom, ispijajući pivo na iskap i šireći crnački znoj, otrsili su hendriksovski svoju muziku.


Retko imamo priliku da gledamo prekookeanske bendove, naročito kada donose muziku koja im od iskona pripada. A sinoć se to čulo od njih. Da nije bilo reči kao što su “mama, woman, I love you, blues, cocain in your veins“ mislili biste da ste na hardkor koncertu. Publika je divljala, čak u jednom trenutku je bila i šutka, stejdž dajving i političke (mada potpuno neprimerene) parole. Mada standardne, da ne kažem predvidive deonice, upakovane su sa takvom veštinom i dinamikom, da sam barem dva puta pomislila „e, dosta mi je, mnogo sam umorna, čula sam sve, idem kući“ i onda krene takvo rokanje da bi se Vudstok postideo. I naravno ostala sam sve do kraja bisa. Iz publike su dobacivali „zapali gitaru!“, „Filadelfija“. Dok je dečko pevao „You Don't Love Me“ publika mu je uzvraćala sa „I Love You“. Onda krenu da prže neki bugi pa smo se šalili i vikali između pesama „Kreni prema meni“. Ali ovo je bila svirka posle koje bi „Partibrejkers“ zvučali prosto dosadno.

Ono što odvaja ovakve bendove od nekih drugih koji ovde sviraju sve to tako isto ili slično je, po mom zaključku, u sledećem: muziku, kakvu god da sviraš, moraš da živiš. Da se spakuješ i ideš daleko od kuće, svaki dan da je sviraš, da nemaš dosadan posao i šefa koji te drnda, samo bendmejts i kombi i klub uveče. Čujem iza leđa jedan lik komentariše: Vidi im se na licima da su srećni. I jesu. Rade to što vole i veruju u to. Ali stvarno. I podseti me na Normana Bejkera od prošle nedelje, gde sam zaključila isto to. Znači, nije njihova prednost što su crnci, što su Amerikanci, što dobro sviraju, što su ovo ili ono. Nego što su se odrekli ovozemaljskog života i ne koketiraju sa njim, osim kada je u formi publike ispred njih. I eto saveta i za mene i za kolege i za publiku.

Pre njih je premijerno nastupio niški bend „Prljave sestre“ i dobili su moje simpatije u svakom pogledu. Bend koji kombinuje muziku od popa do bluza, sa lepim tekstovima. Ovacije je dobio kolega Petar kada je uz bas zasvirao i usnu harmoniku, znači kompletno. Samo napred, drugari, odlični ste bili.

A pre Sestara još jedni gosti, „Blues Rezervata“ iz Kruševca. Bend duge i bogate istorije, dve gitare sa bubnjem i zanimljiv rokenrol. Videlo se da im se dopalo kod nas, možda im fali malo onog života o kome sam gore pisala ali nije to strašno, ne zameram. I meni negde fali to malo. Uživali smo.
U nastavku pogledajte galeriju fotografija.


txt: Olja Wagner
foto: Ana Bačanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva