Kada usred radne nedelje dobijete poslasticu u vidu prebrutalne (det) metal sonične torte sa finalnim filom u vidu jednog velikana zvuka, onda je žurka zagarantovana. Titan det metala, američki sastav Suffocation, vratio se u pratnji gostiju posle dve godine u Beograd i priredio još jedan velelepan, ugodan i energičan događaj. U sredu 14. oktobra 2026. zasvirao je pred fino ispunjenim prostorom Zappa barke proizvevši mnoštvo lepih uspomena za ekipu pred binom koju su umnogome činili fanovi iz redova mlađih generacija. Šutki, stejdždajvinga, serkl pitova i ostalih plesačkih egzibicija bilo je napretek, što je dodatno začinilo ionako finog ukusa metal čorbicu koja nam je zakuvana. Ko je bio znaće, ko nije - čitaće.

Čast da otvori svetkovinu pripala je mladom američkom sastavu Eternal iz Finiksa. Nastali su pre pet godina i prže old skul det metalčinu. Lepo su zagrejali one najvernije ljubitelje ekstremnih tonova koji su već oko 19.30 bili ispred bine. Odsvirali su nekih pet, šest stvari, uglavnom sa jedinog dugosvirajućeg im izdanja „Cryptic Lust” iz 2024. godine, poput naslovne numere, „Spectral Immolation” i „Hammer of Eternal Torment”, kojom su okončali set. Ova potonja je baš kvalitetna rokačina, kao da je snimljena 1980-ih.


Amerikanci su štafetu predali njihovim sunarodnicima i izuzetno respektabilnom sastavu iz Ročestera, mesta u blizini Njujorka, kako nam je pevač tokom svirke objasnio. Zovu se Undeath i melju, kao i prethodne kolege, jednu prvoklasnu oldskulčinu, naravno det metal senzibiliteta. Iskren da budem, mene su maksimalno oduševili. Na kraju su mi bili i favoriti među predgrupama, kako svirački i muzički, tako i zbog neke pozitivne energije koju su emitovali sa bine. Koliko sam uspeo da vidim, bubnjar iz grupe Eternal im je priskočio u pomoć, pretpostavljam, za ovu turneju, pa se rendanje i te kako nastavilo. Tokom njihovog seta masa je upriličila prvu šutku večeri, a vala su u jednom momentu i zatalasali splav. Pesme koje su naišle na najbolji prijem kod publike bile su, između ostalog, „Human Chandelier” i njihova najpoznatija i poslednja stvar večeri - „Lesions of a Different Kind”.

Naredni su se na binu popeli članovi mančesterskog detkor sastava Ingested. Kičmu grupe čine dvojica originalnih članova - gitarista Šon Hajns i bubnjar Lin Džefs, dok je na mikrofonu bio gostujući pevač za žive nastupe Adam Merser, vokalista više američkih bendova. Postoje dve decenije i ovo im je, čini mi se, drugi nastup u Srbiji. Tekstualno jedan vrlo opscen sastav, instrumentalno – munje i gromovi. Tako da je možda i bolje što se ništa ne razume šta simpatični brka za mikrofonom, uslovno rečeno, peva. Tom logikom se nekako vodio i auditorijum, pa su šutke krenule već od prve pesme, a bilo i drugih vratolomija – od stejdždajvinga do serkl pitova i delimično uspešnog vol of deta. Pevač je u pauzama između pesama bacao neke pošalice, ali je reakcija uglavnom izostala. Svi su nekako čekali da krene seča sa zvučnika u čemu su briljirali. Svirali su nekih 45, 50 minuta, da bi potom stejdž prepustili tehničarima kako bi ga pripremili za hedlajnera.

I onda je kucnu čas. Nešto iza 22h, na binu se penje fantastična det metal petorka, uglavnom ćelava sa jednim izuzetkom kosmatosti, da u narednih sat vremena pokori priobalje Dunava i potopi ionako zaljuljani splav. Drugarice i drugovi – Suffocation. Instant ludilo kreće. Veče otvaraju pesmom „Thorn of Blood”, na koju se nadovezuje „Jesus Wept”, sa albuma im prvenca „Effigy of the Forgotten” čijih 35 godina slave, manje-više, i ovom turnejom. Da su braća došla malo ranije u Beograd, uboli bi i dan na koji je objavljen te, sada već, daleke 1991. Kidalica odmah, a tek smo krenuli. Usledila je „Seraphim Enslavement”, pesma kojom su otvorili koncert pre dve godine u KST-u, a koji mi je iste večeri ušao u top 5 koncerata za 2024.


Iz originalne postave u bendu nema više nikoga, već ih predvodi gitarista Terens Hobs koji je tu od prvog studijskog izdanja. Osnivač grupe i prvi pevač Frenk Malen ih je zvanično napustio 2019. kada je mikrofon preuzeo Riki Majers, ljudina, kako vokalna, tako i karakterna. Iz čoveka su isparavale vedrina, dobro raspoloženje i pozitivne vibracije koje je nesebično delio sa ljudima u prostoru. To nekako najbolje oslikava njegov odnos prema fanovima koje je dočekivao na bini i pružao im ruku kada bi joj se kraudsurfingom približili. Da ne pričam sa koliko se omladinaca uslikao usred pesme i usred pevanja čim bi dospeli na pozornicu. Čak je i nekog brata u majici Warzone koji se malo duže zadržao na sceni, u pauzi između dve pesme, pristojno ispratio sa bine. Kralj i frontmen za primer.

Idemo dalje, neka uši krvare. Kao i 2024. i sada su se na repertoaru našle, pored ostalih, „Breeding the Spawn”, „Perpetual Deception” i „Dim Veil of Obscurity”. A onda smo ušli u poslednju četvrtinu ove det metal utakmice i to naslovnom numerom debi ploče. „Effigy of the Forgotten” i vrisak publike. Ne moram da naglašavam da su aktivnosti u publici bile svakojake i konstantne, a kada su svirali ovu traku – sve to, pa na kub. Masakr uživo, reklo bi se. Nastavili su mojim ličnim adutom „Funeral Inception”, a onda nas vratili na kultno prvo izdanje sa „Liege of Inveracity” i „Infecting the Crypts”. Alal vera, alal vera.

Šta reći u zaključku izveštaja sa ovakvog spektakla, osim da me je Terensova trzalica na kraju pogodila u obraz. Pošto sam je pre dve godine uhvatio, sada mi nije imalo smisla da je jurim po plesnom podijumu, već sam dopustio nekom Rusu da se dočepa materijalnog suvenira. Međutim, deluje mi da su svi prisutni ove večeri poneli sa sobom jednu lepšu i dugovečniju, duhovnu uspomenu. Jer jednostavno sa Suffocation nema greške. To je Beograd dva puta video za relativno kratak period, a nadam se da ćemo imati prilike još koji put da se nauživamo u grmljavini ovih det metal ikona.
Timočanin