San

Kroz mene se ide u grad bolan i proklet,

Kroz mene je pravo u večnu muku Ognja,

Kroz mene se ide među izgubljeni svet,

Pravda mog uzvišenog Tvorca pokrenu

Božja moć me stvori za kapiju tom jadu

Uz prvu ljubav i mudrost uzvišenu

Pre mene ne bi ničega u ovom gradu

Što večno ne beše, a večan beh i ja.

Ostavite svu nadu, vi što ulazite.

- Dante Aligijeri, Božanstvena komedija (Pakao, 3. pevanje)

 

地獄へようこそ, 皆さん。Voleo bih da vam kažem da ste ovde privremeno, ali niste. Tu vam se sudi. Ne sekirajte se, sudi se i meni, i meni sličnima. Sudi se i onima tamo, i ovima ovde. Ne sekirajte se, znam da ste odavde došli od onog prethodnog članka, onog sa animiranim krabama, svemirskim rančevima i DnD dinamičnim duima. Prema tome, hajde da pripremimo teren.

Isprva je sve bilo žuto, čovek je pričao priču o sebi i svojoj pečali. Potom se oplavelo. Rešio je majstor da zaokruži priču i da je napuni bojom. Ali ne može, naposletku, bez crnog. Ili pak, crnog i crvenog, ali o tom potom.

Dame i gospodo, Mario Nerandžić vam, po ceni njegovih godina, daje onu priču koju je oduvek hteo da ispriča, u obliku kojem je hteo da je ispriča. Ono jes, otkako smo se upoznali, pratio sam nastanak – ili, bolje je reći, nastavak – ove priče u realnom vremenu, i znao sam neke stvari već unapred. Ali taman dovoljno da ne znam sve.

Sad znam više, a opet ne sve. Ono što znam ćete pročitati sada. Prema tome, krenimo polako.

 

Kohabitovanje

Um je mesto za se, i u sebi samom

Kadar je da gradi Pakao od Neba

I Nebo od Pakla!

- Džon Milton, Izgubljeni Raj (knjiga prva)

 

Mekušac se budi iz sna, i ovaj put ima ime: Amfib. Mekušica je odmah uz njega, spremna da ga podrži bez imalo posustajanja. Njeno ime – Ija. Oni su protagonisti ove priče, prvenstveno zato što su protagonisti autorove životne priče. Tako to, naposletku, biva, i tako to treba da bude, samo što je ovde to eksplicitnije.

I to je operativni termin „Amfibije“ – eksplicitnije. O, nije se Nerandžić libio da pokaže tvrđe stvari u prethodne dve knjige, ali ovde je već odvrnuto na maks. Vidimo da cela knjiga vrvi seksualnošću, strašću, pokuljalim emocijama, ali i besom, jarom, srdžbom, te krvlju, telesnim aberacijama, nimalo suptilnim replikama o najgorim elementima društva sa nimalo povučenih udaraca. Ovo je Nerandžić u svom najotvorenijem elementu, i verujte mi, kao takav blista.

Teško je blistati u crnilu, velite? Pa i nije. Ovu knjigu krase crna i crvena boja, sa belim prostorom, kao i sa izletima u druge boje (o tome docnije). Pritom, videćete kako često pominjem reč „knjiga“. To je zato što je ovo u biti više grafička novela nego klasični strip, bez obzira što ima stripovsku naraciju – ovde predstavljenu kao dramski dijalog između dve osobe – i, tek ponekad, postavku table sa vrlo stripovskim kadrovima. Znam, dobri stari Topolovački će reći da ovo nije baš strip, ali već zna da se s njim na tom domenu s poštovanjem ne slažem. No, to je priča za kasnije.

Šta je priča za sada? Pa, dvojac Amfib/Ija provodi dane u svojoj kućici, u svom Paklu, odvojeno od ostatka sveta. Amfibov posao je da sudi dušama koje dolaze ovde, i koje bez rezerve završavaju u kazan. Nekad su to teški grešnici, poput lihvara, zlostavljača, ubica, prevaranata, a pokakogde zaluta i korisnik veštačke inteligencije. Neretko tu završe i žrtve koje su, mukom pritisnute i propaćene, svakako počinile kardinalni zločin. A tu završe i duše koje nisu nužno uradile ništa loše, ali su prošle kroz najgore i počinile samoubistvo. Kazan ne bira, sve ide u isti sos.

Nerandžić ovde ne bira reči. Sve što mu se ne sviđa, to kaže, otvoreno i bez dlake na jeziku. Amfib gotovo uvek sa prezirom govori sa ljudima koji završavaju u kazanu, dok Ija aminuje svaku reč, pokatkad ubacujući i svoje komentare. I premda su prema entrantima u Pakao Amfib i Ija nemilosrdni, jedno prema drugom imaju isključivo hvalospeve. Vidi se da žive jedno za drugo, da dišu zajednički vazduh, da dele jedno duhovno telo (zvuči kontradiktorno, ali nije, ima smisla unutar priče). U tom odnosu Nerandžić vidi vrhunac svog kreativnog života, ali i života uopšte. Od kazni u kazanu (k’o zanat mu dođu, a kao kazamat njima; k’o za inat, ponestaje mi aliteracije, ali ko zna?) do crteža, do sviranja insturmenata, do recitovanja poezije, do opisa vizuelnih stimulansa, ovde je Amfib najumetničkiji i najkreativniji u sve tri knjige.

Teksta ima mnogo u ovom grafičkom romanu. Sav dijalog se odvija dramski, sa presecima koji se sačinjavaju od velikih odlomaka teksta (u formi prepričavanja, ređe dijaloga) ili poezije. Upravo zbog toga ovo nije tipičan strip. Tokom ovih većih tekstova, saznajemo da je Amfib zapravo sanjao ono što smo videli prvo u „Dnevniku samouništenja“ a potom u „Celoj priči“. Upravo zbog toga je onaj markantni rak dobio najunikatniju kaznu u crnoj knjizi. Saznajemo i da je onaj biblijski precizan anđeo zapravo reprezentacija njegove majke, da je ključ koji je dobio savršen za ključaonicu u njegovom oku, i da je to bio tek početak njegovog zaceljenja i, evidentno, uspeha. Sećam se kako mi je, sa entuzijazmom, svu ovu priču nadugačko pričao onaj put kad smo mlatili praznu slamu u „Blaznavcu“; mogu da vam opišem šta se dešava u stripu, mogu da vam opišem koje je Yu-GI-Oh! karte imao pred sobom u špilu, ali onaj pogled u očima, onaj entuzijazam, onu sreću za životom kao takvim, to ne mogu da vam opišem a da vas pritom ne uskratim autentičnog osećaja. Jednostavno je trebalo da budete tamo.

E sad, znam da je Nerandžić neko ko ceni kada mu iskreno istaknem mišljenje o stripu, i kao što sam radio za prethona dva albuma, i ovde ću istaći neke od nedostataka koje sam primetio. Nešto manje primetan je pravopis i lektura; ima mnogo teksta, te je neminovno da se negde provuče tipfeler ili pogrešan padež, ili loš izraz. Ovo je primetnije u drugoj polovini knjige, gde svakako mnogo više teksta zauzima stranicu. Pritom, moram da prokomentarišem i jedan stilistički izbor. Naime, kad god pričam sa pesnicima, najčešće mladim ili onima koji tek počinju, uvek im kažem jednu važnu stvar: ne morate da gađate na rimu u apsolutno svakoj pesmi i po svaku cenu. Nerandžićeve pesme su prijatne, pisane su iz srca, i to ne sporim. Međutim, neretko sam naletao na stihove čija rima deluje usiljeno, ili pak ubačeno samo rime radi. Postoje načini da se ovo nadomesti, naravno, ali to zahteva predano pisanje stihova duž solidnog niza godina. Za početak je ovo ok, i ako Nerandžić bude nastavio da piše stihove, taj problem će se rešiti sam od sebe.

Da se vratimo na vrline. Odabir boja – crno-crveno – je bio pun pogodak za ovaj album, ali kao što sam implicirao ranije, nisu to jedine boje koje se pojavljuju. Naime, malo pre nego što će se Amfib i Ija sresti sa Nematodom, možda jedinom pozitivnom osobom sem njih u Paklu, kolor će iz crvenog preći u purpur, a onda u plavo. Nerandžić je u ovoj knjizi ustalio jasni vizuelni identitet, te je ovo iskoračenje i te kako dobrodošlo i uopšte se ne oseća kao da odskače. Isto se može reći i sa inkorporiranjem crteža iz prethodnih dela. Crteži za potrebe crne knjige su čistiji, jasniji, oštriji i suptilniji, dok su grublji i neobrađeniji crteži prethodna dva albuma dodati na taj način da služe pripovedačkoj svrsi, i pritom se uklapaju vizuelno.  

 

Napred, udvoje

„Od sada ću inspiraciju isključivo tražiti u nama i našem Paklu.“

- Mario Nerandžić, Amfibija

Sve u svemu, „Amfibija“, kao konačnica „Dnevnika samouništenja“ i „Cele priče“, ali i kao samostalno delo, upravo govori ono što je Nerandžić hteo da kaže, čak i mnogo ranije nego što je stavio prve table „Dnevnika“ na papir. Ali moralo je da se čeka, došlo se do te tačke, i sada je ta crna knjiga dostupna svima. Premda je, ovaj put, u pitanju samizdat, „Amfibija“ se može naći i u striparnicama. Počev od promocije u Gastrošoru, knjiga je proputovala Festival epske fantastike, kao i Kragujevački strip festival, a kako je krenulo, verovatno će proći i druge festivale, unutar granica Srbije kako i van njih. Ali neću mnogo da vam odajem.

Ono što treba da znate je da smo konačno, nakon dugog niza godina, došli do te tačke da, i usred svetske papazjanije na maltene svakom planu, usred nedostatka novca za pošten život (pa i za nepošten život, jelte), u vreme kada je kultura jezivo srozana a nema indicija za brza rešenja, imamo jedan potpuno atipičan, nezavistan, alternativniji strip koji se prodaje, čita, ceni i voli kao da je glavnotokovski. Ovo nisam doživeo do sada; jeste, par autora poput Aleksandra Zografa i Danila Miloševa Wostoka su imali zapaženi uspeh, ali ni približno ovome što vidimo kod Nerandžića. To je autor koji uspeva da svoju priču – a „Amfibija“ upravo to i jeste – plasira na taj način da pri svakom festivalu ostane bez primeraka, ali sa utiscima, hvalospevima i rečima podrške. Jednostavno, kupuju ljudi strip! A to je sve postigao bez skupih marketinških kampanji, birokratskih lavirinata i ostalih sranja kakva često čekaju domaće autore konkretno na domaćem tržištu. Naravno, put do ove tačke nije bio lak, ali svaki autor zna da za lično delo nema predaje. I zato vam kažem jedno: „Amfibija“ deluje kao kraj jedne priče, ali u stvari je početak. Prvo je krenulo u vodi. Sad ide na suvom, u beli svet.

Očekujte ga još.

Ivan Veljković, 08. oktobra 2026.