Filip Stanković (Strava fanzin): Dok ljudi ne gaje sujetu, mnogo toga dobrog se može postići | INTERVJU
Helly Cherry
Fanzin STRAVA nastao je 2016. godine, naizgled slučajno - kao zbornik radova polaznika Radionice stripa i animacije Valjevo, sastavljen nakon što je jedna izložba propala zbog vremenskih (ne)prilika. Deset godina kasnije, ono što je trebalo da bude jednokratna zamena za otkazani događaj preraslo je u jedan od najdužih fanzinskih projekata na domaćoj sceni - preko 76 brojeva, mesečna dinamika od 2021. godine i saradnici koji sežu od mladih autora iz Valjeva do imena poput Darka Macana.
Sa Filipom, urednikom i pokretačem STRAVE, razgovarali smo o poreklu fanzina i njegovoj vezi sa starijim andergraund inicijativama u Valjevu – od ateljea Bogoljuba Aresnijevića Makija, preko škole „Crna mrlja“, do današnjeg oblika koji spaja štampano i digitalno izdanje. Pričali smo i o tome kako izgleda uređivanje fanzina van Beograda, zašto se pokušaji finansiranja nikad nisu pokazali održivim, i gde Filip vidi STRAVU u narednih deset godina.
Krajem te godine trebalo je da imamo izložbu, koja je iznenadno otkazana u poslednjem trenutku. U istom periodu kontaktiralo nas je udruženje VAKUM (Valjevska kulturna mreža) i ponudili su nam izložbu na otvorenom u vidu “ogradne galerije”. Uprkos njihovim najboljim naporima, na kojim sam im dan danas neizmerno zahvalan, na veče otvaranja namestila neka gadna susnežica i niko se nije pojavio na otvaranju, od publike do medija. Bilo mi je krivo zbog polaznika radionice, jer sam ih poprilično isforsirao da završe radove na vreme, te nisam mogao da se rešim griže savesti da sam ih izneverio kao mentor.
Imajući prethodno sikustvo na fanzinima kao što su “Fanzin Crne mrlje”, “Toonzine” i “The White Japanese Lapot”, gde su sva tri naslova imala svoje digitalne varijante, odlučio sam da uzmem sve urađene stripove, medijske članke o radionici, kao i godišnji izveštaj, prepakujem u revijalni zbornik, a naslov “STRAVA”, kao i dizajn logoa, prekopirao sam sa plakata naše prve izložbe iz 2014. godine i postavio kao PDF na naše društvene mreže.
Radionica postoji od 2014, a prvi separatni koreni domaće andergraund scene u Valjevu sežu do art-grupe „Crna mrlja“ i njenog fanzina iz 2007–2012. Koliko ste svesno nastavljali tu liniju, a koliko je STRAVA nastala nezavisno od tog nasleđa?
Radionicu smo pokrenuli Stefan Nastić, Jovan Marković i ja neposredno nakon gašenja škole stripa “Crne mrlje”, čiji smo bili polaznici od prvog dana. Želeli smo da popunimo prazninu, kako u samom gradu, tako i u našoj rutini.
Trebalo nam je dobrih godinu dana da razradimo plan rada, predavanja, promocije i ostale logistike. Na moje insistiranje imali smo dva nova postulata; projekat nismo nazvali “školom”, jer nismo akreditovani niti smo želeli da obećamo da će tu bilo ko šta naučiti, a isto tako smo proširili na animaciju, kako bih opravdao sopstveno mentorstvo, s obzirom na to da mi animacija ide bolje od stripa. Na proleće 2014. obratio sam se Centru za kulturu Valjevo i predao im svoj portfolio. Dopalo im se i još im se poklapalo sa tadašnjom inicijativom “Kulturno leto”, tako da su se kockice poklopile i počeli smo sa radom u junu, simbolično, tačno na prvi dan leta.
Broj #6 STRAVE nosio je i naslov „Crne mrlje“, fanzina koji je prestao da izlazi 2010. Šta je za vas značilo to simbolično „nasleđivanje" imena i kako je došlo do te odluke?
S obzirom na to da je “Fanzin Crne mrlje” stao sa petim brojem, kako smo se bližili šestom, predložio sam Nemanji Radovanoviću, jednom od osnivača art-grupe “Crna mrlja”, mentora škole i urednika fanzina, da uradimo “zajednički” broj i na taj način obeležimo kako se pokret nastavlja, samo je promenio oblik.
Fanzin je od digitalnog prešao i na štampano izdanje već 2017, da bi od 2018. izlazio paralelno u oba formata. Šta vas je „nateralo“ na taj korak i koliko je štampano izdanje danas bitno naspram digitalnog?
U okviru letnje izložbe 2017. godine nisam želeo da pravimo još jedan katalog koji bi imao samo izabrane radove i koji bi posetioci posle bacili ili zaturiti. Najbolji način za predstavljanje radova bio je upravo fanzin, koji bi ovog puta bio štampan. Nije imalo smisla da radimo drugi broj bez prvog, pa se u okviru iste kombinacije našao i nulti broj koji je sabirao još starije radove, tako da smo imali tri broja u štampi odjednom.
Isto tako, ne bi bilo fer da ljudima van Valjeva uskratimo doživljaj, tako da smo taj drugi broj naknadno objavili digitalno. Ideja je bila da se dele na crno-bele fizičke primerke i na elektronske u boji.
Štampana varijanta mi je najviše pomogla prilikom poseta različitih stripskih festivala, prvenstveno jer je služila poput vizit karte i tako sam uspeo da proširim svest o našem radu.
Od januara 2021. STRAVA izlazi mesečno što je za fanzinsku produkciju, izuzetno zahtevan ritam. Kako uspevate da ga održite iz meseca u mesec, ko sve učestvuje u tom procesu i koliko vremena vam oduzima jedan broj?
Urednički deo radim solistički. Spremam više brojeva uporedo, tako da ne postoji konkretan period izrade zasebno za broj. Trudim se da u svakom broju predstavim novog autora, ili novi naslov. Svaki fanzin, zajedno sa “koricama”, ima 36-48 strana, pa na osnovu njih “seckam” stripove na poglavlja, pa ih na osnovu toga raspoređujem.
Danas ste prisutni i na GlobalComix-u, imate YouTube kanal, Substack bilten, profile na više mreža. Koliko je danas teško ili lako držati sve te kanale istovremeno živim, i koji vam se od njih pokazao kao najvredniji za dopiranje do čitalaca?
Trudim se da uniformišem objave tako da mogu da se podele na što više različitih mesta. Uvek postoji strah da ako ne postavim svuda da taj broj, kao i sam fanzin, neće doći do “pravih ljudi”, koji god oni bili. Ove godine sam napravio čak i “zvanične” teme po regionalnim forumima u oblasti stripa i srodnih medija.
Na lokalnoj sceni, od platformi, najbolje se pokazao Instagram, a međunarodno GlobalComix.
Da li razmišljate da nekad promenite ritam ili format na primer, da broj postane tematski, ili da se vratite godišnjem zborniku, kako je i najavljivano u jednom trenutku?
Za ovu godinu sam bio dovoljno lud i spreman da izlazi sedmično, kako bismo obeležili jubilej. U jednom trenutku sam shvatio da bismo u decembru dogurali do 120. broja, da je fanzin od samog početka izlazio mesečno. Kada sam izračunao, to bi bilo tačno onoliko brojeva koliko ova godina ima sedmica, tako da je moglo da izlazi kao nedeljni časopis bez problema. U poslednjem trenutku sam se predomislio, jer sam shvatio kako ne bi bilo fer prema autorima koji su počeli da rade i šalju svoje stripove namenski za fanzin. Zaista nisam želeo da ih teram da mi šalju sedmično, makar to bila i jedna strana, tako da sam batalio tu priču.
Napori za tematske fanzine preusmereni su na “Stripoid” izdanja koja sam uređivao, poput “Striparica, stripovetki i stripotvorina” i “R.E.M.: Random Excess Memories”, tako da će oni izlaziti isključivo u štampi.
Svakako planiram da eksperimentišem sa formatom u budućnosti, jer nije kao da nekome polažem račun. Postoji ideja za godišnji zbornik, ali to će ipak biti svoja zasebna stvar.
Da li fanzin ikad pokušava da se finansira i na druge načine, prodajom, donacijama, Substack pretplatom, i koliko je to realno u domaćim uslovima?
Pokušavao sam, ali nikad nije bilo sluha za te stvari. Barem ne za nešto dugoročno. Ako bismo imali sredstva, iskreno, prvo bih gledao da kompenzujem autorima koji nesebično šalju svoje radove, ali da bi to bilo sve “kako treba” to bi postao posao sam za sebe, što trenutno nije izvodljivo.
Koketirao sam u jednom trenutku sa idejom pretplate, pa da se vratimo na štampanu varijantu i na taj način pokrijemo troškove, ali čak i tako, nakon istraživanja, zaključio sam kako čitaoci ne bi mogli da se obavežu, pa da je tiraž minimum minimuma. Ove godine sam testirao vode sa redom štampanih samizdata, od “Straviše”, preko štampanog “Ibrahima Kojla”, do skečbukova, pa sam time i empirijski dokazao kako ljudi nisu raspoloženi da finansijski podrže projekat. Barem ne dosledno i dugoročno.
Bacio sam udicu tim izdanjima, u nadi da će se veći broj ljudi obratiti putem mejla ili poruka na društvenim, da pitaju za cenu, pa da ih iznenadim kad im kažem da su besplatna, ali ništa, nažalost.
Reklamirajte ovaj fanzin, molim vas.
STRAVA sadrži i stripove na engleskom, i one bez teksta. Koliko svesno gradite fanzin kao nešto što treba da bude čitljivo i van granica Srbije?
Dosta mladih u startu radi stripove na engleskom, pa nisam hteo da zamaram ni njih ni sebe da prevodimo. Čak i moji stripovi, koji su pretežno na engleskom, takvi su jer prevedene čuvam za potencijalne štampane koričene varijante. Zahvaljujući njima fanzin ima prisustvo na međunarodnoj sceni.
Da li imate čitaoce ili saradnike iz regiona ili šire, i kako fanzin danas putuje van Valjeva?
Na osnovu analitike sa sajta primetio sam dosta publike izvan regiona.
“Strava” se sada objavljuje isključivo digitalno, tako da putuje onoliko koliko bendvit dozvoljava. Saradnici su uglavnom iz regiona, ali ima dosta zainteresovanih iz drugih zemalja, pa polako koordiniram i sa njima.
Kroz fanzin je do sada prošlo preko 40 mladih strip autora i ilustratorki/ilustratora. Kako izgleda taj put, od prvog crteža na radionici do objavljenog stripa u STRAVI?
Zavisi od autora. Neki dođu sa unapred završenim stripom, spremnim za objavljivanje, a nekima pomažem pri izradi od koncepcijske faze. U poslednje vreme stižu pretežno stripovi bez mog uticaja, ali u pripremi su naslovi koji se namenski rade za fanzin.
Radionica radi sa decom i mladima čiji je cilj, kako stoji i u opisima, da se „podstaknu mašta, individualnost i samopouzdanje". Koliko je STRAVA pedagoški alat, a koliko umetnički/izdavački projekat, i da li se ta dva cilja ikad sudaraju?
Sudarali su se najviše u početnim danima, dok je fanzin funkcionisao kao zbornik. Svaki strip predstavljao je rezultat višemesečnog rada polaznika. Umetnička i izdavačka delatnost isprva se pojavila kao nusproizvod, ali uvek je postojala ambicija da se članovi radionice, nakon što savladaju osnove, preusmere ka nečemu poput art-grupe, ateljea, studija, pa da zajednički radimo na autorskim projektima i promocijom istih.
Da li pratite šta se dešava sa autorima nakon što „izađu" iz radionice, ima li nekih koji su otišli dalje u profesionalni strip ili ilustraciju?
Mnogi su upisali umetničke fakultete i danas se bave ilustracijom i grafičkim dizajnom. Neki od njih su mi rekli da koriste princip izrade stripa profesionalno, bilo po etapama ili po samim radnim navikama, tako da je uvek prisutan, iako se ne bave njim konkretno.
Neki od saradnika fanzina, poput Darka Macana, već su etablirana imena domaćeg i regionalnog stripa. Kako dolazi do saradnje sa iskusnijim autorima?
Sa Darkom sam imao iskustvo na sajtu Mojstrip.com za koji bismo mesečno slali svoje radove. (više o ovom strip časopisu čitajte ovde - prim. ur.) Prestanak rada tog elektronskog časopisa napravio mi je kreativnu rupu, pošto sam razvio radnu naviku da svakog meseca odradim po dvadesetak tabli, tako da je i te kako to uticalo da godinu-dve kasnije svoj fanzin prebacim na mesečni ritam. Ne bih govorio u Darkovo ime, ali cenim da je to, kombinovano sa gašenjem “Strip revije Večernjeg lista”, u kom je takođe objavljivao, nateralo čoveka na muku da tokom jedne prepiske pita za uslove objavljivanja kod nas. Nekoliko meseci kasnije poslao je “Uliks, animiran”, strip koji je premijerno počeo tu da izlazi i nedavno se završio.
Ima još par zainteresovanih afirmisanih autora sa kojima sam pričao i koji su izrazili želju da nešto pošalju, tako da će biti još poznatih imena u budućnosti.
Kako biste opisali „valjevsku školu stripa“, postoji li prepoznatljiv stil ili senzibilitet koji povezuje autore koji su prošli kroz vašu radionicu?
Duže od deset godina razmišljam o tome šta je zapravo ona. Prvo sam mislio da je bilo šta stripsko što se dešava na teritoriji Valjeva. Nakon toga sam mislio da je duga tradicija koja je, sticajem okolnosti, iseckana duž proteklih četrdesetak godina. Radeći na tekstu o školama stripa u Valjevu, shvatio sam da je ključna reč “bunt”, s obzirom na to da je svaka inkarnacija nastajala kao reakcija na nešto što bi nam zasmetalo u datom trenutku ili kako bismo popunili neku prazninu.
Bogoljub Aresnijević Maki otvorio je svoj atelje 1983. mladim istomišljenicima jer nije imalo gde drugde da se priča o stripu, muzici, romanima, kao i popularnoj i alternativnoj umetnosti. Zoran Stefanović, posetilac Makijevog ateljea, 1984. godine pokrenuo je školu stripa u prostorima tadašnjeg Doma omladine Valjevo, kada su mladi čeznuli za učenjem teorije i osnovnih tehnika izrade stripa. Jedan od polaznika te škole, Milivoj Kostić, bio je jedan od pokretača atz-grupe “Crni kreč” iz koje se 1997. rodila istoimena škola stripa i brojne izložbe, kako u Valjevu, tako i šire. Nemanja Radovanović i Miloš Nikolovski, polaznici te škole, slično su pokrenuli art-grupu pa školu “Crna mrlja”, u koju sam ja išao.
Slično kao što “priroda ne trpi prazninu”, kako Aristotel kaže, tako ni Valjevo ne trpi odsustvo stripa.
Kako biste, iz svoje pozicije, opisali stanje andergraund i fanzinske strip scene u Srbiji danas, da li je ona živa, marginalna, u usponu?
Definitivno u usponu. Po festivalima sam iz prve ruke svedočio kako je mladima danas zanimljivije uzeti nešto novo i “neprovereno”, nego još jednog Zagora ili Betmena, gde unapred znaju šta da očekuju.
Šta je specifično teško, a šta iznenađujuće lako u vođenju fanzina van Beograda, iz Valjeva?
Uz internet, lokacija je postala sasvim nebitna. Redovno se čujem i sarađujem sa ljudima iz Beograda, Kragujevca, Beške, Rume, Niša, Čačka, Zrenjanina, itd.
Sarađujete i umrežavate se sa akterima u okviru neformalne grupe Stripoid. Koliko je ta međusobna solidarnost malih aktera ključna za opstanak scene, s obzirom na to da veliki izdavači retko prate ovakve inicijative?
Bez toga nema ničeg. Dokle god ljudi ne gaje sujetu i žele da rade, mnogo toga dobrog se može postići.
Da li fanzini poput STRAVE danas popunjavaju prostor koji su nekad, u drugačijim uslovima, popunjavali profesionalni domaći strip časopisi i izdavačke kuće?
To bi pre čitaoci mogli da odgovore. Meni kao uredniku i izdavaču - da. U suštini, na svoju večitu propast, uvek sam išao tamo gde je deficit. Da “Stripoteka” izlazi dan danas, možda ne bih bio lično toliko gladan da radim ovo. Ovako mogu samo da se nadam da u najgorem slučaju ovo uspeva još nekome da raščeše svrab, a u najboljem da i njih motiviše da pokrenu nešto slično, pa da nas ima više.
Koje biste druge domaće fanzine ili male izdavače istakli kao bitne za scenu, bilo da su vam bili uzor, bilo da trenutno rade nešto vredno pažnje?
Tu je ekipa iz Koceljeve i pomenuti “The White Japanese Lapot”, kao i “Crnoslovlje” iz Vojvodine. Ove godine vratio se “Emitor”, u kom je izašao moj strip. U Šibeniku na “Supertoon festivalu” delili smo tezgu sa Tihomirom Tikulinom Ticom i posetioci su mogli da nabave njegov kultni “Endem”. Uz njega, takođe na hrvatskoj sceni, tu su fanzin-časpisi, kao što su “Ohoho”, “Strip-Prefiks”, “Iracionalist”, “Morina kutija”, itd. Ne treba izostaviti “Stripnjak”, zin Kostje Ribnika, za koji se nadam da će se jednog dana vratiti, kao i “Strop” koji je uređivao Darko Macan.
Sa preko 76 objavljenih brojeva iza sebe, da li postoji broj ili trenutak kojeg se posebno rado sećate, bilo zbog sadržaja, bilo zbog okolnosti u kojima je nastao?
Najverovatnije broj 21, jer sam sa njim odlučuio da nastavim da guram fanzin dalje. Imao sam dosta materijala za objavljivati u tom trenutku i to možda čak do pedesetog broja, ali stripovi bi bili isključivo moji. Pošto je dvadeseti ujedno bio mali jubilej, gde je bilo pet godina od početka objavljivanja, i izašao je u decembru ‘21. godine, mislio sam da iskoristim podudaranje broja sa zadnje dve cifre aktuelne godine i tako postane godišnji zbornik. Dakle da 2022. izađe 22. broj, da 2023. izađe 23. broj, itd. U tom periodu, međutim, pričao sam sa Nađom Tiodorović koja je spremala “Melodijsku spiralu”, Novicom Milivojevićem koji je imao još neke neobjavljene kratke stripove i počeo sam da razvijam plan kako da revitalizujem zin “novim talasom” naslova. Tad sam razvio sistem da u svakom broju bude neki novi naslov i/ili autor, kojim se dan danas služim.
Gde vidite STRAVU za pet ili deset godina, da li fanzin, po vašem mišljenju, treba da ostane veran svom sadašnjem obliku, ili planirate neke veće promene?
Sigurno će biti nekih promena, kao što je bilo i do sad. Ne znam tačno gde fanzin vidim za pet ili deset godina, ali trenutni napori su da se dođe do tog osamdesetog broja kojim slavimo deset godina, pa da se nakon toga fokusiram na put za “trocifrenu epohu”.
Izvan toga ne bi bilo loše videti neke od stripova napokon u štampi i koričenoj varijanti. Domaći izdavači nisu pokazali entuzijazam, nažalost, a po trenutnoj računici sabrao sam preko četrdeset kompletiranih albuma koji bi danas bili spremni da idu na štampu. Uglavnom se izdavači i urednici nadrndaju kada im to istaknem, gde mi tvrde kako se to nikad neće prodati, dok isti pokušavaju da se reše tiraža nekog stranog “dokazanog” naslova na kom su pukli kintu em za štampu, em za licencu, em za skladištenje. Al’ dobro, zato su oni tamo, a ja sam ovde.
Vama hvala puno na pozivu, pitanjima i podršci!
Sa Filipom, urednikom i pokretačem STRAVE, razgovarali smo o poreklu fanzina i njegovoj vezi sa starijim andergraund inicijativama u Valjevu – od ateljea Bogoljuba Aresnijevića Makija, preko škole „Crna mrlja“, do današnjeg oblika koji spaja štampano i digitalno izdanje. Pričali smo i o tome kako izgleda uređivanje fanzina van Beograda, zašto se pokušaji finansiranja nikad nisu pokazali održivim, i gde Filip vidi STRAVU u narednih deset godina.
STRAVA je nastala 2016. kao digitalni zbornik radova polaznika Radionice stripa i animacije Valjevo. Šta vas je motivisalo da baš tada napravite taj korak, od radionice ka fanzinu?
Krajem te godine trebalo je da imamo izložbu, koja je iznenadno otkazana u poslednjem trenutku. U istom periodu kontaktiralo nas je udruženje VAKUM (Valjevska kulturna mreža) i ponudili su nam izložbu na otvorenom u vidu “ogradne galerije”. Uprkos njihovim najboljim naporima, na kojim sam im dan danas neizmerno zahvalan, na veče otvaranja namestila neka gadna susnežica i niko se nije pojavio na otvaranju, od publike do medija. Bilo mi je krivo zbog polaznika radionice, jer sam ih poprilično isforsirao da završe radove na vreme, te nisam mogao da se rešim griže savesti da sam ih izneverio kao mentor.
Imajući prethodno sikustvo na fanzinima kao što su “Fanzin Crne mrlje”, “Toonzine” i “The White Japanese Lapot”, gde su sva tri naslova imala svoje digitalne varijante, odlučio sam da uzmem sve urađene stripove, medijske članke o radionici, kao i godišnji izveštaj, prepakujem u revijalni zbornik, a naslov “STRAVA”, kao i dizajn logoa, prekopirao sam sa plakata naše prve izložbe iz 2014. godine i postavio kao PDF na naše društvene mreže.
Radionica postoji od 2014, a prvi separatni koreni domaće andergraund scene u Valjevu sežu do art-grupe „Crna mrlja“ i njenog fanzina iz 2007–2012. Koliko ste svesno nastavljali tu liniju, a koliko je STRAVA nastala nezavisno od tog nasleđa?
Radionicu smo pokrenuli Stefan Nastić, Jovan Marković i ja neposredno nakon gašenja škole stripa “Crne mrlje”, čiji smo bili polaznici od prvog dana. Želeli smo da popunimo prazninu, kako u samom gradu, tako i u našoj rutini.
Trebalo nam je dobrih godinu dana da razradimo plan rada, predavanja, promocije i ostale logistike. Na moje insistiranje imali smo dva nova postulata; projekat nismo nazvali “školom”, jer nismo akreditovani niti smo želeli da obećamo da će tu bilo ko šta naučiti, a isto tako smo proširili na animaciju, kako bih opravdao sopstveno mentorstvo, s obzirom na to da mi animacija ide bolje od stripa. Na proleće 2014. obratio sam se Centru za kulturu Valjevo i predao im svoj portfolio. Dopalo im se i još im se poklapalo sa tadašnjom inicijativom “Kulturno leto”, tako da su se kockice poklopile i počeli smo sa radom u junu, simbolično, tačno na prvi dan leta.
Broj #6 STRAVE nosio je i naslov „Crne mrlje“, fanzina koji je prestao da izlazi 2010. Šta je za vas značilo to simbolično „nasleđivanje" imena i kako je došlo do te odluke?
S obzirom na to da je “Fanzin Crne mrlje” stao sa petim brojem, kako smo se bližili šestom, predložio sam Nemanji Radovanoviću, jednom od osnivača art-grupe “Crna mrlja”, mentora škole i urednika fanzina, da uradimo “zajednički” broj i na taj način obeležimo kako se pokret nastavlja, samo je promenio oblik.
Fanzin je od digitalnog prešao i na štampano izdanje već 2017, da bi od 2018. izlazio paralelno u oba formata. Šta vas je „nateralo“ na taj korak i koliko je štampano izdanje danas bitno naspram digitalnog?
U okviru letnje izložbe 2017. godine nisam želeo da pravimo još jedan katalog koji bi imao samo izabrane radove i koji bi posetioci posle bacili ili zaturiti. Najbolji način za predstavljanje radova bio je upravo fanzin, koji bi ovog puta bio štampan. Nije imalo smisla da radimo drugi broj bez prvog, pa se u okviru iste kombinacije našao i nulti broj koji je sabirao još starije radove, tako da smo imali tri broja u štampi odjednom.
Isto tako, ne bi bilo fer da ljudima van Valjeva uskratimo doživljaj, tako da smo taj drugi broj naknadno objavili digitalno. Ideja je bila da se dele na crno-bele fizičke primerke i na elektronske u boji.
Štampana varijanta mi je najviše pomogla prilikom poseta različitih stripskih festivala, prvenstveno jer je služila poput vizit karte i tako sam uspeo da proširim svest o našem radu.
Od januara 2021. STRAVA izlazi mesečno što je za fanzinsku produkciju, izuzetno zahtevan ritam. Kako uspevate da ga održite iz meseca u mesec, ko sve učestvuje u tom procesu i koliko vremena vam oduzima jedan broj?
Urednički deo radim solistički. Spremam više brojeva uporedo, tako da ne postoji konkretan period izrade zasebno za broj. Trudim se da u svakom broju predstavim novog autora, ili novi naslov. Svaki fanzin, zajedno sa “koricama”, ima 36-48 strana, pa na osnovu njih “seckam” stripove na poglavlja, pa ih na osnovu toga raspoređujem.
Danas ste prisutni i na GlobalComix-u, imate YouTube kanal, Substack bilten, profile na više mreža. Koliko je danas teško ili lako držati sve te kanale istovremeno živim, i koji vam se od njih pokazao kao najvredniji za dopiranje do čitalaca?
Trudim se da uniformišem objave tako da mogu da se podele na što više različitih mesta. Uvek postoji strah da ako ne postavim svuda da taj broj, kao i sam fanzin, neće doći do “pravih ljudi”, koji god oni bili. Ove godine sam napravio čak i “zvanične” teme po regionalnim forumima u oblasti stripa i srodnih medija.
Na lokalnoj sceni, od platformi, najbolje se pokazao Instagram, a međunarodno GlobalComix.
Da li razmišljate da nekad promenite ritam ili format na primer, da broj postane tematski, ili da se vratite godišnjem zborniku, kako je i najavljivano u jednom trenutku?
Za ovu godinu sam bio dovoljno lud i spreman da izlazi sedmično, kako bismo obeležili jubilej. U jednom trenutku sam shvatio da bismo u decembru dogurali do 120. broja, da je fanzin od samog početka izlazio mesečno. Kada sam izračunao, to bi bilo tačno onoliko brojeva koliko ova godina ima sedmica, tako da je moglo da izlazi kao nedeljni časopis bez problema. U poslednjem trenutku sam se predomislio, jer sam shvatio kako ne bi bilo fer prema autorima koji su počeli da rade i šalju svoje stripove namenski za fanzin. Zaista nisam želeo da ih teram da mi šalju sedmično, makar to bila i jedna strana, tako da sam batalio tu priču.
Napori za tematske fanzine preusmereni su na “Stripoid” izdanja koja sam uređivao, poput “Striparica, stripovetki i stripotvorina” i “R.E.M.: Random Excess Memories”, tako da će oni izlaziti isključivo u štampi.
Svakako planiram da eksperimentišem sa formatom u budućnosti, jer nije kao da nekome polažem račun. Postoji ideja za godišnji zbornik, ali to će ipak biti svoja zasebna stvar.
Da li fanzin ikad pokušava da se finansira i na druge načine, prodajom, donacijama, Substack pretplatom, i koliko je to realno u domaćim uslovima?
Pokušavao sam, ali nikad nije bilo sluha za te stvari. Barem ne za nešto dugoročno. Ako bismo imali sredstva, iskreno, prvo bih gledao da kompenzujem autorima koji nesebično šalju svoje radove, ali da bi to bilo sve “kako treba” to bi postao posao sam za sebe, što trenutno nije izvodljivo.
Koketirao sam u jednom trenutku sa idejom pretplate, pa da se vratimo na štampanu varijantu i na taj način pokrijemo troškove, ali čak i tako, nakon istraživanja, zaključio sam kako čitaoci ne bi mogli da se obavežu, pa da je tiraž minimum minimuma. Ove godine sam testirao vode sa redom štampanih samizdata, od “Straviše”, preko štampanog “Ibrahima Kojla”, do skečbukova, pa sam time i empirijski dokazao kako ljudi nisu raspoloženi da finansijski podrže projekat. Barem ne dosledno i dugoročno.
Bacio sam udicu tim izdanjima, u nadi da će se veći broj ljudi obratiti putem mejla ili poruka na društvenim, da pitaju za cenu, pa da ih iznenadim kad im kažem da su besplatna, ali ništa, nažalost.
Reklamirajte ovaj fanzin, molim vas.
STRAVA sadrži i stripove na engleskom, i one bez teksta. Koliko svesno gradite fanzin kao nešto što treba da bude čitljivo i van granica Srbije?
Dosta mladih u startu radi stripove na engleskom, pa nisam hteo da zamaram ni njih ni sebe da prevodimo. Čak i moji stripovi, koji su pretežno na engleskom, takvi su jer prevedene čuvam za potencijalne štampane koričene varijante. Zahvaljujući njima fanzin ima prisustvo na međunarodnoj sceni.
Da li imate čitaoce ili saradnike iz regiona ili šire, i kako fanzin danas putuje van Valjeva?
Na osnovu analitike sa sajta primetio sam dosta publike izvan regiona.
“Strava” se sada objavljuje isključivo digitalno, tako da putuje onoliko koliko bendvit dozvoljava. Saradnici su uglavnom iz regiona, ali ima dosta zainteresovanih iz drugih zemalja, pa polako koordiniram i sa njima.
Kroz fanzin je do sada prošlo preko 40 mladih strip autora i ilustratorki/ilustratora. Kako izgleda taj put, od prvog crteža na radionici do objavljenog stripa u STRAVI?
Zavisi od autora. Neki dođu sa unapred završenim stripom, spremnim za objavljivanje, a nekima pomažem pri izradi od koncepcijske faze. U poslednje vreme stižu pretežno stripovi bez mog uticaja, ali u pripremi su naslovi koji se namenski rade za fanzin.
Radionica radi sa decom i mladima čiji je cilj, kako stoji i u opisima, da se „podstaknu mašta, individualnost i samopouzdanje". Koliko je STRAVA pedagoški alat, a koliko umetnički/izdavački projekat, i da li se ta dva cilja ikad sudaraju?
Sudarali su se najviše u početnim danima, dok je fanzin funkcionisao kao zbornik. Svaki strip predstavljao je rezultat višemesečnog rada polaznika. Umetnička i izdavačka delatnost isprva se pojavila kao nusproizvod, ali uvek je postojala ambicija da se članovi radionice, nakon što savladaju osnove, preusmere ka nečemu poput art-grupe, ateljea, studija, pa da zajednički radimo na autorskim projektima i promocijom istih.
Da li pratite šta se dešava sa autorima nakon što „izađu" iz radionice, ima li nekih koji su otišli dalje u profesionalni strip ili ilustraciju?
Mnogi su upisali umetničke fakultete i danas se bave ilustracijom i grafičkim dizajnom. Neki od njih su mi rekli da koriste princip izrade stripa profesionalno, bilo po etapama ili po samim radnim navikama, tako da je uvek prisutan, iako se ne bave njim konkretno.
Neki od saradnika fanzina, poput Darka Macana, već su etablirana imena domaćeg i regionalnog stripa. Kako dolazi do saradnje sa iskusnijim autorima?
Sa Darkom sam imao iskustvo na sajtu Mojstrip.com za koji bismo mesečno slali svoje radove. (više o ovom strip časopisu čitajte ovde - prim. ur.) Prestanak rada tog elektronskog časopisa napravio mi je kreativnu rupu, pošto sam razvio radnu naviku da svakog meseca odradim po dvadesetak tabli, tako da je i te kako to uticalo da godinu-dve kasnije svoj fanzin prebacim na mesečni ritam. Ne bih govorio u Darkovo ime, ali cenim da je to, kombinovano sa gašenjem “Strip revije Večernjeg lista”, u kom je takođe objavljivao, nateralo čoveka na muku da tokom jedne prepiske pita za uslove objavljivanja kod nas. Nekoliko meseci kasnije poslao je “Uliks, animiran”, strip koji je premijerno počeo tu da izlazi i nedavno se završio.
Ima još par zainteresovanih afirmisanih autora sa kojima sam pričao i koji su izrazili želju da nešto pošalju, tako da će biti još poznatih imena u budućnosti.
Kako biste opisali „valjevsku školu stripa“, postoji li prepoznatljiv stil ili senzibilitet koji povezuje autore koji su prošli kroz vašu radionicu?
Duže od deset godina razmišljam o tome šta je zapravo ona. Prvo sam mislio da je bilo šta stripsko što se dešava na teritoriji Valjeva. Nakon toga sam mislio da je duga tradicija koja je, sticajem okolnosti, iseckana duž proteklih četrdesetak godina. Radeći na tekstu o školama stripa u Valjevu, shvatio sam da je ključna reč “bunt”, s obzirom na to da je svaka inkarnacija nastajala kao reakcija na nešto što bi nam zasmetalo u datom trenutku ili kako bismo popunili neku prazninu.
Bogoljub Aresnijević Maki otvorio je svoj atelje 1983. mladim istomišljenicima jer nije imalo gde drugde da se priča o stripu, muzici, romanima, kao i popularnoj i alternativnoj umetnosti. Zoran Stefanović, posetilac Makijevog ateljea, 1984. godine pokrenuo je školu stripa u prostorima tadašnjeg Doma omladine Valjevo, kada su mladi čeznuli za učenjem teorije i osnovnih tehnika izrade stripa. Jedan od polaznika te škole, Milivoj Kostić, bio je jedan od pokretača atz-grupe “Crni kreč” iz koje se 1997. rodila istoimena škola stripa i brojne izložbe, kako u Valjevu, tako i šire. Nemanja Radovanović i Miloš Nikolovski, polaznici te škole, slično su pokrenuli art-grupu pa školu “Crna mrlja”, u koju sam ja išao.
Slično kao što “priroda ne trpi prazninu”, kako Aristotel kaže, tako ni Valjevo ne trpi odsustvo stripa.
Kako biste, iz svoje pozicije, opisali stanje andergraund i fanzinske strip scene u Srbiji danas, da li je ona živa, marginalna, u usponu?
Definitivno u usponu. Po festivalima sam iz prve ruke svedočio kako je mladima danas zanimljivije uzeti nešto novo i “neprovereno”, nego još jednog Zagora ili Betmena, gde unapred znaju šta da očekuju.
Šta je specifično teško, a šta iznenađujuće lako u vođenju fanzina van Beograda, iz Valjeva?
Uz internet, lokacija je postala sasvim nebitna. Redovno se čujem i sarađujem sa ljudima iz Beograda, Kragujevca, Beške, Rume, Niša, Čačka, Zrenjanina, itd.
Sarađujete i umrežavate se sa akterima u okviru neformalne grupe Stripoid. Koliko je ta međusobna solidarnost malih aktera ključna za opstanak scene, s obzirom na to da veliki izdavači retko prate ovakve inicijative?
Bez toga nema ničeg. Dokle god ljudi ne gaje sujetu i žele da rade, mnogo toga dobrog se može postići.
Da li fanzini poput STRAVE danas popunjavaju prostor koji su nekad, u drugačijim uslovima, popunjavali profesionalni domaći strip časopisi i izdavačke kuće?
To bi pre čitaoci mogli da odgovore. Meni kao uredniku i izdavaču - da. U suštini, na svoju večitu propast, uvek sam išao tamo gde je deficit. Da “Stripoteka” izlazi dan danas, možda ne bih bio lično toliko gladan da radim ovo. Ovako mogu samo da se nadam da u najgorem slučaju ovo uspeva još nekome da raščeše svrab, a u najboljem da i njih motiviše da pokrenu nešto slično, pa da nas ima više.
Koje biste druge domaće fanzine ili male izdavače istakli kao bitne za scenu, bilo da su vam bili uzor, bilo da trenutno rade nešto vredno pažnje?
Tu je ekipa iz Koceljeve i pomenuti “The White Japanese Lapot”, kao i “Crnoslovlje” iz Vojvodine. Ove godine vratio se “Emitor”, u kom je izašao moj strip. U Šibeniku na “Supertoon festivalu” delili smo tezgu sa Tihomirom Tikulinom Ticom i posetioci su mogli da nabave njegov kultni “Endem”. Uz njega, takođe na hrvatskoj sceni, tu su fanzin-časpisi, kao što su “Ohoho”, “Strip-Prefiks”, “Iracionalist”, “Morina kutija”, itd. Ne treba izostaviti “Stripnjak”, zin Kostje Ribnika, za koji se nadam da će se jednog dana vratiti, kao i “Strop” koji je uređivao Darko Macan.
Sa preko 76 objavljenih brojeva iza sebe, da li postoji broj ili trenutak kojeg se posebno rado sećate, bilo zbog sadržaja, bilo zbog okolnosti u kojima je nastao?
Najverovatnije broj 21, jer sam sa njim odlučuio da nastavim da guram fanzin dalje. Imao sam dosta materijala za objavljivati u tom trenutku i to možda čak do pedesetog broja, ali stripovi bi bili isključivo moji. Pošto je dvadeseti ujedno bio mali jubilej, gde je bilo pet godina od početka objavljivanja, i izašao je u decembru ‘21. godine, mislio sam da iskoristim podudaranje broja sa zadnje dve cifre aktuelne godine i tako postane godišnji zbornik. Dakle da 2022. izađe 22. broj, da 2023. izađe 23. broj, itd. U tom periodu, međutim, pričao sam sa Nađom Tiodorović koja je spremala “Melodijsku spiralu”, Novicom Milivojevićem koji je imao još neke neobjavljene kratke stripove i počeo sam da razvijam plan kako da revitalizujem zin “novim talasom” naslova. Tad sam razvio sistem da u svakom broju bude neki novi naslov i/ili autor, kojim se dan danas služim.
Gde vidite STRAVU za pet ili deset godina, da li fanzin, po vašem mišljenju, treba da ostane veran svom sadašnjem obliku, ili planirate neke veće promene?
Sigurno će biti nekih promena, kao što je bilo i do sad. Ne znam tačno gde fanzin vidim za pet ili deset godina, ali trenutni napori su da se dođe do tog osamdesetog broja kojim slavimo deset godina, pa da se nakon toga fokusiram na put za “trocifrenu epohu”.
Izvan toga ne bi bilo loše videti neke od stripova napokon u štampi i koričenoj varijanti. Domaći izdavači nisu pokazali entuzijazam, nažalost, a po trenutnoj računici sabrao sam preko četrdeset kompletiranih albuma koji bi danas bili spremni da idu na štampu. Uglavnom se izdavači i urednici nadrndaju kada im to istaknem, gde mi tvrde kako se to nikad neće prodati, dok isti pokušavaju da se reše tiraža nekog stranog “dokazanog” naslova na kom su pukli kintu em za štampu, em za licencu, em za skladištenje. Al’ dobro, zato su oni tamo, a ja sam ovde.
Vama hvala puno na pozivu, pitanjima i podršci!
Sa Filipom razgovarao Nenad