Veliki Brat - od literarne antiutopije do TV utopije (1)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Termin "Veliki Brat" je do većeg dela populacije stigao putem malih ekrana, u jednoj neosnovanoj glorifikaciji izvornog značenja! Nova sezona je počela, pažljivo "odabrani" predstavnici svakodnevno nam u lice nabijaju ogledalo koje oslikava svu nakaradnost našeg društva, a desetine i stotine hiljada gledalaca svakodnevno uživa u prozoru, ne prepoznajući lik iz ogledala. Na jednom drugom, konkurentskom kanalu, bez svoje krivice nazvani "VIP" predstavnici istog nam društva, obreli su se na farmi, da pokažu seljacima da nije sve tako crno i da je i na farmi život lep i veseo!
Beše jednom jedan pisac koga zvahu Džordž Orvel. Stvori on tako lik Velikog Brata za svoju knjigu "1984.". Uz to, napisa još jednu knjigu za sva vremena, koju nazva "Životinjska Farma". Mnogo godina kasnije, u izopačenim verzijama, gledamo meč Orvel protiv Orvela!
O fenomenu Velikog Brata, o njegovoj istoriji, pozadini, popularnosti, piše moj prijatelj Dalibor Djordjević (tekst napisan za i objavljen u studentskom časopisu PRESSEK, april/maj 2008).
Džordž Orvel za početnike.

Engleski pisac Džordž Orvel [pravo ime Erik Artur Bler (1903-1950)] ušao je u istoriju književnosti kao autor dva vanserijska romana: ’’Životinjska farma’’ i ’’1984’’. Retki su pisci koji svoja politička ubedjenja pokušaju da prenesu u književna dela, a da ta dela ostanu toliko uticajna, citirana, ekranizovana i čija aktuelnost sa vremenom ne jenjava. ’’Životinjska farma’’ ima svoju animiranu i filmovanu verziju, a ’’1984’’ ima dve ekranizacije (treća je najavljena za 2009. godinu), ali i planetarnu popularnost zahvaljujući reality programu Veliki brat. U oba svoja romana Orvel problematizuje pitanje društvenih sistema, načina vladanja. U ’’Farmi’’ životinje izvode revoluciju protiv ljudi/ugnjetača, e da bi vodje revolucije samo zaposeli vladarske položaje i postali isti ili gori od svrgnutih. Kad pročitate ’’Životinjsku farmu’’ lakše vam padne neuspeh petooktobarske revolucije kod nas. U ’’1984’’ Orvel daje mračnu viziju budućnosti, viziju totalitarne države koja je u stalnom ratu, kako bi zastrašeno stanovništvo bilo pokorno, dok policija progoni svakog ko i pomisli da dovede u pitanje politiku vladajuće Partije. Iz sižea koji sledi sami proširite koincidencije izmedju romana i sveta u kome živimo. Dakle, posle nuklearnog rata svet je podeljen na tri superdržave: Okeaniju (Amerika sa Britanijom), Evroaziju (Evropa sa Rusijom) i Istaziju (Kina sa Indijom i ostalim azijskim zemljama). Dve od tri države su uvek u savezništvu protiv treće. Po sklapanju primirja, dojučerašnji neprijatelj postaje saveznik protiv dojučerašnjeg prijatelja. Bejahu li Talibani u Avganistanu američki saveznici protiv Rusije, a od onomad američki neprijatelji? Ovakva vrsta sećanja kod Orvela je zabranjena i onemogućena: posle svake promene kursa ljudi zaposleni u Ministarstvu istine (ironično, zar ne?) brišu, prepravljaju, falsifikuju istoriju tako da dojučerašni neprijatelji postaju vekovni prijatelji, i obrnuto. U Pisti jedan (nekada se zvao London), glavnom gradu Okeanije, pri ovom Ministarstvu, radi Vinston Smit, glavni junak romana. On u redakciji Tajmsa iz starih brojeva prepravlja svaki podatak koji ne odgovara današnjoj politici Partije. Duboko oseća da je sve to što se radi laž i obmana, ali nema s kim da to podeli, jer bi odmah bio uhapšen zbog ’’zlomisli’’. Telekrani su postavljeni svugde. Sa njih se emituje propaganda Partije, ali i svi su nadgledani putem njih. Vinston je član Šire Partije, to su svi državni službenici. Iznad njih su članovi Uže Partije, rukovodioci. Na dnu su proli, potlačeno stanovništvo, neobrazovano, zabavljeno nameštenim igrama na sreću. Na vrhu piramide je Veliki brat, tajnoviti vladar koji se retko pojavljuje u javnosti, ali čije oči posmatraju svakoga sa svuda izlepljenih plakata. Orvel je lik Velikog brata kreirao spajajući  Staljina i Hitlera u jedno. Osim neprijateljskih država protiv kojih se ratuje, stanovnici Okeanije su propagandom navedeni da mrze državnog neprijatelja i izdajnika, Emanuela Goldštajna, koji, navodno, u podzemlju organizuje pokret ’’Bratstvo’’ za ustanak protiv Partije. (Setite se samo koliko su naši proli mrzeli domaće neprijatelje: Draškovića, Djindjića, Jovanovića...) Mržnja se javno upražnjava svakog dana tokom dva minuta mržnje. Na velikom ekranu se prikazuje Goldštajn kako nešto priča, ali njegovu priču niko ne sluša, svi urlaju u glas, dokazujući odanost Partiji. Jednom prilikom Vinston Smit učestvuje u javnim izlivima mržnje, ali u mislima viče ’’Dole Veliki brat’’. To je bilo dovoljno da ga primeti jedan član Partije, ponudi mu da ga poveže sa ’’Bratstvom’’ i Goldštajnom. Tek na kraju se ispostavlja da ga je O’Brajan, taj navodni istomišljenik, razotrkio kao zlomislitelja i postaje njegov mučitelj u prevaspitavanju. I ljubavna veza sa Julijom (što je takodje zabranjeno, i seks je zabranjen, jer samo neiživljena bića mogu biti verni i poslušni članovi Partije) biva nadgledana, te ih hapse u iznajmljenoj sobi na periferiji, na spratu bezazlenog prodavca antikviteta, koji je, naravno, doušnik Partije. Prevaspitavanje se sprovodi u sobi 101. Mučenje služi da zlomislitelj shvati svoju krivicu i ponovo zavoli Velikog brata. Mučenje nije samo fizičko. Za svakog postoji u dosijeu koje su mu najveće fobije, te Vinstona O’Brajan muči šlemom sa pacovima, Smitovim najvećim strahom. Šlem ima otvore kroz koje pacovi ulaze u glavu, grizu obraze, jezik i dalje utrobu, ili izgrizu oči i ulaze u glavu. Vinston popušta i prihvata da vidi 5 iako mu O’Brajan pokazuje 4 prsta. Roman se završava porazom glavnog junaka koji, praznog pogleda, u kafani ’’Pod kestenom’’ pije smrdljivi džin i voli Velikog brata čije ga oči posmatraju sa velikog plakata sa zida.

Kult ličnosti.

Kult ličnosti ili obogotvorenje predsednika države imamo u antiutopijskim romanima (Zamjatin – ’’Mi’’, Orvel – ’’1984’’, Haksli – Vrli novi svet’’), ali i u diktatorskim režimima: u Nemačkoj – Hitler, u Rusiji – Staljin (ostalo je zabeleženo da su i najveći medicinski stručnjaci u Rusiji verovali u Staljinovu besmrtnost!), u Jugoslaviji – Tito, u Srbiji – Milošević... Uprkos činjenici da je stvaranje bogova na zemlji kršenje božje zapovesti, u ljudskoj je prirodi da svoju sudbinu preda u ruke nekom mnogo bližem, konkretnijem, pojavnijem, makar i manje pravednom bogu od samog Boga. Ako smo s ove strane dobra i zla i složimo se da je totalitarizam najgori od svih društvenih poredaka, postavlja se pitanje otkud onda tolika popularnost jednog TV programa, čija je idejna podloga roman ’’1984’’, najmračnija vizija čovekove budućnosti, gde će svaki gradjanin biti u ulozi ukućanina Velikog brata, bez ikakve slobode da i pomisli išta mimo volje VB? Jedan od odgovora leži u činjenici da u svakom društvu, baš kao i u romanu, 85% stanovništva čine ’’proli’’(skraćeno od proleteri) – ’’sirotinja raja’’ kojoj pojmovi diktatura i demokratija suštinski zaista ništa ne znače, sve dok ima ’leba da se jede. Protiv Miloševića 2000-te nije glasalo klasno osvešćeno društvo žedno demokratskih sloboda, već ogladneo, ogoleo i oboseo narod.


Tekst je prvobitno objavljen na blogu paradoksija.blogspot.com.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva