Prirodna selekcija
Helly Cherry
„Stani, koliko? Još osamedesetak, devedeset? Uh... Možda je trebalo još da sačekam.“
„Ali, rekli ste da je sve to zbog mene?!“
„Pa, da, jeste, iako... ne striktno zbog tebe... Takvih kao ti, recimo.“
„Znači...“
„Pusti to sad, imamo važnijeg posla. Moram da smislim kako to da izvedem. Računao sam da ću provesti neko vreme samo objašnjavajući ti sve ovo, a sad izgleda da je to sve što imaš... Stvarno sam mislio da ćete brže da se razvijate.“
„I dalje ne razumem...“
„Znam! Ne podsećaj me!“ Namrštio se i pogledao čoveka iznerviran, da bi se u sledećem trenutku naglo promenio i vidno raspoloženiji nastavio da govori. „Evo, uzmi ovo... Zarotiraj. Eto, to samo ponekad moraš da radiš. Pravi neki generalni balans, razmešta, sređuje... ma, nebitno. Ne moraš da znaš kako radi, samo kako se koristi.“
Čovek je zarotirao objekat, pogledao oko sebe i slegnuo ramenima. Učitelj je očekivao da vidi neko razumevanje u njegovim očima, pa ga je lažirao, blago podignuvši obrve uz nekoliko klimanja glavom.
„Dobro, dobro je... Mora da bude. Idemo dalje. Ovde možeš sve da ih vidiš, mada to zapravo služi samo da pratiš napredak, nema neku bitnu funkciju.“
Čovek ga je pogledao i odmah uzviknuo: „Ali... Previše ih je!“
„Hm, da... Veruj mi svašta sam pokušavao, ali ništa nije uspelo.“
Učitelj se nasmejao prizivajući pokoju sliku iz svog naizgled večnog sećanja i nastavio.
„Znaš, na početku sam ih mrzeo. Mislio sam kako su paraziti koji razmišljaju samo i jedino o sebi uništavajući sve drugo, pa sam ih menjao, malo po malo, i pritom naterao da misle da se menjaju sami od sebe. Vrlo jednostavno, zapravo.“
„Ali, oni te ne vide. Neki od njih i ne znaju za tebe!“
Učitelj se trgnuo iz prisećanja i pogledao čoveka pravo u oči.
„A da... To sam uradio još odavno - sakrio se. Neophodno je da shvatiš nešto odmah na početku, neće te uvek ceniti. Možda i ne treba, ne znam. U jednom trenutku sam pomislio kako su previše radoznali - posmatraju me konstantno, upitno zure i očekuju da im sve stvorim. A mogao sam, tada. Tako sam se sklonio, sakrio, shvativši da njihova radoznalost, kao i oslanjanje na 'nebesa' postaju sve jači sa novijim generacijama. Bilo je neophodno da nauče da se snalaze, da se razvijaju...“
Čovek se jedva snalazio sa kontrolama, pa nije u potpunosti obraćao pažnju na ono što je Učitelj pričao sve dok nije čuo reč koja se odbijala o zidove njegovog uma, zatočena i nemoguća za ignorisati. Trgao se i nakon nekoliko trenutaka konačno rekao:
„K-k-kako? Kako misliš, tada si mogao?“
„Pa tada...“ Učitelj se sada već premišljao da li je izabrao kako treba. „Tada... Zato što su uznapredovali, postali ambiciozniji, zahtevniji... I dalje ništa ne shvataš, zar ne?“
Usledila je duga tišina. Učitelj je pažljivo posmatrao čoveka, svestan vremena koje je isticalo, a opet razmišljajući da li je prekasno. Čovek je svakim trenutkom sve više gubio samopouzdanje i, uplašen da ne kaže nešto pogrešno, nastavio da ćuti. Sada znatno glasnije i sa manje samokontrole Učitelj je govorio.
„A šta misliš šta ćeš ti ovde? Očigledno pre vremena, ali ja više vremena nemam! Ti ćeš morati da preuzmeš. Civilizacija koja me je izrodila napredovala je znatno brže i kada su me izabrali imao sam hiljade godina ispred sebe. To se zove razvoj! Nismo traćili vreme na beskorisne ratove, birokratiju i ko zna šta još. Vi ste više ulagali u međusobno uništenje nego u dugovečnost, ali dobro, šta je tu je.“
Zastao je na trenutak, pokušavao je da se smiri dubokim udisajima da bi nakon nastavio nešto tiše, sa dozom razočaranja u glasu.
„Izgubili ste i veru u mene.“
„Nismo...“ Čovek je automatski odgovorio i sam shvativši koliko detinjasto zvuči.
„Ma jeste, ali dobro. Kažem, uznapredovali ste na drugim poljima, kakva god ona bila, i ja više ne mogu da vam stvaram čuda - dostigli ste nivo kada razumete kako čuda funkcionišu. Eto, u tom trenutku je došao kraj! Zato kažem tada. Više vam nisam potreban, što znači da je vreme za novi početak, kada ja odlazim, a ti preuzamaš.“
Čovek je drhtao gledajući u skalameriju pred sobom, koju uopšte nije poznavao i slušajući uznemirujuće reči Učitelja. Iznad sve te zbunjenosti, u glavi su mu se izdvajala neka bitna pitanja – šta je to što bi mogao da im ponudi? I zašto on? I zašto im Učitelj nije jednostavno rekao? Sva ta pitanja su trapavo napustila čovekovo grlo, ali je Učitelj ionako tačno znao šta želi da pita.
„Kako da im objasnim da je sve to bilo zarad jedne jedine osobe? Generacija za generacijom, civilizacija za civilizacijom, samo da bi se došlo do jedne jedine osobe u nekom trenutku koja je dovoljno napredovala - a to sve zahvaljujući trudu celog čovečanstva – koja će preuzeti i na samom kraju postati novi Bog... Ko bi prihvatio nešto tako? Ljudi imaju vrlo čudnu urođenu osobinu da ignorišu ono što im ne odgovara, što ne žele da čuju. Na kraju bi me još i zamrzeli. Nisam mogao to da im kažem, nikada ne bih mogao. Što je nagore probudili bi se neki skriveni porivi, postali bi zavidni, svetili bi se jedni drugima. Mislim da ne shvataš u potpunosti za šta su ljudi sve sposobni!“
Čovek je shvatio ogromnu odgovornost koja mu se približavala i koju će morati da prihvati. I dalje zbunjen, rekao je, zamucavši: „Ali... Kako ću? Ja... Na istom sam nivou kao i oni, ne mogu da im budem Bog.“
„A šta misliš kako se to radilo pre tebe? Otkud potopi, razarajući ratovi, diktatori, crkve i sve to? Pošalješ nešto tako i time ih malo unazadiš. Par vekova možda, pod uslovom da se sami već dovoljno ne unazade. Mada, ako i to ne uspe... Vidiš objekat koji sam ti dao?“
„Da.“
„Protreseš ga jako i sve počinje otpočetka. Ni ja ne znam koliko puta su to radili pre mene, koliko puta je čovek počinjao ispočetka, kao što ne znam ni koliko je bogova bilo pre mene. Zar je bitno?“
„Ubiću ih sve...“
„Pa... Tako se počinje iznova, zar ne? Protresi to.“
„Ne!“ Čovek je uzviknuo i nesigurno nastavio da gleda u život koji je mogao tako lako da zaustavi.
„Protresi! Nemam još mnogo vremena. Tako to ide! Počneš iznova, budeš im Bog pošto ne znaju za bolje, i kada dođu do tvog nivoa nađeš sebi zamenu i onda naslednik počne ispočetka... To je krug života.“
„A ako ih samo pustim da žive?“
„Ne možeš!“ Vidno uzrujan Učitelj je pokušao da otme objekat iz čovekovih ruku, ali ga je snaga već izdavala. Smrt je dolazila brže nego što je mislio. Ruka kojom je posegnuo za objektom ga je izdala i izgubivši snagu pala uz telo. Pogledao je u ruku, zatim u čoveka koji mu se približio kako bi ga bolje čuo i rekao: „Mislim... da ne mogu.“
„Ne! Ne razumeš! Oni nisu sposobni da žive sami, uništiće se i posle više ničega neće biti! Potrebni smo im. Neophodni smo im! Mi smo... Mi...“ Rečenica je ostala nedovršena, a Učitelj je pao i ostao nepomičan nakon što ga je životna snaga napustila.
Bog je pogledao u mrtvo božanstvo kraj svojih nogu, a zatim sve ljude čija je sudbina bila u Njegovim rukama. Još neko vreme je gledao u svet i blago razočaran onim što je video skrenuo pogled i protresao objekat promrmljavši: „Dobro, još samo jednom...“
Dragomir Simović
„Ali, rekli ste da je sve to zbog mene?!“
„Pa, da, jeste, iako... ne striktno zbog tebe... Takvih kao ti, recimo.“
„Znači...“
„Pusti to sad, imamo važnijeg posla. Moram da smislim kako to da izvedem. Računao sam da ću provesti neko vreme samo objašnjavajući ti sve ovo, a sad izgleda da je to sve što imaš... Stvarno sam mislio da ćete brže da se razvijate.“
„I dalje ne razumem...“
„Znam! Ne podsećaj me!“ Namrštio se i pogledao čoveka iznerviran, da bi se u sledećem trenutku naglo promenio i vidno raspoloženiji nastavio da govori. „Evo, uzmi ovo... Zarotiraj. Eto, to samo ponekad moraš da radiš. Pravi neki generalni balans, razmešta, sređuje... ma, nebitno. Ne moraš da znaš kako radi, samo kako se koristi.“
Čovek je zarotirao objekat, pogledao oko sebe i slegnuo ramenima. Učitelj je očekivao da vidi neko razumevanje u njegovim očima, pa ga je lažirao, blago podignuvši obrve uz nekoliko klimanja glavom.
„Dobro, dobro je... Mora da bude. Idemo dalje. Ovde možeš sve da ih vidiš, mada to zapravo služi samo da pratiš napredak, nema neku bitnu funkciju.“
Čovek ga je pogledao i odmah uzviknuo: „Ali... Previše ih je!“
„Hm, da... Veruj mi svašta sam pokušavao, ali ništa nije uspelo.“
Učitelj se nasmejao prizivajući pokoju sliku iz svog naizgled večnog sećanja i nastavio.
„Znaš, na početku sam ih mrzeo. Mislio sam kako su paraziti koji razmišljaju samo i jedino o sebi uništavajući sve drugo, pa sam ih menjao, malo po malo, i pritom naterao da misle da se menjaju sami od sebe. Vrlo jednostavno, zapravo.“
„Ali, oni te ne vide. Neki od njih i ne znaju za tebe!“
Učitelj se trgnuo iz prisećanja i pogledao čoveka pravo u oči.
„A da... To sam uradio još odavno - sakrio se. Neophodno je da shvatiš nešto odmah na početku, neće te uvek ceniti. Možda i ne treba, ne znam. U jednom trenutku sam pomislio kako su previše radoznali - posmatraju me konstantno, upitno zure i očekuju da im sve stvorim. A mogao sam, tada. Tako sam se sklonio, sakrio, shvativši da njihova radoznalost, kao i oslanjanje na 'nebesa' postaju sve jači sa novijim generacijama. Bilo je neophodno da nauče da se snalaze, da se razvijaju...“
Čovek se jedva snalazio sa kontrolama, pa nije u potpunosti obraćao pažnju na ono što je Učitelj pričao sve dok nije čuo reč koja se odbijala o zidove njegovog uma, zatočena i nemoguća za ignorisati. Trgao se i nakon nekoliko trenutaka konačno rekao:
„K-k-kako? Kako misliš, tada si mogao?“
„Pa tada...“ Učitelj se sada već premišljao da li je izabrao kako treba. „Tada... Zato što su uznapredovali, postali ambiciozniji, zahtevniji... I dalje ništa ne shvataš, zar ne?“
Usledila je duga tišina. Učitelj je pažljivo posmatrao čoveka, svestan vremena koje je isticalo, a opet razmišljajući da li je prekasno. Čovek je svakim trenutkom sve više gubio samopouzdanje i, uplašen da ne kaže nešto pogrešno, nastavio da ćuti. Sada znatno glasnije i sa manje samokontrole Učitelj je govorio.
„A šta misliš šta ćeš ti ovde? Očigledno pre vremena, ali ja više vremena nemam! Ti ćeš morati da preuzmeš. Civilizacija koja me je izrodila napredovala je znatno brže i kada su me izabrali imao sam hiljade godina ispred sebe. To se zove razvoj! Nismo traćili vreme na beskorisne ratove, birokratiju i ko zna šta još. Vi ste više ulagali u međusobno uništenje nego u dugovečnost, ali dobro, šta je tu je.“
Zastao je na trenutak, pokušavao je da se smiri dubokim udisajima da bi nakon nastavio nešto tiše, sa dozom razočaranja u glasu.
„Izgubili ste i veru u mene.“
„Nismo...“ Čovek je automatski odgovorio i sam shvativši koliko detinjasto zvuči.
„Ma jeste, ali dobro. Kažem, uznapredovali ste na drugim poljima, kakva god ona bila, i ja više ne mogu da vam stvaram čuda - dostigli ste nivo kada razumete kako čuda funkcionišu. Eto, u tom trenutku je došao kraj! Zato kažem tada. Više vam nisam potreban, što znači da je vreme za novi početak, kada ja odlazim, a ti preuzamaš.“
Čovek je drhtao gledajući u skalameriju pred sobom, koju uopšte nije poznavao i slušajući uznemirujuće reči Učitelja. Iznad sve te zbunjenosti, u glavi su mu se izdvajala neka bitna pitanja – šta je to što bi mogao da im ponudi? I zašto on? I zašto im Učitelj nije jednostavno rekao? Sva ta pitanja su trapavo napustila čovekovo grlo, ali je Učitelj ionako tačno znao šta želi da pita.
„Kako da im objasnim da je sve to bilo zarad jedne jedine osobe? Generacija za generacijom, civilizacija za civilizacijom, samo da bi se došlo do jedne jedine osobe u nekom trenutku koja je dovoljno napredovala - a to sve zahvaljujući trudu celog čovečanstva – koja će preuzeti i na samom kraju postati novi Bog... Ko bi prihvatio nešto tako? Ljudi imaju vrlo čudnu urođenu osobinu da ignorišu ono što im ne odgovara, što ne žele da čuju. Na kraju bi me još i zamrzeli. Nisam mogao to da im kažem, nikada ne bih mogao. Što je nagore probudili bi se neki skriveni porivi, postali bi zavidni, svetili bi se jedni drugima. Mislim da ne shvataš u potpunosti za šta su ljudi sve sposobni!“
Čovek je shvatio ogromnu odgovornost koja mu se približavala i koju će morati da prihvati. I dalje zbunjen, rekao je, zamucavši: „Ali... Kako ću? Ja... Na istom sam nivou kao i oni, ne mogu da im budem Bog.“
„A šta misliš kako se to radilo pre tebe? Otkud potopi, razarajući ratovi, diktatori, crkve i sve to? Pošalješ nešto tako i time ih malo unazadiš. Par vekova možda, pod uslovom da se sami već dovoljno ne unazade. Mada, ako i to ne uspe... Vidiš objekat koji sam ti dao?“
„Da.“
„Protreseš ga jako i sve počinje otpočetka. Ni ja ne znam koliko puta su to radili pre mene, koliko puta je čovek počinjao ispočetka, kao što ne znam ni koliko je bogova bilo pre mene. Zar je bitno?“
„Ubiću ih sve...“
„Pa... Tako se počinje iznova, zar ne? Protresi to.“
„Ne!“ Čovek je uzviknuo i nesigurno nastavio da gleda u život koji je mogao tako lako da zaustavi.
„Protresi! Nemam još mnogo vremena. Tako to ide! Počneš iznova, budeš im Bog pošto ne znaju za bolje, i kada dođu do tvog nivoa nađeš sebi zamenu i onda naslednik počne ispočetka... To je krug života.“
„A ako ih samo pustim da žive?“
„Ne možeš!“ Vidno uzrujan Učitelj je pokušao da otme objekat iz čovekovih ruku, ali ga je snaga već izdavala. Smrt je dolazila brže nego što je mislio. Ruka kojom je posegnuo za objektom ga je izdala i izgubivši snagu pala uz telo. Pogledao je u ruku, zatim u čoveka koji mu se približio kako bi ga bolje čuo i rekao: „Mislim... da ne mogu.“
„Ne! Ne razumeš! Oni nisu sposobni da žive sami, uništiće se i posle više ničega neće biti! Potrebni smo im. Neophodni smo im! Mi smo... Mi...“ Rečenica je ostala nedovršena, a Učitelj je pao i ostao nepomičan nakon što ga je životna snaga napustila.
Bog je pogledao u mrtvo božanstvo kraj svojih nogu, a zatim sve ljude čija je sudbina bila u Njegovim rukama. Još neko vreme je gledao u svet i blago razočaran onim što je video skrenuo pogled i protresao objekat promrmljavši: „Dobro, još samo jednom...“
Dragomir Simović