Soba 101.

Većina proučavalaca književnog dela Džordža Orvela slaže se da je zloglasna soba 101 nazvana po prostoriji iz koje je Orvel, radeći za BBC, čitao poruke britanskim vojnicima u Indiji. Ali tu se na cifri završavaju analogije. Ovde želimo da ukažemo na jednu drugu koincidenciju. Soba 101 služi za prevaspitavanje zabludelih pojedinaca. Da ih ubedi da 2+2 nisu nužno 4, već da mogu biti i 5 i 3, zavisno od odluke Partije. Pusto ostrvo, Goli otok, imalo je za cilj da prevaspita sve članove partije koji su prekturo shvatili da su 2+2=5 i koji nisu u stanju da prihvate novi zbir 2+2=3. U prevodu, J.V.Staljin je do juče bio dobar momak, od danas je loš momak. Na tom pustom ostrvu postojao je poseban odeljak, jedna udolina, u koju su spuštani posebno teški za prevaspitavanje. Pretpostavljate, odeljak se zvao – 101! To se na Golom otoku dešavalo 1949., iste godine kad je Orvel objavio svoj roman.

Veliki brat – simulacija rajskog vrta.

Skoro svi tumači  ’’Velikog brata’’ njegovu popularnost objašnjavaju voajerizmom, imanentnim ljudskoj prirodi. Ovakav pristup je licemeran i pokvarenjački. Iz istih niskih poriva ljudi konzumiraju i pornografiju, pa to nije razlog da se ona pušta u prime terminu (ili nismo daleko i od takve medijske stvarnosti – red crtaća, red pornića!?!). Takva tumačenja samo dodatno zamagljuju paklenu pozadinu VB rialitija. Ovaj show ima tri aktera: ukućane, Velikog brata i gledaoce. Sve je kao u Prvoj knjizi Mojsijevoj. I u njoj imamo tri aktera: Adama i Evu, Boga i zmiju. U kući Velikog brata/rajskom vrtu ima svega što je ukućanima/Adamu i ženi njegovoj potrebno. Uloga trećeg aktera je neznatno različita. Zmija nagoni prve ljude na greh, te ih Bog zbog nje izbacuje iz rajskog vrta. Jedini greh ukućana VB je taj što se oni NAMA, gledaocima, ne svidjaju, te ih VB zbog NAS izbacuje iz kuće. I TO je glavni razlog tolike popularnosti ’’Velikog brata’’. Mi, gledaoci, stavljeni smo u isti, gotovo  ortački, rang sa Bogom/Velikim bratom. Zajedno sa njim nadgledamo male ljude kako se prže pod našim svevidećim okom, kako se očajnički glupiraju ne bi li nas umilostivili. Na kraju veći smo i od samog Boga/VB, jer i on postupa po našoj volji, po našem palcu na dole. Idejni tvorci ovog rialitija znali su da će tolika moć stavljena u ruke, u suštini, nemoćnih ljudi doneti milionsku gledanost i zaradu. Volja za moć je najjača (setite se Ničea), a Bog ima najveću moć. Zahvaljujući ’’Velikom bratu’’ – mi imamo još veću! Dodatna bogohulnost je što po propozicijama ukućani smeju u kuću da unesu samo jednu knjigu – Bibliju.


Neko nas posmatra.

Uvodjenje video nadzora nameće nam se kao neminovnost. I, zaista, početna ideja je samoodbrambena i plemenita: da se onemoguće siledžije po školama, sitni lopovi po prodavnicama i krupni po bankama i državnim aparatima. Pod izgovorom borbe protiv terotizma u svetu se kontroliše baš sve.  Uskoro će sve biti pokriveno kamerama. Samo je, medjutim, pitanje trenutka kada će video nadzor postati centralizovan i takav pasti u ruke nekoj mračno-sivoj eminenciji koja će kontrolisati svakog ’’ukućanina’’ i svako skretanje sa zamišljenog kursa lečiti u samom začetku. Ili nam se to već dešava, a da nismo ni svesni? Zvuči paranoično, zvuči kao teorija zavere – slažem se, ali i dalje tvrdim da čovečanstvo već uveliko živi modifikovanu verziju Orvelove ’’1984’’. Uloga rialitija VB je da nas što bezbolnije uvede u takav svet. Da nas ubedi da je zabavno nadgledati tudje živote. Da je poželjno ’’nominovati’’ druge, zapravo otkucavati, cinkariti i opanjkavati druge tamo gde već treba. Kod Orvela deca najveću sreću doživljavaju kad policiji prijave svoje roditelje zbog ’’zlomisli’’. Kod Velikog brata ukućani su propozicijama primorani da gaze po drugima ne bi li opstali. Ogovaranje, kao omiljena srpska aktivnost, od običnog, komšijskog, prekoplotnog ili uz kaficu, do denunciranja političkih neistomišljenika, čemu je jedini uzrok pakost, a cilj onemogućavanje svakog različitog, ima u Srbiji duboke korene i čini od Srbije idealno tle za političke projekte sa diktatorskim predznakom, ali i za medijske –VB tipa. Mi, jednostavno, predugo živimo uklopljeni u sistem gde i zidovi ’’imaju uši’’ i gde je poželjno, šta god se dešavalo, ’’gledati svoja posla’’. Orvelova godina je kod nas odavno počela. Rialiti VB nam samo dodatno daje za pravo da je naš način života ispravan. Smešimo se jedni drugima, ali kad postane gusto potkazujemo i najrodjenije, kao Vinston Juliju; smerno otaljavamo nametnute obaveze, kao Čaplin u ’’Modernim vremenima’’ ili kao ukućani nedeljne zadatke; u slobodno vreme leškarimo ispred telekrana ili trućamo o ’’magarčevoj senci’’ poput ukućana; svadjamo se na sav glas jer smo besni, frustrirani, a nemoćni da gnev usmerimo ka pravim unesrećiteljima; preziremo svakog ko talasa naše mrtvo more i nemilosrdno ga izbacujemo iz kuće, zvao se on Maca, Wikler/Nigrutin ili Zoran Djindjić, svejedno.
I baš zbog svega ovoga, roman ’’1984’’ Džordža Orvela bolje od svih opisuje našu viševekovnu zbilju, a reality show ’’Veliki brat’’ uživa kod nas popularnost veću od svih drugih.


Linkovi:
knjige:
1) Mihail Zamjatin – ’’Mi’’
2) Oldos Haksli – ’’Vrli novi svet’’
3) Entoni Bardžis – ’’1985’’
4) Vladimir Vojnovič – ’’Moskva 2042’’
5) DJordje Kovač – ’’Najsrećnija životinjska farma u Engleskoj’’
+ filmovi
1) ’’1984’’ – 1956.
2) ’’1984’’ – 1984.
3) ’’Brazil’’ – 1985.
4) ’’Trumanov šou’’ – 1998.
5) ’’1984’’ – 2009. (u pripremi)
+ muzika
Eurythmics – ’’1984’’ (For The Love of Big Brother) - soundtrack
David Bowie – ’’Diamond dogs’’
Rick Wakeman – ’’1984’’

EDIT (dopuna teksta):

Evo šta je  na temu Orvelove 1984. pisao Borisav Pekić. Tekst je preuzet sa bloga Borisav Pekić:

HI­LJ­A­DU DE­VET­STO OSAM­DE­SET ČETVR­TA, PETA, ŠESTA...

U Or­wel­lo­voj 1984. opi­san je pašnjak ko­ji ju­nak ro­ma­na Smith zove Zlat­nim kra­jem. Sta­ri pašnjak obr­sti­li su zečevi. Nji­me vi­ju­ga pu­tan­ja, una­o­ko­lo se vide krtičnja­ci. U živi­ci, na­su­prot pol­ja­ni, bre­sto­ve se gra­ne bla­go po­vi­ja­ju na ve­tru, a lišće, gu­sto kao žen­ska kosa, je­dva pri­met­no tre­pe­ri. U bli­zi­ni teče potočić, u čijim se vi­ro­vi­ma, is­pod vrba, igra­ju ri­bi­ce.

U Brad­for­do­voj, film­skoj ver­zi­ji ro­ma­na vi­di­mo taj pašnjak. Ne­ko­li­ko puta u Smit­ho­vom snu, jed­nom u stvar­no­sti lju­bav­nog su­sre­ta s de­voj­kom Ju­li­jom. Pre­deo iz sna jed­nak je pre­de­lu na ­ja­vi. I ne­u­po­re­di­vo pri­vlačniji nego u Orwel­lo­vom kratkom i su­vom opi­su.

Što je kod pi­sca tek lir­ski na­go­veštaj, kod re­di­tel­ja je po­et­ski sim­bol u svoj svo­joj no­stal­gičnoj ras­koši. Čed­nom le­po­tom, čis­totom ne­dir­nu­te pri­ro­de, on je Pašnjak Go­spodnji, raj­sko utočište u pa­kle­noj st­var­no­sti go­di­ne 1984. Po­vrh Smit­ho­vih hu­ma­nih sum­nji, Ju­li­ji­ne ne­vi­ne plot­no­sti, nji­ho­ve krat­ke ali uz­vi­še­ne po­bu­ne protiv ti­ra­ni­je Ve­l­i­kog Bra­ta i nje­go­ve to­ta­li­ta­ri­stičke ol­i­gar­hi­je, ze­le­ni, buj­ni paš­nja­k je­di­na je nada u ovoj umet­no­sti her­me­tičkog, si­vog bez­na­đa, koja nas ne pla­ši ima­gi­nar­nim svetom budućno­sti, već upo­zna­je sa sve­tom u kome odav­no živi­mo.

Sve­tom na gla­vu obr­nutim, u kome se pro­šlost men­ja a budućnost je ne­iz­men­ji­va, gde je­zik ne oživ­lja­va mi­sao nego je ubi­ja, gde se mir obez­beđu­je ra­tom, rop­stvo pro­gla­ša­va slo­bo­do­m, moć za­sni­va na stra­hu i ne­znan­ju, a gra­ni­ce iz­me­đu laži i isti­ne za­u­vek su iz­bri­sa­ne. I gde san, pre nego što i on bude pro­gra­mi­ran, osta­je je­di­ni slo­bo­dan ko­ri­dor ko­jim se iz mračnog sve­ta 1984, 1985, 1986. ili ko zna koje, može pobeći u neki bol­ji.

San i, na­rav­no, smrt. I kad Smit­hov mučitelj, pro­svećeni inžen­jer ljud­skih duša, O’Bri­en, kaže da će se opet sre­sti ”tamo gde nema mra­ka”, ovaj večni su­bjekt ist­o­ri­je i na­iv­ni pred­stav­nik ljud­ske nade ve­ru­je da to može biti samo na pašnja­ku, u Zlat­nom kra­ju nad ko­jim uvek sija sun­ce.

Oni se i sreću tamo gde mra­ka nema. Samo to nije Zla­tan kraj, Pašnjak Go­spod­nji, po­sled­nje utočište hu­ma­ni­te­ta. To je pod­zem­na ćeli­ja policije, u ko­joj se si­ja­li­ca, to je­di­no za­tvo­re­ničko sun­ce, ni­ka­da ne gasi. I ta raz­li­ka iz­me­đu božan­škog pa­šnja­ka i ljud­ske pečine, večna je raz­li­ka iz­me­đu naših nada i isti­na, naših uto­pi­ja i re­a­l­no­sti, naših isto­rij­skih ci­l­je­va i naše isto­ri­je, a možda i ljud­ske ilu­zi­je i ljud­ske sud­bi­ne.

Za ovu su­mor­nu sli­ku Veka pro­svećeno­sti i Dvo­mi­sli nje­go­ve ma­te­ri­jalis­tičke ci­vi­li­za­ci­je, Bradford do­bi­ja ti­tu­lu re­di­t­el­ja go­di­ne, a John Hart, po­bun­je­nik s raz­lo­gom ali bez iz­gle­da, pre­stiž naj­boljeg gl­um­ca. A šta smo mi gle­da­o­ci do­bi­li? Ni­smo do­bi­li ništa. Na­pro­tiv, iz­gu­bi­li smo nešto. I baš se u tom gu­bit­ku sadrži naš naj­veći do­bi­tak. Iz­gu­bi­li smo, na­daj­mo se, nešto od sebičnjačke rav­no­du­šno­sti s ko­jom gle­da­mo svet oko sebe.

Jer, pred ovim bes­kom­pro­mi­snim fil­mom ne­ma­mo utešan osećaj da vi­di­mo budućnosi, koja se, ako smo mu­dri, može izbeći: koja se može, ali ne mora do­go­di­ti. Vi­di­mo ne­što što se svu­da oko nas već događa. Vi­di­mo budućnost ko­ja je već došla, ali­ još nije prošla i nema iz­gle­da da ika­da pro­đe. Kada u fil­mu 1984. vi­di­mo iz­li­ve pro­gra­mi­ra­ne mržnje, vi­di­mo i pri­nud­nu, tre­­ni­ra­nu, pro­gra­mi­ra­nu mržnju što po­tre­sa i naš svet.

Be­smi­sle­ni rat na ekra­nu tek pre­sli­ka­va be­smi­sle­ne ra­to­ve koje vo­di­mo. Bom­ba što ra­za­ra Lon­don i za na­s je već na ne­koj lan­sir­noj ram­pi. Kad sa Smit­hom pro­la­zi­mo si­ro­tin­jskim četvr­ti­ma, upo­zna­je­mo i bedu svo­jih geta, ne­prav­de svo­jih so­ci­jal­nih uto­pi­ja. U tu­poj ravno­dušno­sti gra­đa­na na fi­lmu, pre­po­zna­je­mo, ako smo pošteni, i vla­sti­tu.

Kad u za­bra­nje­nom azi­lu sve­moćne Par­ti­je sa Smithom posećuje­mo O’Bri­e­na, ne možemo se ne spo­me­nu­ti i svo­jih par­ti­ja, svo­jih sve­moćnika. Umi­ran­je od gla­di Smit­ho­ve maj­ke i se­stre, umi­ran­je je lju­di i dece na­šeg sve­ta. Za­tva­ran­je, mučenje i po­gu­bljen­je Win­sto­na Smit­ha za­tva­ra­nje je, mučenje i po­gu­bljen­je va­šeg su­gra­đa­ni­na, pri­ja­tel­ja, bližnjeg, ili će to usko­ro biti, vaše je to za­tva­ran­je, mučenje i po­gu­bljen­je, ili će usko­ro biti.

Ali, kad sa zeb­njom pra­ti­mo tok Smit­ho­ve po­bu­ne i svom joj dušom do­bro želi­mo, i sami po­sta­je­mo plen op­ste Dvo­mi­sl­i­, jer mi zna­mo da će se ona rđavo završiti. Ne što smo Or­wella čita­li, već što, ma čemu se na­da­li, du­bo­ko u srcu po­zna­jemo svet u kome živi­mo.

Svet, u kome se, u pra­voj, tek pro­tekloj go­di­ni 1984. u 98 ze­mal­ja, čla­ni­ca Uje­din­je­nih na­ci­ja, lju­di, zaštićeni nje­nom po­vel­jom i svim mo­gućim hu­ma­nistič­kim kon­ven­ci­ja­ma, u svr­hu pre­va­spi­ta­va­n­ja, re­for­mi­san­ja i dru­štve­nog pri­la­gođavan­ja, po­ta­pahu u iz­met, prže­ni behu na elek­tričnim ražnje­vi­ma, sa­hran­ji­va­hu se po dušev­nim bo­l­ni­ca­ma i umlaćivahu čekićima.

Svet u kome se još uvek ro­bu­je za mišl­jen­je, i ro­bu­je mišlje­nju, i upra­vo zato što se mi­šl­jen­ju ro­bu­je, na ro­bi­ju se zbog mišljen­ja ide.

Svet u kome još uvek ima samo je­dan po­u­zdan način da se čo­vek rodi, a već bez­broj si­gur­nih načina da se ubi­je, i opet, hil­ja­du na­čina da se umre, a samo je­dan da se preživi.

Svet u ko­me­ je ­sva­ki Smith osu­đen na smrt, samo je pi­tan­je kada i kako će se pre­su­da izvršiti. En­gle­ski­ je pe­snik John Don­ne pe­vao:

Ni­kad ne pi­taj za kim zvono zvoni,

Jer, ono zvoni i za tebe.

Tako i mi, gle­da­o­ci Brad­for­do­vog fi­i­ma, možemo reći: ”Ne pi­taj­mo za koga od bola i sti­da urla mučeni Win­ston Smith. Urla za sve koje u ovom času, bilo gde u sve­tu i bilo zbog čega, muče, pro­go­ne, ponižava­ju i u­bi­ja­ju.”

Urla i za nas!

Tekst je prvobitno objavljen na blogu paradoksija.blogspot.com.