Crna metalurgija nad Srbijom: Legendarni Mayhem i Marduk u Beogradu
Helly Cherry
„Black is the night, metal we fight, power of amps set to explode”, odzvanja ovih dana u glavi uz još nekoliko pesama moćnog Venoma, prvenstveno zbog teške i tužne činjenice da nas je pre nekoliko dana napustio Kronos, jedan od najvećih ovozemaljskih metal bogova. Koincidencija, sudbina ili nešto treće su tako hteli da se ubrzo potom u Beogradu odigra verovatno (blek) metal događaj godine – koncert kultnog Marduka i legendarne grupe Mayhem. Rasprodata Zappa barka je 3. oktobra 2026. svedočila jedinstvenoj predstavi punoj emocija – od divljenja do zabezeknutosti, razne simbolike, vizuelnog i audio nadražaja i fizičkog i mentalnog ugođaja. Sigurno je da ravnodušnih nije bilo, dok je moj doživljaj bio nesvakidašnji u najmanju ruku. Ima toga još za naredne redove.
Ako je Marduk vojvoda kontroverzi, onda je Mayhem verovatno na tronu tog kraljevstva, čime se verovatno kvalifikovao za film „Lords of Chaos”, snimljen pre nekoliko godina, o ovoj interesantnoj i kreativnoj, pa i nesrećnoj norveškoj metal družini. Šta reći u prilog tezi, osim da objavljivanje prvog studijskog albuma nisu dočekali niti pevač Ded, kao ni osnivač grupe Juronimus. O tome se već mnogo zna, pa da ne dužimo previše. Svakako je na bini bio drugi osnivač grupe – Nekrobučer za bas gitarom, a i bubnjar Helhamer, takođe prisutan još od 1980-ih. Njega maltene nismo ni videli zbog čelične konstrukcije iza koje je sedeo. Na gitarama su Gul i Teloč, isto sa zavidnim bendovskim stažom od petnaestak godina. Inače, čitav nastup su pratile različite video animacije u pozadini, pa tako i za pesmu „Life Is a Corpse You Drag” kada je Atila uzeo neku lobanju i sa njom u ruci, tik uz mikrofon, otpevao numeru. Sablasnog falilo nije.
Usledio je kratkotrajni intermeco dok se Mađar presvukao, vrativši se u prsluku i sa beretkom poput Če Gevarine, uz neizostavne narukvice sa bodljama. Scenskih rekvizita ni u ovom bloku nije falilo. Tokom izvođenja kompozicije „Psywar”, dohvatio se nekih kostiju od kojih je formirao obrnuti krst ili ako ćemo hrišćanskije, onaj svetog Petra. Pošto su repetitivni taktovi karakteristični za blek metal dosta hipnotišući i dozvoljavaju padanje u trans, nirvanu i ekstazu kao takvu, na momente sam stizao da se osvrnem oko sebe i potvrdim ovu teoriju na licu mesta. Ako izuzmemo par stejdždajvinga i, nešto kasnije, šutki, narod je nemo posmatrao predstavu koja se pred njim odigravala, bez treptaja i daha. I sam sam se zatekao u takvom stanju, a nije da mi je blek metal srcu najbliži pravac. Neverovatno.
Priređena je još jedna pauza posle koje su izveli „View From Nihil”, sa sve ratnim bubnjevima u uvodu i siluetama vojnih uniformi iz 19. veka u pozadini. Budući da sam Mayhem u subotu gledao prvi put uživo, nisam siguran kakva im je inače scenografska filozofija i praksa, ali mi se čini da su tokom izvedbe gorepomenute pesme pustili i neki mirisni efekat pa se ceo prostor osećao na paljevinu, kao na ratištu. Dimčine je bilo i ranije, ali ova je imala karakterističan vonj zgarišta, u skladu sa numerom, jelte. 3D efekti burazere. Bilo kako bilo, stigosmo do pika večeri po mom mišljenju. Naravno, Mayhem evergrin „Freezing Moon”. Plava polarna svetlost, doduše od reflektora, nas je obasjala, dok se rezak vokal Atile biča božjeg prolamao zvučnicima. Potpuno ludilo i trenutak za pamćenje.
Mizantropija se nastavlja, a približismo se i kraju hitovima sa prvenca „Cursed in Eternity” i „From the Dark Past”, dok su za rastanak pripremili „Weep for Nothing” sa poslednjeg albuma. U ovom segmentu svirke dogodilo se nešto što je moglo da baci senku (ali ne u onom blekerskom maniru) na ovaj nezaboravni događaj. Neki mladi metalac, koji se na prethodnoj numeri za sekund našao na bini pre nego što ga je tehničarka gurnula nazad u masu, umalo nije dobio strahovit udarac pesnicom radnika obezbeđenja. Zamahnuo je sa bine dok je mladić bio na stejdžajvingu i srećom ga promašio. Ovo je drugi, treći put da prisustvujem agresivnom ponašanju „zaštitara” na gitarskim događajima u objektima ove ugostiteljske franšize, pa bi možda valjalo poraditi na tome ko se angažuje za ovakve manifestacije ili makar objasniti koncept - da to nisu koncerti Lepe Lukić, niti smotre vladajuće partije, te da su takvi „izgredi” uobičajena pojava. Sreća pa je tehničarka odmah reagovala i sklonila pripadnika obezbeđenja, inače bi omladincu ostala neugodna uspomena na jedno fino muzičko dešavanje.
No, vratimo se vedrijim temama. A to je – bis. Tu je izbor bio sasvim jednostavan – nekoliko numera uglavnom sa debi EP izdanja „Deathcrush”. Jedan simpatični par na galeriji, sa sve korps pejntom, za ovu priliku se lepo pripremio – podigli su zastavu sa slikom omota albuma, u roze boji, i tako podržali njihove ljubimce lepim gestom. Među trakama sa kultnog izdanja koje su nam za doviđenja izveli našla se naslovna numera, zatim „Chainsaw Gutsfuck” i, nezamnljiva, „Pure Fucking Armageddon”. Iako sam se nadao da će možda da nas iznenade sa „Witching Hour”, obradom Venoma, takođe sa ove EP ploče – nisu. Ipak, da se legende ne zaboravljaju pobrinuo se DJ koji je pustio „In League With Satan”, pošto se instrumentalna sekcija povukla sa stejdža i ostavila Atilu da se zahvaljuje okupljenom narodu.
Puni utisaka, koji su se već u redu ka izlazu prepričavali, fanovi su se uputili kućama ili dalje u noć, posle ovog, za neke i „događaja godine”. A ja ću samo u ovom zaključku reći da me je, dok sam hodao pored Dunava, u daljini sačekao mesec kako se izdiže iznad horizonta. Nije bio leden, ali je bio crven i do pola pun, a poklonu se u zube ne gleda.
Koncert u okviru turneje „Death Over Europe – part II” najavljen pre nekoliko meseci, a samo pojavljivanje dva gorostasna, a boga mi i kontroverzna, blek metal imena na istom plakatu je mnoge muzičke sladokusce i te kako obradovala. Stoga ne čudi da uoči početka koncerta, tik pred 20h, igla nije imala gde da padne jer su fanovi već okupirali prostor, uzduž i popreko. Zavesu su razmakli notorni Šveđani – Marduk. Bend postoji od 1990. i do sada su objavili 15 studijskih albuma, više EP i živih izdanja, uz nebrojano kilometara turneja i sati koncerata. Realno, lektira blek metala. Zato je sasvim logično što je od prvog tona krenula gromoglasna podrška koja se potom prelila u sporadično skandiranje njihovog imena, uz neizbežno pokazivanje „đavoljih rogova” i vikanje „hej, hej, hej”, kad god se za to ukazala prilika. A ikonografija na bini i u auditorijumu, dobro poznata – sataNJski znaci, obrnuti krstovi, šestice, šminka ala korps pejnt i ostali živopisni uresi. Inače, bina je gotovo sve vreme bila u potpunom mraku pa su se lica muzičara, ukrašena tradicionalnom blekerskom crno-belom šminkom, jedva mogla razaznati. Siluete videsmo, face, slabije.
Nastup su otvorili numerom „Sulphur Souls” sa trećeg studijskog albuma „Opus Nocturne”. Vrlo smeo početak i ozbiljan atak na čulo sluha – manir koji će pratiti celo veče, baš kako dolikuje ovom tipu svetkovine. „Kako ste Beograd, da čujemo?”, viknuo je pevač Mortus pre nego što su krenuli sa „Throne of Rats”. Publika, naravno, povicima potvrdila da je super. Na repertoaru su se, između ostalog, našle i „Shovel Beats Sceptre”, „Beyond the Grace of God” i, po svoj prilici najskuplja (i jedna od onih problematičnih), „Panzer Division Marduk”, koja je dovela do ekstaze prisutne die hard fanove i izazvala prvu šutku večeri. U skladu sa tim i gvozdeni krst se zatalasao oko vrata Mortusa (Danijela Rostina).
E sad, poznato je da se Marduk u brojnim tekstovima bavi Drugim svetskim ratom uz mnoštvo aluzija ili direktnih poveznica sa nacističkom nemačkom vojskom. Oko tih „umetničkih sloboda”, čini se, i provejavaju brojne kontroverze u vezi sa ovim sastavom. Koncerti su im zbog toga u Americi otkazivani, a i sam Mortus i bivši bubnjar Fredrik Vidgis su dovođeni u vezu sa neonacizmom. Švedski mediji su pre skoro deset godina objavili da su 2016. hakovane IP adrese naručilaca neonacističke propagande Nordijskog pokreta otpora (Nordiska motståndsrörelsen), skandinavske nacionalsocijalističke organizacije, među kojima su bile i one dvojice članova Marduka. Grupa je takve navode kategorički odbila i u saopštenju napisala da „Marduk nema političku agendu, niti ideološke veze, bilo sa nacionalsocijalizmom ili nečim ostalim. Tekstovi pesama se bave religijom i istorijom – ničim drugim”. Takođe, čuveni blekeri su 2023. izbacili tadašnjeg basistu Džoela Lindholma jer je na bini salutirao nacističkim pozdravom iliti – zighajlovao. Tako su valjda stavili tačku na tu priču, mada istini za volju, bilo je trenutaka na koncertu kada su šake pojedinaca časkom od „đavoljih rogova” postajale ispružene. Ipak, takvi sporadični incidenti nisu pokvarili generalni utisak koji je Marduk ostavio na ortodoksne, ispravnim ljudskim vrednostima sklonim, fanove.
Posle skoro sat vremena čukačine primakosmo se kraju. Tamo su nas dočekali vuci, odnosno „Wolves”, jedan od najvećih hitova grupe, čime su zatvorili energičnu, brzu i znojavu svirku, posle četiri godine, ponovo upriličenu u Beogradu.
Nastup su otvorili numerom „Sulphur Souls” sa trećeg studijskog albuma „Opus Nocturne”. Vrlo smeo početak i ozbiljan atak na čulo sluha – manir koji će pratiti celo veče, baš kako dolikuje ovom tipu svetkovine. „Kako ste Beograd, da čujemo?”, viknuo je pevač Mortus pre nego što su krenuli sa „Throne of Rats”. Publika, naravno, povicima potvrdila da je super. Na repertoaru su se, između ostalog, našle i „Shovel Beats Sceptre”, „Beyond the Grace of God” i, po svoj prilici najskuplja (i jedna od onih problematičnih), „Panzer Division Marduk”, koja je dovela do ekstaze prisutne die hard fanove i izazvala prvu šutku večeri. U skladu sa tim i gvozdeni krst se zatalasao oko vrata Mortusa (Danijela Rostina).
E sad, poznato je da se Marduk u brojnim tekstovima bavi Drugim svetskim ratom uz mnoštvo aluzija ili direktnih poveznica sa nacističkom nemačkom vojskom. Oko tih „umetničkih sloboda”, čini se, i provejavaju brojne kontroverze u vezi sa ovim sastavom. Koncerti su im zbog toga u Americi otkazivani, a i sam Mortus i bivši bubnjar Fredrik Vidgis su dovođeni u vezu sa neonacizmom. Švedski mediji su pre skoro deset godina objavili da su 2016. hakovane IP adrese naručilaca neonacističke propagande Nordijskog pokreta otpora (Nordiska motståndsrörelsen), skandinavske nacionalsocijalističke organizacije, među kojima su bile i one dvojice članova Marduka. Grupa je takve navode kategorički odbila i u saopštenju napisala da „Marduk nema političku agendu, niti ideološke veze, bilo sa nacionalsocijalizmom ili nečim ostalim. Tekstovi pesama se bave religijom i istorijom – ničim drugim”. Takođe, čuveni blekeri su 2023. izbacili tadašnjeg basistu Džoela Lindholma jer je na bini salutirao nacističkim pozdravom iliti – zighajlovao. Tako su valjda stavili tačku na tu priču, mada istini za volju, bilo je trenutaka na koncertu kada su šake pojedinaca časkom od „đavoljih rogova” postajale ispružene. Ipak, takvi sporadični incidenti nisu pokvarili generalni utisak koji je Marduk ostavio na ortodoksne, ispravnim ljudskim vrednostima sklonim, fanove.
Posle skoro sat vremena čukačine primakosmo se kraju. Tamo su nas dočekali vuci, odnosno „Wolves”, jedan od najvećih hitova grupe, čime su zatvorili energičnu, brzu i znojavu svirku, posle četiri godine, ponovo upriličenu u Beogradu.
Mrklicu je nakratko prekinula svetlost okolnih reflektora, najviše usmerena ka stejdžu gde je višečlana muško-ženska tehnička ekipa pripremala pozornicu za izlazak hedlajnera. Bilo je skoro 21.30 kada su lobanje sa ogromnog ekrana iza bine počele da se smenjuju i najavljuju izlazak metal lunatika. Pojačana euforija ovaplotila se kricima iz mase koji su eksplodirali pojavom petorice norveških metalaca. Mayhem je stigao, možemo da počnemo. Vrpcu presekoše pesmom „Realm of Endless Misery” sa ovogodišnjeg, novog studijskog albuma „Liturgy of Death”. Pevač grupe Atila Gabor Čihar ukazao se pred fanovima odeven u belo odelo nalik papinom/patrijarhovom i sa kapom na kojoj je bio obrnuti krst od majušnih kostiju. Simbolike radi. Nije bilo stajanja jer se momentalno prešlo na „Buried by Time and Dust”, sa legendarnog albuma prvenca „De Mysteriis Dom Sathanas” iz 1994, koji je Atila, rođen u Budimpešti, naposletku i otpevao.
Ako je Marduk vojvoda kontroverzi, onda je Mayhem verovatno na tronu tog kraljevstva, čime se verovatno kvalifikovao za film „Lords of Chaos”, snimljen pre nekoliko godina, o ovoj interesantnoj i kreativnoj, pa i nesrećnoj norveškoj metal družini. Šta reći u prilog tezi, osim da objavljivanje prvog studijskog albuma nisu dočekali niti pevač Ded, kao ni osnivač grupe Juronimus. O tome se već mnogo zna, pa da ne dužimo previše. Svakako je na bini bio drugi osnivač grupe – Nekrobučer za bas gitarom, a i bubnjar Helhamer, takođe prisutan još od 1980-ih. Njega maltene nismo ni videli zbog čelične konstrukcije iza koje je sedeo. Na gitarama su Gul i Teloč, isto sa zavidnim bendovskim stažom od petnaestak godina. Inače, čitav nastup su pratile različite video animacije u pozadini, pa tako i za pesmu „Life Is a Corpse You Drag” kada je Atila uzeo neku lobanju i sa njom u ruci, tik uz mikrofon, otpevao numeru. Sablasnog falilo nije.
Usledio je kratkotrajni intermeco dok se Mađar presvukao, vrativši se u prsluku i sa beretkom poput Če Gevarine, uz neizostavne narukvice sa bodljama. Scenskih rekvizita ni u ovom bloku nije falilo. Tokom izvođenja kompozicije „Psywar”, dohvatio se nekih kostiju od kojih je formirao obrnuti krst ili ako ćemo hrišćanskije, onaj svetog Petra. Pošto su repetitivni taktovi karakteristični za blek metal dosta hipnotišući i dozvoljavaju padanje u trans, nirvanu i ekstazu kao takvu, na momente sam stizao da se osvrnem oko sebe i potvrdim ovu teoriju na licu mesta. Ako izuzmemo par stejdždajvinga i, nešto kasnije, šutki, narod je nemo posmatrao predstavu koja se pred njim odigravala, bez treptaja i daha. I sam sam se zatekao u takvom stanju, a nije da mi je blek metal srcu najbliži pravac. Neverovatno.
Priređena je još jedna pauza posle koje su izveli „View From Nihil”, sa sve ratnim bubnjevima u uvodu i siluetama vojnih uniformi iz 19. veka u pozadini. Budući da sam Mayhem u subotu gledao prvi put uživo, nisam siguran kakva im je inače scenografska filozofija i praksa, ali mi se čini da su tokom izvedbe gorepomenute pesme pustili i neki mirisni efekat pa se ceo prostor osećao na paljevinu, kao na ratištu. Dimčine je bilo i ranije, ali ova je imala karakterističan vonj zgarišta, u skladu sa numerom, jelte. 3D efekti burazere. Bilo kako bilo, stigosmo do pika večeri po mom mišljenju. Naravno, Mayhem evergrin „Freezing Moon”. Plava polarna svetlost, doduše od reflektora, nas je obasjala, dok se rezak vokal Atile biča božjeg prolamao zvučnicima. Potpuno ludilo i trenutak za pamćenje.
Mizantropija se nastavlja, a približismo se i kraju hitovima sa prvenca „Cursed in Eternity” i „From the Dark Past”, dok su za rastanak pripremili „Weep for Nothing” sa poslednjeg albuma. U ovom segmentu svirke dogodilo se nešto što je moglo da baci senku (ali ne u onom blekerskom maniru) na ovaj nezaboravni događaj. Neki mladi metalac, koji se na prethodnoj numeri za sekund našao na bini pre nego što ga je tehničarka gurnula nazad u masu, umalo nije dobio strahovit udarac pesnicom radnika obezbeđenja. Zamahnuo je sa bine dok je mladić bio na stejdžajvingu i srećom ga promašio. Ovo je drugi, treći put da prisustvujem agresivnom ponašanju „zaštitara” na gitarskim događajima u objektima ove ugostiteljske franšize, pa bi možda valjalo poraditi na tome ko se angažuje za ovakve manifestacije ili makar objasniti koncept - da to nisu koncerti Lepe Lukić, niti smotre vladajuće partije, te da su takvi „izgredi” uobičajena pojava. Sreća pa je tehničarka odmah reagovala i sklonila pripadnika obezbeđenja, inače bi omladincu ostala neugodna uspomena na jedno fino muzičko dešavanje.
No, vratimo se vedrijim temama. A to je – bis. Tu je izbor bio sasvim jednostavan – nekoliko numera uglavnom sa debi EP izdanja „Deathcrush”. Jedan simpatični par na galeriji, sa sve korps pejntom, za ovu priliku se lepo pripremio – podigli su zastavu sa slikom omota albuma, u roze boji, i tako podržali njihove ljubimce lepim gestom. Među trakama sa kultnog izdanja koje su nam za doviđenja izveli našla se naslovna numera, zatim „Chainsaw Gutsfuck” i, nezamnljiva, „Pure Fucking Armageddon”. Iako sam se nadao da će možda da nas iznenade sa „Witching Hour”, obradom Venoma, takođe sa ove EP ploče – nisu. Ipak, da se legende ne zaboravljaju pobrinuo se DJ koji je pustio „In League With Satan”, pošto se instrumentalna sekcija povukla sa stejdža i ostavila Atilu da se zahvaljuje okupljenom narodu.
Puni utisaka, koji su se već u redu ka izlazu prepričavali, fanovi su se uputili kućama ili dalje u noć, posle ovog, za neke i „događaja godine”. A ja ću samo u ovom zaključku reći da me je, dok sam hodao pored Dunava, u daljini sačekao mesec kako se izdiže iznad horizonta. Nije bio leden, ali je bio crven i do pola pun, a poklonu se u zube ne gleda.
txt i foto: Timočanin