Vikend za nama... samo kakav poželeti može konceptualna umetnica kao što sam ja.
 
Počelo je sve u četvrtak sa hardkorom koji nam je Srđan (kolega basista benda T-Error) u Preduzeću priredio. Vatreno mu krštenje bilo, došli da ga kao DJ kolege podržimo i nismo se pokajali. Osim i dalje strašno lošeg ozvučenja, koje postaje polako zaštitni znak tog mesta, bilo je sjajno podsetiti se nekih pesama pa i „Stentora“.
Zatim smo produžili do Fidbeka, gde je krajnje utopijski nastupio Norman Bejker sa svojim bendom, rok-bluz iz Mančestera. Mada nisam fan ni poznavalac tog muzičkog pravca moram da priznam da je nastup bio energičan i iskren i samim tim me kupio. Matori bluzeri, koji provode svoj život svirajući tako daleko od kuće bluz 200 dana godišnje, mada iz Mančestera, što nema mnogo veze sa takvom vrstom tuge. Ili smo mi navikli na nešto sasvim drugačije iz Mančestera, ne znam. Predrasude. Dobra svirka, jaka i duboka. Domaći „The Jam Station“ kao podrška.
 
A onda u petak nešto kao za mene. „Stuttgart Online“ dvojac, zbog kojih pesmu „Da je nađe“ slušam danima po mnogo puta na dan. Meni mnogo bliži koncept od trenutnog hita „Artan Lili“. Britkiji i konkretniji. I tekstovi koji me više pogađaju. Oduvali su nas probrane, jer smo to veče bili malo dalje od mejnstrima pa je Fidbek bio uobičajeno manje posećen. Ali nije falilo intimnosti i posvećenosti jer kako peva Bokerini: Malo nas je, ali smo odabrani. A negde se i pronalazim u tome sama, bolje 50 pravih ljudi nego 500 slučajnih prolaznika. Njih dvojica su otrsili, u svakom smislu te reči. Odsvirali su i jednu novu pesmu „YU Rock“ i najavljuju da rade istom dobrom silom kao i do sada. Ono, bend sa kojim bih na turneju 'ladno, samo da ih slušam svaki dan.

Kao goste imali smo priliku da čujemo hrvatski bend „Vlasta Popić“ po prvi put u našem gradu i kad sledeći put dođu... preporučujem najtoplije da ispratite, ako volite tu vrstu pank/rok/nojza. Trojka, sa preslatkom bubnjarkom (uh! ovo zvuči perverzno). Snažni visokofrekventni vokali, jaka ritam sekcija, ona cepa onaj bubanj ne prašta, tekstovi moćni. Nisam kao žena u rokenrolu ultimativno nastrojena na iste kao masthev, ali ima svoju posebnu draž. A na kraju se zamenila sa basistom za instrument, što učini da mi još više prirastu k srcu.

Došla sam prilično nespremna, jer su za mene prilično novo ime, s tim što se sada taj status promenio u skoro pa „In The Relationship with Vlasta Popić“. Bend koji ima 2 albuma, ali mnogo svira što je u današnjem svetu muzike i nekako najvažnije da se dopre do pravih ljudi. Veoma impresivna lista koncerata u regionu. Kako su napisali na svojoj FB stranici: Tresla se gora, rodio se Niš. E baš tako je bilo.
 
Subota je bila rezervisana za moj bend „Language.Sex.Violence“. Gostovali smo u Negotinu u Klubu „Cinema“. Prelepo jedno mesto. Prvi put sam javno čitala svoju poeziju. Posle mene Skala svoju. Pa su Peđa i Katarina kao „Figurative Theatre“ radili performans cut&fold, gde su na licu mesta od isečaka iz novina sa publikom stvarali pesmu. Slušali smo u pozadini moju kompoziciju „Dancer in the Dark“ stvaranu za taj performans. A onda smo iscepali našu set listu u zanosu. Nama je bilo ekstatično, a kako je Miljan Ristić pisao na svom blogu „eXperiment“...
„Mislim da je uspeh svakog muzičara ako muzika koju svira i stvara izaziva emocije kod slušaoca odnosno publike i da je suština u toj povezanosti koja nastaje između umetnika i publike posredstvom muzike. Meni se to dogodilo tokom nastupa „Language.Sex.Violence“. Nije to bila klasična svirka. Prosto krljanje gitarama. Ne! Bio je to jedan performans. Muzika sa stavom. Muzika sa poentom. Muzika sa idejom i porukom. Bes i nezadovoljstvo manifestovani u muziku. Seks i nasilje ispoljeni jezikom gitara i bubnjeva. Kada je Peđa krenuo da peva, kada su krenuli ti vapaji za pomoć, krici upozorenja i osude, kritike i samokritike, blago je reći da sam se naježio. A muzika je bila i više nego dobra potpora tom prilično emotivnom i euforičnom pevanju. Psihodelija izazvana posredstvom muzičkih instrumenata i dubokog muškog vokala obuzela mi je misli i ja sam kao hipnotisan zalutao u tu muzičku distopiju, taj svet koji je svirajući „Language.Sex.Violence“ preneo i doneo u naš Nitogen“.

Nedelja je počela poetskom večeri u Caffe „Mirror“ gde je grupa mladih stvaralaca čitala svoje stihove. Iskreno, bila sam malo iznenađena temama kojima su se bavili. Sve iste. Melanholične. Drama. Nespretno i neubedljivo čitanje. Loša dikcija. Nisu me ubedili u to što pišu. Od mladih ljudi pre očekujem bunt i snažne razarajuće, pasionirane emocije. Britke reči. Uglavnom su bile jesen, zlato, nebo, snovi, ja ne znam, moje misli su tamo negde, pitam se, more, on, ja i on. Bila jedna mala, glasnija i stroža. Ali kad je čitala reče: Boli me k. Šta te boli? K? Pa kaži, dušo. Boli me kurac. Šta je tu strašno? Od tebe i očekujem da psuješ. Da mu pretiš kako mu razbijaš lobanju bejzbol palicom a sramota te da izgovoriš „kurac“. Ma daaaaj... Ko god vas je sakupio, treba da vas rastrese i iscedi i ugnjetava i šiba. Bićete mnogo bolji. Dikcija se vežba, osećanja imaš ili nemaš. A ako ih imate – pokažite bre!

Onda nas je Lenjin isprao sa par odličnih kratkih filmova, starih ali snažnih. Preporučujem svima „Mirror“ nedeljom uveče, možete da vidite nešto što nikada sami ne biste našli. Retki dragulji kratkog metra. Za dž.
Gledali smo: Joined at the Head; Ring of Fire (veoma jak, eksplicitan); Verzaubert; Little Dark Poet; Migrations; Icarus Schmicarus; Are You Luigi? (preporučujem kao obavezno štivo svim pripadnicima jačeg pola zbog radi samopouzdanja); Ballet Story.

Pošto je 5. April tragičan dan za sve ljubitelje Sijetla i grandža (na taj dan roknuo se Kurt, a Lejn Stejli se overio) pogodilo se da uz celodnevnu kišu koja treba da podseti na to, gledamo pravu stonersku svirku u Fidbeku. „Fluid Underground“ iz Vlasotinca i „Good Ol Bastards” iz Knjaževca koje smo ispratili i galerijom fotograf.
Oba benda su bila dobra, u svom maniru. Teška je muzika. Čudan je stonerski i grandžerski vajb u moderno vreme. Čak možda ima i više smisla nego pre. Kao da postajemo sve to o čemu su pre dve dekade godina pevali gorepomenuti, Bog da im dušu prosti. Mene jeza bre prolazi od tih pesama koje te određuju.
Meni koja ne razmišljam u muzici na taj način delovalo hipnotično. Ono što cenim u tom slučaju je iskrenost, da me bend uvuče u svoju muziku. „Amanet“ je dobar album. „...so many levels“ je radio Nenad Pejčić, pa su mi Bastards bili rokerskiji. Ali svejedno, savršen kraj za savršeni vikend.

Olja Wagner