Jakov Živković (UNDERGROUND FEST): Tu smo da pokažemo da skrivena scena postoji | INTERVJU
Helly Cherry
Niška alternativna scena već godinama unazad funkconiše po sopstvenim pravilima – daleko od mejnstrim radara ali sa energijom i stavom.
Pokrenut pre tri godine iz čiste potrebe da se nevidljivi benovi konačno čuju i vide, Underground fest i prateći serijal godišnjih kompilacija izrastao je u najvažniju platformu za generacije koje dolaze. Umesto da čekaju podršku institucija, organizatori su uzeli stvar u svoje ruke, stvorivši prostor u kojem se ukrštaju pank, metal, hip-hop, post-pank, alt rok,... (you name it) i beskopromisni autorski izraz.
Povodom ovogodišnjeg izdanja festivala i selidbe u klub Livnica, sa Jakovom Živkovićem, jednim od organizatora i pokretača čitave initicjative, razgovaramo o niškoj sceni, festivalu, serijalu kompilacija (treći deo je izašao pre neki dan), o tome kako se brani nezavisna kultura, zašto je lokacija promenljiva ali suština ista i kako trenutno izgleda grad u kome mlade snage ne odustaju od svojih pesama i stavova.
Underground Fest je počeo kao inicijativa koja treba da predstavi nišku scenu. Šta je bio neposredan povod i šta ste hteli da promenite kada ste krenuli?
Mi smo i sami deo te scene. Videli smo izbliza koliko bendova postoji, koliko ljudi svira, komponuje svoju muziku. Svi hoće da se probiju do šire publike. A malo ima prilika da se nastupa na festivalima. Podrška lokalne kulturne scene je nikakva.
Kada smo videli nagli porast bendova u gradu od 2021. godine, nismo hteli da čekamo da neko drugi tu dolazi, prepoznaje i da pravi prostor za njih.
Mlade i neafirmisane grupe su zato mlade i zato su neafirmisane zato što što još nemaju album, niti veliku publiku ili profesionalne uslove. Ali to ne znači da one nemaju šta da kažu. Često su najzanimljiviji oni muzičari koji slobodno eksperimentišu i još uvek traže svoj izraz. Mi smo tu da pokažemo da ta skrivena scena postoji. Ona je raznovrsna i zaslužuje stalnu pažnju, a ne samo povremenu.
Kompilacija se objavljuje jednom godišnje, a „pravilo“ je da se bendovi ne ponavljaju. Koliko vam je to otežalo, a koliko olakšalo rad?
Svake godine moramo ponovo da istražujemo scenu, upoznajemo nove ljude i pronalazimo materijal koji će se uklopiti u kompilaciju.
S druge strane, upravo nas to tera da stalno širimo krug saradnje. Kad bi se iz godine u godinu vraćali istim imenima, to bi vrlo brzo postao zatvoren krug. Mi smo sebi postavili obavezu da tražimo dalje i gledamo da zabeležimo svaki aktivan bend u ovom gradu.
Na svakoj novoj kompilaciji pojavljuje se drugačija grupa ljudi, dolaze drugačije generacije i ideje. Sada može lako da se vidi koliko se scena proširila i koliko različitih pravaca tu ima.
Kako birate bendove za kompilaciju i kako ide proces selekcije?
Hoćemo što raznovrsniju sliku gradske scene. Ne tražimo jedan određeni pravac ili nivo iskustva, jer bi to onda otišlo u drugom smeru.
Zanimaju nas samo grupe koje imaju autorski materijal, koje same rade i hoće da razviju sopstveni izraz. I to je sve. Nije bitno ko šta ima snimljeno, da li ima neki broj nastupa iza sebe i koliko ljudi već sada zna za njih. Selekcija izgleda ovako: upoznajemo se sa ljudima, idemo na njihove nastupe i tek onda se osvrćemo na njihovu muziku.
Iza vas su tri godine rada i tri kompilacije. Kakvi su utisci o niškoj sceni? Da li se bendovi menjaju i sazrevaju, koliko se razlikuju stilski i idejno i kakav je, po vama, presek scene?
Scena u Nišu je mnogo raznovrsnija nego što to može i da zamisli neko ko nije stalno sa njima. Kada se kaže alternativna scena, ljudi ne znaju ni šta da misle. Mnogi zamišljaju nekoliko žanrova koji podsećaju na rok. Ono što smo mi imali priliku da upoznamo mnogo je šire od toga. Postoje u našoj sredini i pank, i metal, i indi i različiti eksperimentalni pravci. Ima i puno grupa koje se ne uklapaju ni u šta od svega ovoga.
To može da se vidi i kroz dosadašnje festivalske programe i kompilacije. Jasno je da ne postoji samo jedan prepoznatljiv zvuk koji bi mogao da se nazove zvukom Niša. Svaka godina je na neki način imala svoj dominantni zvuk. Pretprošle godine to je bio post-pank, prošle hardkor, dok se ove godine sve razvilo na mnogo raznovrsnijih i žanrovski neodređenijih puteva.
Mi vidimo i kako neki bend sazreva kroz samo iskustvo rada. Na početku je uvek mnogo entuzijazma, ideja i uticaja različitih izvođača, pa vremenom autorski izraz postaje jasniji. Ljudi počinju bolje da razumeju šta žele da rade, kako žele da zvuče, šta uopšte žele da kažu svojim pesmama.
Idejno je takođe sve veoma različito. Neki se bave ličnim iskustvima, odnosima i svakodnevicom. Drugi kroz muziku govore o društvu, politici i okolnostima u kojima živimo. Ne bih rekao da postoji jedan zajednički stav koji povezuje sve bendove. Postoji zajednička potreba da se čovek izrazi i da napravi nešto svoje.
Zbog toga je teško da se ponudi nekakav konačan presek niške scene. Ona nije homogena, a ne bi ni trebalo da bude. Možda je najveća vrednost u tome što se u istom gradu okupljaju ljudi s potpuno različitim idejama.
Dosadašnja pravila znače da je na kompilacijama oko tridesetak niških bendova, a scena se i dalje širi. Iznenađuje li vas koliko je bendova bilo moguće naći?
To nas je sve definitivno iznenadilo. Ipak, nije dovoljno samo prebrojavati bendove. Važno je razumeti koliko ljudi ulaže svoje vreme, novac i energiju u muziku, često bez ikakve garancije da će od toga biti nečeg osim zadovoljstva što napraviš nešto svoje i sviraš koncert.
Za nas je posebno važno to što se scena za sad ne iscrpljuje u jednom naraštaju. Dok neke grupe prestaju sa radom, druge tek nastaju. Dolaze novi ljudi, formiraju se novi sastavi i čuju se drugačiji zvukovi. Kad predstavljaš gradsku scenu, tome se ne vidi kraj, niti će moći u neko skorije vreme da se vidi.
Koliko se promenio odnos publike prema lokalnim bendovima otkako je serijal počeo?
Polako se stvara navika da se lokalni bendovi prate i da se na njihove nastupe dolazi sa očekivanjem da čujete nešto zanimljivo. To je važno. Lokalna scena ne može da opstane samo na entuzijazmu muzičara. Potrebna je i publika koja je spremna da dođe i pruži svim tim bendovima priliku.
Ništa se nije promenilo preko noći, niti je problem vidljivosti sada rešen. I dalje je potrebno mnogo rada da bi se ljudi zainteresovali za bendove koje ne poznaju. Ali svaki koncert na kojem publika prvi put čuje neki sastav, a zatim poželi ponovo da ga sluša, ima svoj značaj.
Festivali imaju važnu ulogu u tome. Publika tu dođe zbog nekoliko poznatijih imena, a onda usput otkrije bendove za koje ranije nije čula. Na taj način pažnja se prenosi i širi.
Lokalne grupe ne bi trebalo podržavati samo zato što su lokalne. Njih treba pratiti što vam se njihova muzika stvarno dopala. Podrška sceni i muzički kvalitet idu ruku pod ruku. To nisu suprotstavljene stvari.
Kakva je razlika između bendova koji se na kompilaciji pojavljuju prvi put i onih koji već imaju iskustva i publiku?
Razlika se najčešće vidi u iskustvu, ne nužno u kvalitetu ili zanimljivosti muzike. Bendovi koji su tek počeli često još traže svoj zvuk, nisu tako samouvereni u nastupima i tek otkrivaju kako funkcioniše grupa. Ponekad su zbog toga nepredvidljivi, što zna da bude veoma zanimljivo.
Sa druge strane, grupe koje već duže rade uglavnom imaju jasniju predstavu o svom zvuku, bolju uigranost i komunikaciju s publikom. Znaju kako da iznesu koncert i kako da predstave ono što rade.
Međutim, ne želimo da na ovim kompilacijama pravimo nekakvu hijerarhiju u kojoj su novi bendovi tu samo da popune prostor, a iskusniji da budu glavne zvezde. Ideja je da se različite faze razvoja scene nađu jedna uz drugu. Nekad nečija prva objavljena pesma privuče mnogo više pažnje nego muzika benda sa već nekoliko godina iskustva. Bilo je takvih slučajeva, i to više puta.
Promocija treće kompilacije održana je nedavno u Deli prostoru, uz razgovor o radu na kompilaciji i viziji festivala. Kakvi su utisci?
Nama je važno da promocija ne bude samo događaj na kojem ćemo da pustimo muziku i predstavimo novo izdanje. To je i prilika da razgovaramo o tome šta radimo i zašto, kakvi su naši planovi, ali i o problemima sa kojim se susrećemo, pogotovo poslednjih meseci kada su kulturne ustanove sve manje raspoložene i za ono malo saradnje.
Kompilacija je sama po sebi rezultat zajedničkog rada, ali iza nje postoji mnogo toga što ljudi ne vide i ne znaju: kako se bendovi povezuju, kakvi su uslovi za rad, kako se organizuje događaj, šta je potrebno da bi opstala nezavisna kulturna inicijativa…
Razgovor u Deli prostoru bio je prilika da se te teme otvore, da ne govorimo samo o rezultatima nego i o izazovima, ograničenjima, mogućnostima i planovima za budućnost. Jako je važno da se o tim pitanjima razgovara javno, pred publikom i sa njom. Underground ne želi da bude zatvorena grupa organizatora, već inicijativa kojoj mogu da se priključe novi ljudi i sa kojom mogu da se povežu različite pojave na sceni.
Festival je zamišljen kao svojevrsna live promocija kompilacija. Kako se on razvijao od prvog izdanja do ovogodišnjih 21 grupa u četiri dana?
Kompilacija i festival su od početka zamišljeni kao dva lica jedne iste ideje. Kompilacija omogućava da muzika ostane dostupna i da ljudi mogu da je poslušaju kad god žele. Festival pruža priliku da se veliki deo te muzike, zajedno sa mnogim drugim bendovima, oseti uživo, u prostoru u kojem se grupe i publika neposredno susreću.
Kako se broj bendova koje upoznajemo povećavao, bilo je sve više jasno da treba prostora i vremena da se predstavi šarenilo scene. Prvo je trebalo napraviti platformu koja će uopšte omogućiti takvo predstavljanje, a zatim smo došli na ideju da festival može da bude i više od tih nekoliko koncerata.
Ove godine program obuhvata 21 grupu tokom četiri dana, kroz raznolike žanrove. Tu su i bendovi iz drugih gradova, što dodatno širi krug ljudi koji se sreću na festivalu.
Taj rast nam je važan, ali nije to samo broj grupa ili dana. Važno je da se razviju veze između muzičara, organizatora, publike i prostora u kojima se nezavisna kultura odvija. Ako festival uspe da poveže ljude koji će kasnije zajedno organizovati koncert, osnovati bend ili pokrenuti neki novi projekat, onda je njegov uticaj i veći od onoga što pruža sam festivalski program.
Ove godine festival se održava u klubu Livnica, a ne u Niškom kulturnom centru. Šta je uslovilo promenu i šta ona znači za program i publiku?
Promena prostora donosi drugačije uslove i drugačiju atmosferu, ali ne menja osnovnu ideju festivala. Važno nam je da festival može da se održi i da nastavi da pruža prostor grupama, čak i kada se okolnosti promene.
Livnica je ove godine domaćin festivala. Posebno nam znači što u gradu postoji prostor spreman da podrži ovakav program, s obzirom da se podršci Niškog kulturnog centra ovog puta nismo mogli nadati.
Promena lokacije nije pitanje prednosti i nedostataka. Svaki prostor ima svoje mogućnosti i ograničenja, bilo da je reč o kapacitetu, tehnici, organizaciji ili načinu na koji publika doživljava koncert.
Za nas je važno da se prilagodimo prostoru, a da pritom sačuvamo ono što je suština Undergrounda: autorska muzika, različiti žanrovi i prilika da se nastupa pred publikom. Istovremeno, promena daje priliku da se vidi kako festival funkcioniše u drugačijem okruženju i da se iz tog iskustva nešto nauči za naredne organizacije za koje se još uvek ne zna kakve će biti.
Na programu su poznati bendovi, ali i potpuno novi, poput Iria, Gyros Cope i Asillit, kao i rep sastav Propasnik, prepoznatljiv po niškom dijalektu. Koliko je važno da festival drži ravnotežu između etabliranih i novih imena?
Ravnoteža je neophodna ako želimo da scena nastavi da raste. Bendovi koji već imaju iskustva i publiku daju programu određenu stabilnost. Novi donose neizvesnost, svežinu i mogućnost da čujemo nešto sa čim se do tada nismo suočili.
Poznata imena potvrđuju ono što već znamo. Grupe koje tek počinju teže privlače širu publiku i ne spajaju različite generacije muzičara. Zato je važno da se svi ti bendovi nađu na istom programu. Publika uvek dođe zbog sastava koji već poznaje, a često otkrije nekog potpuno novog. Mlade grupe, s druge strane, dobijaju priliku da nastupe u istom festivalskom okruženju sa ljudima koji su već majstori svog zanata.
Važno je i to što program ne ostaje ograničen na jedan žanr. Prisustvo rep sastava Propasnik, koji koristi niški dijalekt i lokalne teme, pokazuje da scena može da ide i dalje od klasičnog shvatanja alternativne rok muzike.
Ako želiš da predstaviš ono što se zaista dešava u gradu, moraš da budeš otvoren prema različitim načinima izražavanja. Ne treba nam scena na kojoj svi zvuče isto, nego prostor u kojem različiti ljudi pronalaze svoje mesto.
Šta niškoj sceni nedostaje da bi bila vidljivija u Srbiji i izvan nje? Kakva je podrška lokalnih institucija i kako se organizujete bez nje?
Nedostaju kontinuitet, infrastruktura i bolja povezanost sa ostatkom muzičke scene. Nije dovoljno da bend jednom godišnje odsvira koncert na dobrom festivalu ili objavi pesmu koja dobije nešto pažnje. Potrebni su prostori za probe i nastupe, dostupni uslovi za snimanje, ljudi koji se bave organizacijom i promocijom, kao i mreža kontakata koja omogućava grupama da nastupaju i van svog grada.
Vidljivost ne nastaje sama od sebe. Potrebno je da neko kontinuirano dokumentuje šta se dešava, objavljuje muziku, organizuje koncerte i povezuje bendove sa publikom. Važnu ulogu u tome treba da imaju mediji koji prate nezavisnu kulturu. Treba da funkcioniše i razmena između gradova.
Kada je reč o institucijama, podrška nije samo u direktnom finansiranju. To je i pristup prostorima, tehničkim resursima, logistici i programima koji omogućavaju da se nezavisne inicijative razvijaju. Predvidljivi uslovi i otvorenost za saradnju jeste ono što pravi razliku.
Kad god takva podrška izostane ili nije dovoljna, ljudi se snalaze međusobno. To je često prednost nezavisne scene, jer se kroz zajednički rad stvaraju bliske veze i ljudi uče jedni od drugih. Međutim, ne treba sad ni romantizovati tu situaciju. To što smo sposobni da nešto napravimo uz malo sredstava ne znači da bi uvek sve trebalo raditi bez podrške.
Mi smo uspeli da izgradimo kontinuitet. Iz godine u godinu oko inicijative se okuplja sve više ljudi. Ali voleli bismo da nezavisna kultura ne zavisi isključivo od slobodnog vremena, ličnog novca i entuzijazma ljudi koji je stvaraju. Da bi scena postala vidljivija izvan Niša, potrebno je da i uslovi za njen rad postanu održiviji.
Na prethodnoj kompilaciji našao se studentski bend Bunt sa pesmom nastalom u kontekstu studentskih protesta. Čini se da danas postoji konkretnija društvena i politička angažovanost niške scene. Kako to komentarišete?
Važno je što se muzika ponovo snažnije povezuje sa onim što se dešava u društvu. Ne mislim da muzika mora da bude politička da bi bila relevantna, niti da svaki bend mora da zauzme eksplicitan društveni stav. Ali je mnogo značajno kada ljudi kroz ono što stvaraju pokušavaju da razumeju svet u kojem žive i da na njega aktivno reaguju.
Posebno je bitno što mladi ljudi sve manje misle da su politika i društvena pitanja nešto što se njih ne tiče ili čime treba da se bave samo neko drugi. Kada neko napiše pesmu o sopstvenom iskustvu, o nepravdi ili o događajima kojima svedoči, to je način da lični doživljaj postane deo šireg razgovora.
Bunt i njihova pesma u kontekstu studentskih protesta dobar su primer kako se konkretan društveni trenutak može odraziti u muzici. Takva pesma ne mora da se zamišlja kao univerzalna poruka niti da govori u ime svih nas na sceni. Dovoljno je da bude iskren izraz ljudi hoće da progovore o onome što im je važno.
Evo, mladi ljudi nisu samo pasivni posmatrači društva. Oni mogu da organizuju koncerte, osnivaju bendove, prave kompilacije, učestvuju u protestima i stvaraju sopstvene prostore za delovanje.
To je povezano i sa samom idejom Undergrounda. Ne promovišemo samo gotove proizvode, odnosno pesme i koncerte, već podržavamo mogućnost da ljudi samostalno organizuju svoj rad, povezuju se i stvaraju nešto zajedničko. U tom smislu, društvena angažovanost ne mora da se vidi samo u tekstovima pesama, već i u načinu na koji ljudi biraju da funkcionišu.
Pogrešno bi bilo očekivati da svi bendovi budu angažovani na isti način. Različitost stavova, tema i pristupa deo je onoga što čini jednu scenu živom. Važno je da postoji prostor da se ti stavovi izraze, da se o njima razgovara, da muzika ne bude odvojena od stvarnog života.
Kako vidite budućnost serijala? Može li pravilo o neponavljanju bendova da se održi u nedogled? Zašto ne napraviti „follow-up“ izdanje koje bi prikazalo napredak prethodno objavljenih bendova?
Zanimljivo bi bilo razvijati oba pravca. Sa jedne strane, važno je nastaviti sa upoznavanjem novih grupa i ne izgubiti osnovnu ideju kompilacije kao preseka aktuelne scene. Sa druge strane, bilo bi šteta ne osvrnuti se na bendove koje smo već predstavili i ne pratiti šta se sa njima dešava.
Jedna od mogućnosti bila bi upravo neka vrsta nastavka, odnosno follow-up izdanja, na kojem bi se našle nove pesme bendova sa prethodnih kompilacija. To bi omogućilo da se čuje kako se ko razvijao, da li su promenili zvuk, da li su postali sigurniji u svoj izraz i šta su sve u međuvremenu naučili.
Takvo izdanje imalo bi i dokumentarnu vrednost. Mogle bi se upoređivati različite faze rada istih bendova i videti kako se menja scena kroz vreme. Prve kompilacije predstavljale bi početnu tačku, dok bi neko kasnije izdanje pokazalo šta se događa nakon nekoliko godina.
Ipak, ne treba zbog toga uskratiti prostor novim ljudima. To što svake godine mogu da se pojave nepoznata imena jedna je od najvažnijih crta našeg dosadašnjeg pristupa.
Zato budućnost vidim kao kombinaciju različitih formata: i godišnja kompilacija koja predstavlja nove bendove, i festival koji omogućava da ih publika čuje uživo, i povremena izdanja koja prate razvoj ranije promovisanih izvođača. Da držimo otvorenost prema novim ljudima, a da ne izgubimo iz vida šta se dogodilo sa bendovima koji su već deo ove istorije.
Na kraju, nije stvar u tome da se drže određena pravila. Pronalazimo načine da scena bude što vidljivija i da ljudi koji je čine imaju što više prilika da stvaraju i nastupaju.
Šta biste poručili mladim bendovima iz Niša koji tek počinju i još ne znaju kome da se jave?
Ne čekajte da sve bude savršeno da bi počeli sa radom. Mnogo je važnije da radiš, da upoznaješ ljude i da postepeno razvijaš ono što želiš da postigneš.
Takođe, povezujte se sa drugim bendovima. Idite na koncerte, razgovarajte sa ljudima, razmenjujte iskustva, nemojte da doživljavate druge kao konkurenciju. Ako neko organizuje koncert, potrudite se da saznate kako je to uradio. Ako neko snima pesmu, pitajte ga za iskustvo. Mnogo toga može da se nauči upravo kroz takve neformalne razgovore.
Treće, nemojte da čekate da vas neko otkrije. Pošaljite svoju muziku organizatorima, javite se festivalima, ponudite zajedničke svirke drugim bendovima i gledajte kako da napravite prilike koje vam nedostaju. Neće svako odgovoriti i neće svaki pokušaj uspeti, ali je važno da se krene.
Ko ne zna kome da se javi, može da krene od ljudi koji već organizuju koncerte i predstavljaju autorsku muziku u Nišu, uključujući Underground. Ne morate da imate sve spremno niti da budete potpuno sigurni u ono što radite. Dovoljno je da imate želju da stvarate i da ste spremni da pričate i sarađujete sa drugima.
Ne čekamo da nam neko napravi scenu. Scena nastaje kroz ljude koji sviraju, organizuju koncerte, dolaze jedni drugima na nastupe, dele opremu, razmenjuju znanje i pomažu jedni drugima da nastave. Ako svako od nas uradi makar nešto od toga, onda zajedno pravimo prostor u kojem je lakše i onima koji tek počinju.
Pokrenut pre tri godine iz čiste potrebe da se nevidljivi benovi konačno čuju i vide, Underground fest i prateći serijal godišnjih kompilacija izrastao je u najvažniju platformu za generacije koje dolaze. Umesto da čekaju podršku institucija, organizatori su uzeli stvar u svoje ruke, stvorivši prostor u kojem se ukrštaju pank, metal, hip-hop, post-pank, alt rok,... (you name it) i beskopromisni autorski izraz.
Povodom ovogodišnjeg izdanja festivala i selidbe u klub Livnica, sa Jakovom Živkovićem, jednim od organizatora i pokretača čitave initicjative, razgovaramo o niškoj sceni, festivalu, serijalu kompilacija (treći deo je izašao pre neki dan), o tome kako se brani nezavisna kultura, zašto je lokacija promenljiva ali suština ista i kako trenutno izgleda grad u kome mlade snage ne odustaju od svojih pesama i stavova.
 |
| foto: Strahinja Cale Jovanović |
Mi smo i sami deo te scene. Videli smo izbliza koliko bendova postoji, koliko ljudi svira, komponuje svoju muziku. Svi hoće da se probiju do šire publike. A malo ima prilika da se nastupa na festivalima. Podrška lokalne kulturne scene je nikakva.
Kada smo videli nagli porast bendova u gradu od 2021. godine, nismo hteli da čekamo da neko drugi tu dolazi, prepoznaje i da pravi prostor za njih.
Mlade i neafirmisane grupe su zato mlade i zato su neafirmisane zato što što još nemaju album, niti veliku publiku ili profesionalne uslove. Ali to ne znači da one nemaju šta da kažu. Često su najzanimljiviji oni muzičari koji slobodno eksperimentišu i još uvek traže svoj izraz. Mi smo tu da pokažemo da ta skrivena scena postoji. Ona je raznovrsna i zaslužuje stalnu pažnju, a ne samo povremenu.
Kompilacija se objavljuje jednom godišnje, a „pravilo“ je da se bendovi ne ponavljaju. Koliko vam je to otežalo, a koliko olakšalo rad?
Svake godine moramo ponovo da istražujemo scenu, upoznajemo nove ljude i pronalazimo materijal koji će se uklopiti u kompilaciju.
S druge strane, upravo nas to tera da stalno širimo krug saradnje. Kad bi se iz godine u godinu vraćali istim imenima, to bi vrlo brzo postao zatvoren krug. Mi smo sebi postavili obavezu da tražimo dalje i gledamo da zabeležimo svaki aktivan bend u ovom gradu.
Na svakoj novoj kompilaciji pojavljuje se drugačija grupa ljudi, dolaze drugačije generacije i ideje. Sada može lako da se vidi koliko se scena proširila i koliko različitih pravaca tu ima.
Kako birate bendove za kompilaciju i kako ide proces selekcije?
Hoćemo što raznovrsniju sliku gradske scene. Ne tražimo jedan određeni pravac ili nivo iskustva, jer bi to onda otišlo u drugom smeru.
Zanimaju nas samo grupe koje imaju autorski materijal, koje same rade i hoće da razviju sopstveni izraz. I to je sve. Nije bitno ko šta ima snimljeno, da li ima neki broj nastupa iza sebe i koliko ljudi već sada zna za njih. Selekcija izgleda ovako: upoznajemo se sa ljudima, idemo na njihove nastupe i tek onda se osvrćemo na njihovu muziku.
Iza vas su tri godine rada i tri kompilacije. Kakvi su utisci o niškoj sceni? Da li se bendovi menjaju i sazrevaju, koliko se razlikuju stilski i idejno i kakav je, po vama, presek scene?
Scena u Nišu je mnogo raznovrsnija nego što to može i da zamisli neko ko nije stalno sa njima. Kada se kaže alternativna scena, ljudi ne znaju ni šta da misle. Mnogi zamišljaju nekoliko žanrova koji podsećaju na rok. Ono što smo mi imali priliku da upoznamo mnogo je šire od toga. Postoje u našoj sredini i pank, i metal, i indi i različiti eksperimentalni pravci. Ima i puno grupa koje se ne uklapaju ni u šta od svega ovoga.
To može da se vidi i kroz dosadašnje festivalske programe i kompilacije. Jasno je da ne postoji samo jedan prepoznatljiv zvuk koji bi mogao da se nazove zvukom Niša. Svaka godina je na neki način imala svoj dominantni zvuk. Pretprošle godine to je bio post-pank, prošle hardkor, dok se ove godine sve razvilo na mnogo raznovrsnijih i žanrovski neodređenijih puteva.
Mi vidimo i kako neki bend sazreva kroz samo iskustvo rada. Na početku je uvek mnogo entuzijazma, ideja i uticaja različitih izvođača, pa vremenom autorski izraz postaje jasniji. Ljudi počinju bolje da razumeju šta žele da rade, kako žele da zvuče, šta uopšte žele da kažu svojim pesmama.
Idejno je takođe sve veoma različito. Neki se bave ličnim iskustvima, odnosima i svakodnevicom. Drugi kroz muziku govore o društvu, politici i okolnostima u kojima živimo. Ne bih rekao da postoji jedan zajednički stav koji povezuje sve bendove. Postoji zajednička potreba da se čovek izrazi i da napravi nešto svoje.
Zbog toga je teško da se ponudi nekakav konačan presek niške scene. Ona nije homogena, a ne bi ni trebalo da bude. Možda je najveća vrednost u tome što se u istom gradu okupljaju ljudi s potpuno različitim idejama.
Dosadašnja pravila znače da je na kompilacijama oko tridesetak niških bendova, a scena se i dalje širi. Iznenađuje li vas koliko je bendova bilo moguće naći?
To nas je sve definitivno iznenadilo. Ipak, nije dovoljno samo prebrojavati bendove. Važno je razumeti koliko ljudi ulaže svoje vreme, novac i energiju u muziku, često bez ikakve garancije da će od toga biti nečeg osim zadovoljstva što napraviš nešto svoje i sviraš koncert.
Za nas je posebno važno to što se scena za sad ne iscrpljuje u jednom naraštaju. Dok neke grupe prestaju sa radom, druge tek nastaju. Dolaze novi ljudi, formiraju se novi sastavi i čuju se drugačiji zvukovi. Kad predstavljaš gradsku scenu, tome se ne vidi kraj, niti će moći u neko skorije vreme da se vidi.
Koliko se promenio odnos publike prema lokalnim bendovima otkako je serijal počeo?
Polako se stvara navika da se lokalni bendovi prate i da se na njihove nastupe dolazi sa očekivanjem da čujete nešto zanimljivo. To je važno. Lokalna scena ne može da opstane samo na entuzijazmu muzičara. Potrebna je i publika koja je spremna da dođe i pruži svim tim bendovima priliku.
Ništa se nije promenilo preko noći, niti je problem vidljivosti sada rešen. I dalje je potrebno mnogo rada da bi se ljudi zainteresovali za bendove koje ne poznaju. Ali svaki koncert na kojem publika prvi put čuje neki sastav, a zatim poželi ponovo da ga sluša, ima svoj značaj.
Festivali imaju važnu ulogu u tome. Publika tu dođe zbog nekoliko poznatijih imena, a onda usput otkrije bendove za koje ranije nije čula. Na taj način pažnja se prenosi i širi.
Lokalne grupe ne bi trebalo podržavati samo zato što su lokalne. Njih treba pratiti što vam se njihova muzika stvarno dopala. Podrška sceni i muzički kvalitet idu ruku pod ruku. To nisu suprotstavljene stvari.
Kakva je razlika između bendova koji se na kompilaciji pojavljuju prvi put i onih koji već imaju iskustva i publiku?
Razlika se najčešće vidi u iskustvu, ne nužno u kvalitetu ili zanimljivosti muzike. Bendovi koji su tek počeli često još traže svoj zvuk, nisu tako samouvereni u nastupima i tek otkrivaju kako funkcioniše grupa. Ponekad su zbog toga nepredvidljivi, što zna da bude veoma zanimljivo.
Sa druge strane, grupe koje već duže rade uglavnom imaju jasniju predstavu o svom zvuku, bolju uigranost i komunikaciju s publikom. Znaju kako da iznesu koncert i kako da predstave ono što rade.
Međutim, ne želimo da na ovim kompilacijama pravimo nekakvu hijerarhiju u kojoj su novi bendovi tu samo da popune prostor, a iskusniji da budu glavne zvezde. Ideja je da se različite faze razvoja scene nađu jedna uz drugu. Nekad nečija prva objavljena pesma privuče mnogo više pažnje nego muzika benda sa već nekoliko godina iskustva. Bilo je takvih slučajeva, i to više puta.
Nama je važno da promocija ne bude samo događaj na kojem ćemo da pustimo muziku i predstavimo novo izdanje. To je i prilika da razgovaramo o tome šta radimo i zašto, kakvi su naši planovi, ali i o problemima sa kojim se susrećemo, pogotovo poslednjih meseci kada su kulturne ustanove sve manje raspoložene i za ono malo saradnje.
Kompilacija je sama po sebi rezultat zajedničkog rada, ali iza nje postoji mnogo toga što ljudi ne vide i ne znaju: kako se bendovi povezuju, kakvi su uslovi za rad, kako se organizuje događaj, šta je potrebno da bi opstala nezavisna kulturna inicijativa…
Razgovor u Deli prostoru bio je prilika da se te teme otvore, da ne govorimo samo o rezultatima nego i o izazovima, ograničenjima, mogućnostima i planovima za budućnost. Jako je važno da se o tim pitanjima razgovara javno, pred publikom i sa njom. Underground ne želi da bude zatvorena grupa organizatora, već inicijativa kojoj mogu da se priključe novi ljudi i sa kojom mogu da se povežu različite pojave na sceni.
Festival je zamišljen kao svojevrsna live promocija kompilacija. Kako se on razvijao od prvog izdanja do ovogodišnjih 21 grupa u četiri dana?
Kompilacija i festival su od početka zamišljeni kao dva lica jedne iste ideje. Kompilacija omogućava da muzika ostane dostupna i da ljudi mogu da je poslušaju kad god žele. Festival pruža priliku da se veliki deo te muzike, zajedno sa mnogim drugim bendovima, oseti uživo, u prostoru u kojem se grupe i publika neposredno susreću.
Kako se broj bendova koje upoznajemo povećavao, bilo je sve više jasno da treba prostora i vremena da se predstavi šarenilo scene. Prvo je trebalo napraviti platformu koja će uopšte omogućiti takvo predstavljanje, a zatim smo došli na ideju da festival može da bude i više od tih nekoliko koncerata.
Ove godine program obuhvata 21 grupu tokom četiri dana, kroz raznolike žanrove. Tu su i bendovi iz drugih gradova, što dodatno širi krug ljudi koji se sreću na festivalu.
Taj rast nam je važan, ali nije to samo broj grupa ili dana. Važno je da se razviju veze između muzičara, organizatora, publike i prostora u kojima se nezavisna kultura odvija. Ako festival uspe da poveže ljude koji će kasnije zajedno organizovati koncert, osnovati bend ili pokrenuti neki novi projekat, onda je njegov uticaj i veći od onoga što pruža sam festivalski program.
Ove godine festival se održava u klubu Livnica, a ne u Niškom kulturnom centru. Šta je uslovilo promenu i šta ona znači za program i publiku?
Promena prostora donosi drugačije uslove i drugačiju atmosferu, ali ne menja osnovnu ideju festivala. Važno nam je da festival može da se održi i da nastavi da pruža prostor grupama, čak i kada se okolnosti promene.
Livnica je ove godine domaćin festivala. Posebno nam znači što u gradu postoji prostor spreman da podrži ovakav program, s obzirom da se podršci Niškog kulturnog centra ovog puta nismo mogli nadati.
Promena lokacije nije pitanje prednosti i nedostataka. Svaki prostor ima svoje mogućnosti i ograničenja, bilo da je reč o kapacitetu, tehnici, organizaciji ili načinu na koji publika doživljava koncert.
Za nas je važno da se prilagodimo prostoru, a da pritom sačuvamo ono što je suština Undergrounda: autorska muzika, različiti žanrovi i prilika da se nastupa pred publikom. Istovremeno, promena daje priliku da se vidi kako festival funkcioniše u drugačijem okruženju i da se iz tog iskustva nešto nauči za naredne organizacije za koje se još uvek ne zna kakve će biti.
Na programu su poznati bendovi, ali i potpuno novi, poput Iria, Gyros Cope i Asillit, kao i rep sastav Propasnik, prepoznatljiv po niškom dijalektu. Koliko je važno da festival drži ravnotežu između etabliranih i novih imena?
Ravnoteža je neophodna ako želimo da scena nastavi da raste. Bendovi koji već imaju iskustva i publiku daju programu određenu stabilnost. Novi donose neizvesnost, svežinu i mogućnost da čujemo nešto sa čim se do tada nismo suočili.
Poznata imena potvrđuju ono što već znamo. Grupe koje tek počinju teže privlače širu publiku i ne spajaju različite generacije muzičara. Zato je važno da se svi ti bendovi nađu na istom programu. Publika uvek dođe zbog sastava koji već poznaje, a često otkrije nekog potpuno novog. Mlade grupe, s druge strane, dobijaju priliku da nastupe u istom festivalskom okruženju sa ljudima koji su već majstori svog zanata.
Važno je i to što program ne ostaje ograničen na jedan žanr. Prisustvo rep sastava Propasnik, koji koristi niški dijalekt i lokalne teme, pokazuje da scena može da ide i dalje od klasičnog shvatanja alternativne rok muzike.
Ako želiš da predstaviš ono što se zaista dešava u gradu, moraš da budeš otvoren prema različitim načinima izražavanja. Ne treba nam scena na kojoj svi zvuče isto, nego prostor u kojem različiti ljudi pronalaze svoje mesto.
Šta niškoj sceni nedostaje da bi bila vidljivija u Srbiji i izvan nje? Kakva je podrška lokalnih institucija i kako se organizujete bez nje?
Nedostaju kontinuitet, infrastruktura i bolja povezanost sa ostatkom muzičke scene. Nije dovoljno da bend jednom godišnje odsvira koncert na dobrom festivalu ili objavi pesmu koja dobije nešto pažnje. Potrebni su prostori za probe i nastupe, dostupni uslovi za snimanje, ljudi koji se bave organizacijom i promocijom, kao i mreža kontakata koja omogućava grupama da nastupaju i van svog grada.
Vidljivost ne nastaje sama od sebe. Potrebno je da neko kontinuirano dokumentuje šta se dešava, objavljuje muziku, organizuje koncerte i povezuje bendove sa publikom. Važnu ulogu u tome treba da imaju mediji koji prate nezavisnu kulturu. Treba da funkcioniše i razmena između gradova.
Kada je reč o institucijama, podrška nije samo u direktnom finansiranju. To je i pristup prostorima, tehničkim resursima, logistici i programima koji omogućavaju da se nezavisne inicijative razvijaju. Predvidljivi uslovi i otvorenost za saradnju jeste ono što pravi razliku.
Kad god takva podrška izostane ili nije dovoljna, ljudi se snalaze međusobno. To je često prednost nezavisne scene, jer se kroz zajednički rad stvaraju bliske veze i ljudi uče jedni od drugih. Međutim, ne treba sad ni romantizovati tu situaciju. To što smo sposobni da nešto napravimo uz malo sredstava ne znači da bi uvek sve trebalo raditi bez podrške.
Mi smo uspeli da izgradimo kontinuitet. Iz godine u godinu oko inicijative se okuplja sve više ljudi. Ali voleli bismo da nezavisna kultura ne zavisi isključivo od slobodnog vremena, ličnog novca i entuzijazma ljudi koji je stvaraju. Da bi scena postala vidljivija izvan Niša, potrebno je da i uslovi za njen rad postanu održiviji.
Na prethodnoj kompilaciji našao se studentski bend Bunt sa pesmom nastalom u kontekstu studentskih protesta. Čini se da danas postoji konkretnija društvena i politička angažovanost niške scene. Kako to komentarišete?
Važno je što se muzika ponovo snažnije povezuje sa onim što se dešava u društvu. Ne mislim da muzika mora da bude politička da bi bila relevantna, niti da svaki bend mora da zauzme eksplicitan društveni stav. Ali je mnogo značajno kada ljudi kroz ono što stvaraju pokušavaju da razumeju svet u kojem žive i da na njega aktivno reaguju.
Posebno je bitno što mladi ljudi sve manje misle da su politika i društvena pitanja nešto što se njih ne tiče ili čime treba da se bave samo neko drugi. Kada neko napiše pesmu o sopstvenom iskustvu, o nepravdi ili o događajima kojima svedoči, to je način da lični doživljaj postane deo šireg razgovora.
Bunt i njihova pesma u kontekstu studentskih protesta dobar su primer kako se konkretan društveni trenutak može odraziti u muzici. Takva pesma ne mora da se zamišlja kao univerzalna poruka niti da govori u ime svih nas na sceni. Dovoljno je da bude iskren izraz ljudi hoće da progovore o onome što im je važno.
Evo, mladi ljudi nisu samo pasivni posmatrači društva. Oni mogu da organizuju koncerte, osnivaju bendove, prave kompilacije, učestvuju u protestima i stvaraju sopstvene prostore za delovanje.
To je povezano i sa samom idejom Undergrounda. Ne promovišemo samo gotove proizvode, odnosno pesme i koncerte, već podržavamo mogućnost da ljudi samostalno organizuju svoj rad, povezuju se i stvaraju nešto zajedničko. U tom smislu, društvena angažovanost ne mora da se vidi samo u tekstovima pesama, već i u načinu na koji ljudi biraju da funkcionišu.
Pogrešno bi bilo očekivati da svi bendovi budu angažovani na isti način. Različitost stavova, tema i pristupa deo je onoga što čini jednu scenu živom. Važno je da postoji prostor da se ti stavovi izraze, da se o njima razgovara, da muzika ne bude odvojena od stvarnog života.
Zanimljivo bi bilo razvijati oba pravca. Sa jedne strane, važno je nastaviti sa upoznavanjem novih grupa i ne izgubiti osnovnu ideju kompilacije kao preseka aktuelne scene. Sa druge strane, bilo bi šteta ne osvrnuti se na bendove koje smo već predstavili i ne pratiti šta se sa njima dešava.
Jedna od mogućnosti bila bi upravo neka vrsta nastavka, odnosno follow-up izdanja, na kojem bi se našle nove pesme bendova sa prethodnih kompilacija. To bi omogućilo da se čuje kako se ko razvijao, da li su promenili zvuk, da li su postali sigurniji u svoj izraz i šta su sve u međuvremenu naučili.
Takvo izdanje imalo bi i dokumentarnu vrednost. Mogle bi se upoređivati različite faze rada istih bendova i videti kako se menja scena kroz vreme. Prve kompilacije predstavljale bi početnu tačku, dok bi neko kasnije izdanje pokazalo šta se događa nakon nekoliko godina.
Ipak, ne treba zbog toga uskratiti prostor novim ljudima. To što svake godine mogu da se pojave nepoznata imena jedna je od najvažnijih crta našeg dosadašnjeg pristupa.
Zato budućnost vidim kao kombinaciju različitih formata: i godišnja kompilacija koja predstavlja nove bendove, i festival koji omogućava da ih publika čuje uživo, i povremena izdanja koja prate razvoj ranije promovisanih izvođača. Da držimo otvorenost prema novim ljudima, a da ne izgubimo iz vida šta se dogodilo sa bendovima koji su već deo ove istorije.
Na kraju, nije stvar u tome da se drže određena pravila. Pronalazimo načine da scena bude što vidljivija i da ljudi koji je čine imaju što više prilika da stvaraju i nastupaju.
Šta biste poručili mladim bendovima iz Niša koji tek počinju i još ne znaju kome da se jave?
Ne čekajte da sve bude savršeno da bi počeli sa radom. Mnogo je važnije da radiš, da upoznaješ ljude i da postepeno razvijaš ono što želiš da postigneš.
Takođe, povezujte se sa drugim bendovima. Idite na koncerte, razgovarajte sa ljudima, razmenjujte iskustva, nemojte da doživljavate druge kao konkurenciju. Ako neko organizuje koncert, potrudite se da saznate kako je to uradio. Ako neko snima pesmu, pitajte ga za iskustvo. Mnogo toga može da se nauči upravo kroz takve neformalne razgovore.
Treće, nemojte da čekate da vas neko otkrije. Pošaljite svoju muziku organizatorima, javite se festivalima, ponudite zajedničke svirke drugim bendovima i gledajte kako da napravite prilike koje vam nedostaju. Neće svako odgovoriti i neće svaki pokušaj uspeti, ali je važno da se krene.
Ko ne zna kome da se javi, može da krene od ljudi koji već organizuju koncerte i predstavljaju autorsku muziku u Nišu, uključujući Underground. Ne morate da imate sve spremno niti da budete potpuno sigurni u ono što radite. Dovoljno je da imate želju da stvarate i da ste spremni da pričate i sarađujete sa drugima.
Ne čekamo da nam neko napravi scenu. Scena nastaje kroz ljude koji sviraju, organizuju koncerte, dolaze jedni drugima na nastupe, dele opremu, razmenjuju znanje i pomažu jedni drugima da nastave. Ako svako od nas uradi makar nešto od toga, onda zajedno pravimo prostor u kojem je lakše i onima koji tek počinju.
sa Jakovom razgovarao Nenad