“Isključite televizor, nemojte da vam drugi kroje ono što ćete slušati" - Black Crown Empire



Sviđa ti se? Javi ostalima!

O “uniformisanosti” u muzičkom smislu, o tome šta nam se danas servira, ali i o tome koliko je važno da se ne utopimo u masu, već ostanemo svoji i ostalom, pričali smo sa Stefanom Petrovićem, frontmenom sastava Black Crown Empire nakon nastupa održanog u Kruševcu 22. novembra. U pitanju je ekipa koja dolazi iz Kragujevca, a čine je još i Nemanja Adamović - gitara i back vokal, Vukašin Đerovski – gitara, Duško Deda Jovanović – bas i Vuk Stefanović- bubanj. 


HC: Kako je počela priča koju ste nazvali Black Crown Empire?
Stefan:
Mislim da je važno da ljudi znaju da mi nismo totalno novi bend. Ranije smo imali drugi bend i samo smo malo promenili zvuk. Malo smo odrasli, malo smo sazreli i poenta je da sada sviramo pod drugim nazivom. U principu to je ista ekipa ljudi, ništa se nije promenilo.

HC: Naziv prvog benda je From My Cold Dead Hands. U jednom od intervjua koji ste radili pominjete i problem koji je nastao upravo povodom ovog naziva, tačnije i jedan bend iz Meksika nastupa pod ovim imenom.
Stefan: 
Oni su nas baš smarali, baš su bili dosadni, a to smo mogli i mi njima da radimo. Oni su slali neke njihove fanove, njihove prijatelje da nam šalju neke hejt mejlove. To je bilo baš katastrofa.

HC: Ko je pre nastao?
Stefan:
Nastali smo iste godine, ja mislim da je naš datum čak i ranije. Imali smo tad, to je tad bilo bitno, jer smo bili klinci, imali smo tačan datum koji smo posle obeležavali kao godinu osnivanja benda, mada smo posle to promenili, obeležavanje na datum prve svirke ili tako nešto. Ali, datum kao datum nastanka našeg benda je bio za nekih dva, tri meseca ranije. U principu to nema nikakve veze, naši zakoni i njihovi zakoni su potpuno drugačiji. Mi možemo da koegzistiramo zajedno, ali ako bi recimo krenuli na američku turneju u isto vreme, govorimo o hipotetičkim stvarima, onda bi bilo problema. Da smo na istom kontinetu onda bi mogao da nastane problem. Pokušavali su da mi objasne ljudi iz Sokoja te sitnice, ali u principu nije važno, promenili smo ime i otvorili novo poglavlje. Sada radimo nešto što tada nismo ni zamišljali da ćemo raditi ikad. Bili smo klinci tad, to je bilo pre osam ili devet godina.

HC: Ove godine ste objavili i prvi album “My name is war”, kako je isti nastao i koja priča stoji iza toga?
Stefan: 
“My name is War” je bio planiran za From My Cold Dead Hands. Bilo je planirano da se album pojavi pod bivšim bendom, ali eto desilo se da smo toliko promenili zvuk. U From My Cold Dead Hands smo  svirali neki metalcore, ali je to bilo sa nekim domaćim prizvukom, ukoliko to može tako da se nazove. Onda smo promenili zvuk i sada sviramo neki moderniji stil. To sad neko zove metal djent, neko zove modern metal, kako god bilo, dovoljno se promenilo da bi mi mogli da promenimo ime. Album nije definitivno za svakog. Dosta je mračan, dosta govori o sukobu.  U principu jedna pesma, koja se zove “The Conflict”, ona najbolje može da objasni sve to. Konflikt jednog čoveka u jednom društvu koji non stop preispituje sebe, preispituje svoje odluke, a mora da prolazi kroz sve i svašta u životu da bi pokušao da napravi nešto. Posebno vezano za ovu zemlju u kojoj se sada nalazimo, u stanju u kome se sada nalazimo. Da je neko drugi pisao album, u nekoj drugoj zemlji ne bi nikada napisao ovakav album. Ok, možda nema toliko veze sa socijalnim stvarima, više su to pesme neke emotivne prirode. Kako ja percipiram, pošto sam ja pisao tekst za ovu numeru, kako ja percipiram realnost, svet oko mene, kako percipiram moje probleme koje imam i pokušavam da to izvučem iz sebe, da se razderem što jače mogu i da probam da ih se ortarasim. To je poenta. Znači album je generalno jako težak za slušanje. Više je za neke muzičke sladokusce. Nismo pokušavali da napravimo nešto komercijano, i ko se udubi u te tekstove, ko malo bolje pročita on će shvatiti o čemu je reč. Pronaćiće se u tome. Ljudi ovde nemaju baš tu naviku da čitaju tekstove, da razumeju. Da se na kraju krajeva vežu za nešto, nešto što je njihovo. Ima nas dosta koji imamo iste problem, iste frustracije, iste stvari nam oduzimaju pažnju i mislim da, što se tekstova tiče, mislim da će se ljudi koji razmišljaju na sličan način kao i ja pronaći u pesmama. Što se muzike tiče u tome smo svi učestvovali i dali svoj maksimum. Ja sam stvarno zadovoljan, u odnosu na prvi album. To je stvarno pomak.

HC: Pomenuo si da kod vas postoji ta međusobna saradnja i da svi dajete određen doprinos, ali kako to izgleda na delu, taj proces nastanka pesama?
Stefan:
Pazi, neću te lagati, proces nije baš najsrećnija stvar. Svako od nas ima, bukvalno svako od nas u bendu ima osnovno poznavanje za snimanje. Svako od nas zna da svira i da iskuca bubanj i dešava se da  neko ima kod kuće inspiraciju i napravi pesmu. Nakon toga svi dođemo, sednemo, poslušamo pesmu i kažemo ok, sada ćemo ovde nešto da promenimo, ovde ćemo ovo. U principu to su već bile gotove pesme. Pesme koje smo izabrali za album su već bile gotove i bilo je potrebno samo ih malo upotpuniti, začiniti nečim, načiniti ih, na neki način, boljim.  Demo snimci se na određn način razlikuju, od pilota za album recimo. Kada je naredni album u pitanju, proces će biti takav da ćemo sve raditi u studiju. Neko će doneti rifove, mi ćemo sesti i raditi i pokušati da napravimo možda i nešto što neće imati veze sa onim što je pesma u početku bila. Koja možda uopšte neće ličiti, neće imati nijedan rif, niti bilo šta što je imala kao demo stvar.

HC: Malo više improvizacije u stvaranju?
Stefan:
Pa improvizacije u smislu smišljanja na licu mesta, ali to je otprilike to, improvizacija. Ranije je taj proces smišljanja pesama bio vezan za naše individualnosti. Ko god da napravi pesmu, dođe i prezentuje je i  mi je  potom promenimo ukoliko smatramo da će se tako više uklapati u sam koncept albuma, kako ne bi previše stilski odskakala.

HC: Album je objavljen pod etiketom izdavačke kuće Miner recordings. Kako je došlo do ove saradnje?
Stefan:
Mi smo Milana Milosavljevića kontaktirali prilikom održavanja festivala Invasion From The East u Kragujevcu. Na tom koncertu smo mu dali  naš cd, on je to poslušao i nakon nekih mesec dana dobio sam poziv od njega da odemo da se vidmo i da potpišemo ugovor. Otišli smo kod njega za Trstenik i jako nas je lepo dočekao. Bilo je stvarno fenomenalno i to što smo tom prilikom čuli o mogućoj saradnji i odlučili smo da potpišemo ugovor istog dana. Imali smo nekoliko nastupa na Miner festivalima i ja sam u stalnom kontaktu sa Milanom, radim i kao dizajner za ovu kuću. Milan i ja smo maltene prijatelji sad. On je jedini čovek u ovoj zemlji koji radi nešto ovako. On je jedan od retkih ljudi koji bez nekog odgovarajućeg feedbacka ulaže u sve ovo. Ja mogu samo da hvalim tog čoveka, obzirom da stvarno ulaže sav svoj trud i novac u bendove i to što on radi, to je puki entuzijazam, to je nešto što treba poštovati. On definitivno ima određenih uspeha, ali situacija u zemlji i situacija uopšte na globalnom nivou, vezano za publiku i ovakav tip svirki, vezano za bendove koji su više underground, koji ne podležu tim nekim komercijalnim vodama, ne trude se da budu previše slušljivi i pevljivi, mislim da je prosto situacija sad drugačija. Situacija je pre deset godina bila mnogo bolja, čak drastično bolja. 


HC: U skladu sa zapaženjem koje si izneo da je situacja na sceni danas znatno lošija u odnosu na neko vreme od ranije, ipak gledajući ono što se dešava u gradu iz koga vi dolazite može se primetiti da je Kragujevac uvek imao veliki broj bendova, kao i prostor za svirke i da, prosto, živi u tom nekom smislu. Kakvo je vaše mišljenje po tom pitanju?
Stefan:
Ja sam uvek smatrao da je Kragujevac, bez obzira što je moj grad, neću ga preterano hvaliti u tom nekom kontekstu, ali smatrao sam da je Kragujevac uvek  imao tu  neku scenu. Počevši od Smaka, ranijih radova Osvajača, tih nekih bendova koji su stvarno ostavili traga na rok n roll muziku, kako god ih ljudi percipirali, nebitno. Ali, poenta je da je Kragujevac uvek bio industrijski grad, grad radničke klase, grad gde su ljudi prihvatali te neke tvrđe zvuke. Nešto što možda nije nametnuto. To nije toliko bilo aktuelno ranije, ali sada se već vidi koliko se nameću neke stvari, na primer kič i slično. Kragujevac je uvek imao, opet kažem, tu neku alternativnu scenu. To je uvek bilo karakteristično za industrijske gradove. To je ta neka tmina. To nije toliko slušljivo. Ne možeš to pustiti na radiju gde je neki “easy listening”, ne možeš da se opustiš sa tim. Jednostavno, to služi da se iživiš, da se izduvaš, da skineš svoj stress, anksioznost. Da se izduvaš da bi mogao normalno da funkcionišeš, jer bi poludeo. Poenta cele priče je da smatram da opet možda ti socijalni elementi stvaraju taj prizvuk težine, stvaraju tu atmosferu. Poenta što se Kragujevca tiče, a i cele Srbije je da fali malo entuzijazma. Kada govorimo o publici mislim da na koncerte dolaze ljudi iz drugih bendova da podrže scenu. Konkretne prave publike koja je zainteresovana za bendove koji rade to što rade, koja prati to što rade, koja voli da sluša domaće bendove, u smislu da podržavaju i daju svoj doprinos na kraju krajeva, sve ih je manje i manje iskreno. I u Kragujevcu nije bolja situacija što se svirki tiče.
HC: Vi ste svirali u Kragujevcu 15. novembra?
Stefan:
Svirali smo 15. novembra sa bendom Hardfaced iz Makedonije i opet sa Thimblom. Imamo super saradnju sa njima. Nismo loše prošli, ali u odnosu na neke ranije periode bilo je dosta lošije što se publike tiče. Generalno energija je uvek tu, ti ljudi koji dođu znaju zašto su došli, nema problema sa tim, ali što se tiče samog prisustva ljudi i zaintersovanosti mislim da definitivno to nije to. Sad ja nikoga ne silim, ne mora naravno niko da dođe ko ne želi, ali moglo bi tu nešto da se desi. Kontam da ima dosta ljudi koji slušaju tu muziku, a opet iz neke mrzovolje možda, čak i nedostatka novca, znamo koja je situacija, ali to je više pitanje za filozofe.
HC: Večeras ste svirali u Kruševcu, pa u skladu sa tim, koliko partite muzičku scenu i dešavanja u drugim gardovima, uključujući i ovaj grad?
Stefan:
U Kruševcu  imamo dobru saradnju sa Katabazijom. Poznajem Ponoćnog Vodeničara, Ljubišu, on je super.  Sviđa mi se to što radi Katabazija. Meni je Katatonija jedan od omiljenih bendova, a oni mi mnogo liče na to, samo u tom nekom slovenskom, mitološkom fazonu i to mi se jako sviđa kod njih. Ali iz nekog našeg fazona, pošto ne mogu da pričam baš konkretno o nekim drugim žanrovima, što se tiče nekog našeg fazona, u Beogradu tu su Instead Of a Kill, Hit The Ground, Everything’s Right. U Novom Sadu su bili naši drugari Ground Ziro, koji sada ne znam da li se povampiruju, nisam siguran. Subotica recimo All The Arms We Need. Ja mogu da ti govorim o drugim bendovima, recimo iz Niša, naši drugari Dok7, oni su potpuno kul, ali su potpuno drugačija muzika.
HC:  Kakva je situacija što se nekih vaših daljih planova tiče? Najavljivali ste izlazak prvog spota za numeru “Outbrak”, kada možemo očekivati da će ovaj spot biti realiozvan i objavljen?
Stefan:
Što se spota tiče, na samom albumu je pevao moj brat. Ja sam najpre svirao gitaru, pa bas, jer smo tako malo menjali neke članove. On je otišao, tako da smo razmišljali da ja snimim sad tu pesmu sam, pa da nakon toga snimimo spot, to nikad nije problem. Ali, sada nam se javlja problem što ovaj album postoji otprilike već dve godine. Album možda jeste izašao u aprilu, ali postoji već neko vreme i sada već razmišljamo o novom materijalu. Imamo već jedno pet, šest pesama koje su gotove, sledeće nedelje ulazimo u studio i krećemo sa radom na prvoj pesmi. Mi imamo snimljene te pesme u nekoj demo varijanti. Definitivno pokušavamo da se fokusiramo na novi album i nove stvari. Možda izbacimo spot vezano za My Name is war, ali to je još uvek pod znakom pitanja.
HC: Imate li neke dogovorene datume kada su nastupi u pitanju?
Stefan:
Naš gitarista je više zadužen za taj deo, ali mislim da se pominje Užice u nekom periodu sa bendom Downstroy iz Kikinde, neka saradnja sa njima, pa ako to bude bilo kako treba možda se to nastavi  u neku mini turneju ili nešto tako.
HC: Za kraj, imaš li neku poruku za naše čitaoce?
Stefan:
Poruka svim ljudima, ne samo fanovima i nefanovima - isključite televizor, pogotovo MTV. Dobro VH1 nekad i može, oni puštaju neki rokić nekad. Isključite MTV, isključite televizor, nemojte da vam drugi ljudi kroje ono što ćete slušati. Pronađite se u nečemu, ja ne preferiram da slušam sve i svašta. Ja ne mogu da kažem, volim grunge isto kolko volim metal, ali na primer, volim i elektronsku muziku ukoliko je dobra. U svakom slučaju nemojte da vam drugi ljudi kreiraju ono što ćete slušati. Pronađite se u nečemu, nađite ono što je vaše, nešto što je unikatno, i forsirajte to. Pomažite bendovima, zato što, možda će se desiti da se neki od tih bendova probiju na inostrano tržište i da će samim tim raditi na promociji vaše zemlje, vašeg načina života. Mislim da ljudi i previše palančki gledaju na bavljenje muzikom u ovo vreme. Da misle eto - oni su došli, odsvirali i sad idu kući, pun im je ego -  i tako dalje. U principu svi mi pokušavamo da stvarno nešto uradimo, jer verujemo u to. Poručio bih svima “Be yourself” i sve ostalo će doći na svoje mesto.

Razgovarala Ivana Grujić
Fotograf Aleksandar Ristić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva