Nezavisno na nebu, tako i na zemlji



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Recenzija duplog instrumentalnog albuma "Independence" projekta Kaschade

Odeš u beli svet, rmbačiš za sitne novce koji se u našem okruženju volšebno pretvore u velike, vratiš se i misliš da je ceo svet tvoj. Nisam gastarbajterski raspoložen, niti sam to iskusio, ali ono što znam jeste da je veliki broj muzičara ExYu scene masovno primao muzičko-tehnološke "vakcine" u inostranstvu, koje su potom urodile raznoraznim plodovima, manje ili više uspešnim.
Kod Aleksandra a.k.a. Kaschade-a je drukčije. On ima srpsko poreklo, trenutno živi u Novom Sadu, ali je rođen u Nemačkoj. Ima intuiciju i razmišljanje primereno njihovom mentalitetu, stoga je i muzika koju on iznosi na momente isuviše "kvalitetna" (u tehničkom smislu) za ove prostore - i neka je. Dupli album "Independence" govori sam o sebi već po nazivu. Distancira se od svih mogućih etiketa, žanrovskih okova, što za mene predstavlja pravu muku, naročito kad mu je osnovni instrument u zvučnoj slici saksofon (impresivno!) i bratska pomoć računara. Na pameti mi je njegov album "Sculpture" koji ima jaku gotičku atmosferu, prožetu senzibilnom, ali na momente hladnom elektronikom, dok je "Nezavisnost" zaista izvan svakog  okvira. Iako je podeljen u dva dela "Above" i "Down", teška srca priznajem da je atmosfera poprilično monolitna, ali intrigirajuća. Tematski potpuno raznovrsan, album pruža uvid u gotovo svaki delić psihe njegovog oca i arhitekte - stekao sam utisak da je, pored korišćenja semplova i synth-a, tu prisutna i ogromna želja da se napravi nešto više od muzičkih skulptura. Dužine numera variraju i najčešće je teško odrediti "glavu" i "rep", osim ako ne pratiš listu u plejeru, što meni kao natprosečnom konzumentu muzike ne predstavlja nikakav problem.

Primetio sam da mu neki recenzenti zameraju svesno bežanje od umetanja muzičkih komada u nekakav stalni "okvir", radi lakšeg praćenja i slično. Međutim, ja želim da ga odbranim i u tu svrhu ću reći da umetnik zadržava pravo na svoju viziju, bez obzira da li želi da evoluira i menja diskurs, to je test vremena i ono će, zapravo, pokazati koliko vredi. Ta nestabilna strukturalnost njegovih numera je njegov izbor i ja ga poštujem zbog toga. U stvari, ništa mu ni ne mogu zameriti u vezi albuma: pesme su odlično isproducirane, atmosfera se blago katarzično menja u skladu sa nazivom određene pesme i sasvim je podesan za lagano preslušavanje u sobnoj atmosferi, za žive nastupe nisam siguran. Ne mogu pesme okarakterisati ni kao suvu elektroniku, ni ambient, noise, pa čak ni progressive (umetni-šta-'oćeš) - to je jednostavno Kaschade. Njegovo viđenje krajnje apstraktne elektronske muzike je definitivno čudno, u isto vreme i preko potrebno na našem muzičkom nebu. Koliko god neshvatljive bile, svaka numera će pronaći svog slušaoca. Po mom mišljenju, najinteresantnija je "Interphone", jer ima neku atmosferu nelagode, zamisliš scenu da ti neko zvoni na interfon, a silna gradska buka seče vezu između tebe u stanu i nepoznatog lica koje se zateklo na ulici, a apokalipsa nadolazi. Evo još jedan momenat koji Kaschade nudi svojim slušaocima: mentalne slike, mogućnost da kreiraš atmosferu i scenu u glavi prilikom preslušavanja. A nije otpevao/odrecitovao nijednu reč. To se retko sreće danas. Izvolite se prepustiti živciranju i nelagodi, nezavisno od okruženja.




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva