Hardkor koncert godine? To se nekako dalo naslutiti odmah pri najavi ovog ludačkog događaja jer takav popis imena uglavnom viđamo po plakatama za turneje po zapadima Evrope. E pa, u Beograd je ponovo sletela hardkor eskadrila – Madball, jedan od najvoljenijih bendova i, kao što pre okruglo dve godine rekoh, sinonim ovog zvuka kod nas. Njujorški sastav predvođen Fredijem Krisijenom, ne da je rado, već je maltene najrađe viđen gost u Srbiji, a posebno u njenoj prestonici, što se pokazalo i 8. oktobra 2026. pred pomahnitalim auditorijumom i fenomenalnom energijom okupanom beogradskom Zapa bazom. U pomoć na ovoj osmodnevnoj „Only the Hard – Eastern Tour 2026” turneji priteklo je i nekoliko gostiju – Expectations (Bugarska), Combust (SAD) i Desolated (Engleska). U narednim redovima rečenica, dve, TRI, o hardkor freneziji koja nas je sve zaposela i koja će, čini mi se, trajati i narednih dana, dok se utisci ne slegnu (a i duže). No, idemo lagano, pa sve brže i brže.

Noć je pala, kapije su otvorene, a priliku da prva razbije bocu o barku dobila je melodična hardkor petorka iz Sofije – Expectations. Iako dolaze starog hardkor jezgra, ovaj sastav odudara od onog sirovog, metaliziranog zvuka na koji smo navikli da stiže iz glavnog grada Bugarske. Inače Madball je i prošle godine poveo na turneju jedan bend iz susedstva – Primitive Dread iz Severne Makedonije, pa se nadamo da će u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti Fredi imati sluha i za neki hardkor sastav iz Srbije. Nego da se vratimo na temu – svirka. A ona, bez zamerke. Jedino je gre’ota što ih je relativno mali broj ljudi ispratio i što je plesni podijum tek pred kraj nastupa ispunila nekolicina ljudi. Momci, koji su skupa još od 2009, otprašili su polučasovni set od nekih šest, sedam stvari, među kojima se našla i „Say Hello” sa novog, nedavno objavljenog albuma „My Last Time to Shine”. Inače, grupa mi je zapala za oko još pre desetak godina kada su objavili album „After Twenty Years”, sa precarskim omotom na kome su autići na sudaranje iz luna parka, a i pevača sam upoznao tih godine u rahmetli skvotu Ineks filmu. Zato mi je baš bilo drago kada sam video da idu na turneju sa velikanima, a do pre desetak godina su svirali po beogradskim rupama. Što verujem čine i sada, a što je opet – pohvalno. Svaka čast.


Bina je brzo pripremljena za naredni bend, ime koje je mene posebno oduševilo kada se ukazalo na najavnom plakatu – moćni, sveži i eksplozivni – Combust. Ovu, takođe petorku iz Njujorka imao sam prilike da gledam uživo u dva navrata – na Revolution Calling festivalu u Ajndhovenu 2023. i naredne godine, uoči iste manifestacije, ali tridesetak kilometara dalje, u susednoj holandskoj varošici Udenu gde su bili na turneji sa legendarnom grupom Terror. Pokidali su oba put, pa ništa manje nisam očekivao ni sada, posebno jer im je ovo prvo gostovanje u Beogradu. Inače, Combust pripada toj novijoj generaciji američkih, takoreći, krosover bendova, poput meni takođe dragih sastava Drain i Prowl, koji kombinuju hardkorčinu sa treš metalom, zadržavajući hc/pank imidž, senzibilitet i stav.

Nastup su otvorili numerom „Belly of the Beast” – a nije ni obrada Kojtove pesme, niti treš legendi Anthrax, dok su se na repertoaru našle, između ostalog, i trake „Truth Hurts”, „Our Own Breed” i „Why I Hate”, apsolutni njujorški benger koji može na crtu i onim starijim i najvećim. Sagorevanje! Pevač Endru Vakante se u više navrata raspričao, ali ponajviše je simpatično ponavljao „what’s up” tačnije – „vazap”. „Prestani sa hardkorom, ništa nećeš da napraviš, to su mi pričali a vidi me sada – pozdrav za profesora u srednjoj”, rekao je Endru u šali, ali ozbiljno aludirajući na činjenicu da svira u Srbiji – što mu verovatno nije padalo na pamet u počecima. Još jedan, može se reći, humorističan momenat njihovog seta nastupio je kada je rekao da su im ostale još tri pesme do kraja svirke, pokazujući prstima – srednjim, domalim i malićem. Publika mu ga je odmah dala po „trojci” – ona čuvena, srpska verzija –
što ga je nagnalo na kraću tačku stendap komedije. To je izgledalo tako što bi ponovo pokazao „tri” na njegov način, zbog čega bi dobio huk negodovanja, a onda onaj srpski, opštepoznati, što je masa gromoglasno pozdravila. 

Toliko o sublimiranim porukama za ovu epizodu. Škvadra se već fino razmrdala i potpuno aktivirala, što se najbolje videlo kod izvedbe „N.Y.H.C” i „Everyone’s Enemy”, koje su ostavili za ende. Brutalna predstava, jednako brutalnog benda.

Štafeta je iz Njujorka, za potrebe sledećeg nastupa, predata Englezima, jer su se na scenu popeli Desolated sa Ostrva. Bend postoji skoro 20 godina i, ono, najozbiljnije šurenje je u pitanju, baš kako priliči ovakvom spektaklu. Nema šta, razgibavanje, zagrevanje i ostale vežbalice su obavljene, pa se krenulo sa ozbiljnijim vratolomijama kada je nova petorka istrčala na teren. Grupu predvodi pevač Toni Evans, nekadašnji basista koji je mikrofon preuzeo od originalnog vokaliste Pola Vilijamsa 2024. Tada je nekako i krenula nova era benda, da bi naredne godine objavili odličnu dugosvirajuću ploču „Finding Peace”. Toni se čini kao neviđena faca. Istetoviran je po licu, kosa je ofarbana u plavo i sve vreme diže pesnicu u zrak i hvali okupljene, ne libeći se da pozdravi i hardkor omladinu koja i ovog puta nije izneverila. Očaran angažmanom auditorijuma, koji je stvarno bio za svako poštovanje, rekao je da je ovo „najbolji šou” i da „nikada nije video da ljudi hvataju (u letu) stejdždajvere”. Ne znam kako im je to, sa tolikom kilometražom promaklo, ali da je publika bila za 10, vala jeste. Od pesama sa repertoara koje su nekako najviše nagnale masu na ludi jesenji tanc bile su „Victim”, „The End” i „Bite Down” sa novog albuma. Za kraj su, pored fenomenalnog utiska, ostavili trake „End of the Line” i „Death by My Side”. Kraljevski.


Proleteše dva sata zagrevanja, ali nema umora. Kako da ga bude kad će na stejdž uskoro da se iznese hardkor delicija poznatog ukusa koja nas je i okupila sve na broju, da ne kažem brodu. Lagani tonovi nemačkog repera Haftbefehla izvode na binu veterane, legende i ikone, sve odjednom. Tu je bubnjar Majk Džastijan, tu je gitarista Majk Gurnari i tu je basista Pol Dilejni, inače nekadašnji član meni izuzetno drage grupe Kill Your Idols. I kada se ekipa skupila i krenuli prvi tonovi svevremenskog hc hita „Heavenhell”, eto i Fredija sa „Beograde, mi smo Madball – GOD HELP ME”. Au kakav početak brate, sestro, šurnjajo, jetrvo, pašenogu... Momentalno izuvanje iz cipela i glavolomije koje nisu stale, doslovno, do poslednjeg rifa. Pošto nema stajanja, idemo odmah sa evergrinčinama – „Can’t Stop, Won’t Stop”, „Hold it Down” i „Set It Off”. Dah se hvata na momente, znoj curi u litrima i energija se emituje u gigadžulima.

Jedan zanimljivi kuriozitet. Madball je prošli put svirao u Beogradu na isti datum, pre ravno dve godine. I tada je bilo pakleno. Sada, doduše, inferno. Ko je bio na tom koncertu 2024. seća se da Fredi ostao bez patike, na šta nas je podsetio u jednom trenuku postavivši pitanje na glas – kod koga je. Sjajno. U prvoj četvrtini je naišla jedna od mojih omiljenih stvari njujorških veterana, a to je „Lockdown”. Nije mi mnogo trebalo da sa legendicama iz džen-zija završim u serkl pitu, a onda i pogo igrarijama sa ostalim generacija, te da svi zajedno uzviknemo „f*ck you, f*ck you, f*ck you and your system too”. Ludilo. Stigao je Fredi i da nam saopšti da su se jedva dogegali do Beograda jer su imali neku frku na granici, kao i da poruči da je hardkor jedna velika „familija” koja se „ujedinjuje gde god treba ljude upoznati sa ovom kulturom”. Probleme na granici je pominjao i Endru, pevač grupe Combust, koji mu se ubrzo i nakratko pridružio na bini, kako bi u duetu otpevali „Face to Face”.

Madball je ovog leta objavio novi, deseti studijski album pod nazivom „Not Your Kingdom”, a najavio ga je singl „Rebel Kids” o kome smo pisali a koji smo uživo čuli i u Beogradu, ušuškanim negde između klasika. Inače, novitet u odnosu na prošli beogradski koncert Njujorčana jeste prisustvo novog-starog basiste, gorepomenutog Pola. On nije bio 2024. na bini sa Fredijem i ekipom, ali jeste novembra 2005. kada su „Lude loptice” prvi put gostovale u gradu na ušću Save u Dunav. Inače, Pol ima familiju u Srbiji koja je srdačno pozdravljena sa pozornice.


U poslednju četvrtinu smo ušli sa „Get Out“ sa legendarnog albuma prvenca „Get It Off” iz 1994. i jednako epskom trakom „Infiltrate the System”, da bi potom obradili pesmu sugrađanskog i bratskog im benda Agnostic Front – „It’s My Life”. A onda ono što su mnogi čekali cele večeri, uključujući i mene. Pod ne toliko vedrim beogradskim nebom i otvorenim krovom Zapa barke prolomila se jedna od najboljih hardkor pesama svih vremena - nezaustavljivi i nemerljivi – „Pride”. Izginuće, što bi rekli kod mene na istoku. Zapevali svi, i stari i mladi, neki se popeli i na binu, a neki poleteli sa iste ka rukama naroda. Usledila je „Hardcore Lives” i onda za, ispostaviće se, doviđenjce „Doc Marten Stomp”. „Hardkor je malo pleme i moramo da se držimo zajedno”, tako je Fredi najavio poslednju numeru. Usred pesme pozvao je sina koga je poveo na turneju da se zaleti na stejdždajving, što je omladinac momentalno prihvatio. Prvi pokušaj je bio poluuspešan, da bi kod drugog uzleteo i sleteo kako dolikuje. E da, ipak nije ovde bio kraj – HARDCORE STILL LIVES.

I to je notorna istina, posebno kada nam u goste stigne jedan od najvećih sastava ovog žanra ikada. Tu su pozitivna atmosfera, prijateljstvo, jedinstvo i zabava zagarantovani. Madball to uvek donosi u Srbiju. Peti put sam ih gledao uživo u četvrtak i deluje mi da svaki novi i drugi postaje sve bolji i bolji. Da se izrazim floskulom, ispada da Njujorčani stare kao vino. A i neka, oni dobro stare, broj novih klinaca na njihovim koncertima raste. I šta ti više treba. Ispašće na kraju da su se vremena ipak promenila, ali nabolje. Do narednog susreta - thinking back when I was a kid... U pozadini, tiho, pa najjače.
Timočanin