THE INVITE (2026)
Helly Cherry
"The Invite" Olivije Vajld bio je ove godine gotovo najuspešnija letnja komedija, poglavito zato što komedije danas sve ređe uopšte stižu u bioskope. Iako je reč o rimejku španskog filma The People Upstairs iz 2020. godine, koji je i sam nastao prema pozorišnoj predstavi, američka verzija je kod dobrog dela publike prepoznata gotovo kao originalno ostvarenje koje na svež i inovativan način problematizuje bračne odnose.
Gotovo sve se odvija u jednom stanu, tokom jedne večere, ali film uprkos tom prostornom ograničenju veoma lepo teče i zadržava dinamiku. Ima u njemu nečeg vrcavog i pomalo „vudialenovskog“, naročito u načinu na koji se kroz duhovite dijaloge postepeno otkrivaju frustracije, slabosti i nezadovoljstva likova. Kontrast između dva para dobro funkcioniše, a cela priča neprestano se klati između humora i drame.
Iako nisam ljubitelj Seta Rogena, čije ranije filmove uglavnom smatram prilično površnim i detinjastim, čini mi se da je sa godinama postao sve bolji i konkretniji glumac. Od njega sada možete da dobijete upravo ono što očekujete. Ovde njegov lik razočaranog, skeptičnog i umornog sredovečnog čoveka sasvim dobro korespondira sa iskustvom verovatno dobrog dela publike njegove generacije.
Olivija Vajld, s druge strane, ne gubi glumačku koncentraciju iako istovremeno režira film i pruža verovatno jednu od svojih najkomičnijih uloga. Edvard Norton je majstor svog posla i o njemu zaista ne treba trošiti mnogo reči, dok je Penelope Kruz za moj ukus pomalo prekičasta i prenaglašena. Kao i ranije, imam problem sa njenim ulogama na engleskom jeziku, koji joj, rekao bih, ni ovde ne leži najbolje.
The Invite svakako nije sasvim originalan film, ovakve postavke i slična sučeljavanja bračnih parova gledali smo i ranije, ali kao nepretenciozna, pomalo lascivna i provokativna komedija koja postepeno prerasta u dramu o braku i krizi srednjih godina, sasvim je pristojno ostvarenje. Ujedno je i još jedan dokaz da je Olivija Vajld više nego sposobna rediteljka.
Ocena: 3+ / 4−
Reč je o kamernoj dramediji koja sučeljava dva moderna urbana bračna para, od kojih se svaki nalazi u sasvim drugačijoj fazi svog odnosa. Poenta filma, koja se, doduše, vidi iz aviona, jeste u tome da jedan brak koji je već u ozbiljnoj krizi biva isprovociran i stavljen na kušnju dolaskom drugog para na večeru. Gosti su znatno slobodoumniji u svom odnosu prema seksualnosti i bračnim konvencijama, pa njihova otvorenost postaje svojevrsni izazov građanskom, konvencionalnom i pomalo učmalom braku dvoje sredovečnih ljudi. Istovremeno, taj drugi par može se posmatrati i kao projekcija njihovih neostvarenih želja, htenja i maštanja, svega onoga što su vremenom potisnuli ili izgubili.
Gotovo sve se odvija u jednom stanu, tokom jedne večere, ali film uprkos tom prostornom ograničenju veoma lepo teče i zadržava dinamiku. Ima u njemu nečeg vrcavog i pomalo „vudialenovskog“, naročito u načinu na koji se kroz duhovite dijaloge postepeno otkrivaju frustracije, slabosti i nezadovoljstva likova. Kontrast između dva para dobro funkcioniše, a cela priča neprestano se klati između humora i drame.
Iako nisam ljubitelj Seta Rogena, čije ranije filmove uglavnom smatram prilično površnim i detinjastim, čini mi se da je sa godinama postao sve bolji i konkretniji glumac. Od njega sada možete da dobijete upravo ono što očekujete. Ovde njegov lik razočaranog, skeptičnog i umornog sredovečnog čoveka sasvim dobro korespondira sa iskustvom verovatno dobrog dela publike njegove generacije.
Olivija Vajld, s druge strane, ne gubi glumačku koncentraciju iako istovremeno režira film i pruža verovatno jednu od svojih najkomičnijih uloga. Edvard Norton je majstor svog posla i o njemu zaista ne treba trošiti mnogo reči, dok je Penelope Kruz za moj ukus pomalo prekičasta i prenaglašena. Kao i ranije, imam problem sa njenim ulogama na engleskom jeziku, koji joj, rekao bih, ni ovde ne leži najbolje.
The Invite svakako nije sasvim originalan film, ovakve postavke i slična sučeljavanja bračnih parova gledali smo i ranije, ali kao nepretenciozna, pomalo lascivna i provokativna komedija koja postepeno prerasta u dramu o braku i krizi srednjih godina, sasvim je pristojno ostvarenje. Ujedno je i još jedan dokaz da je Olivija Vajld više nego sposobna rediteljka.
Ocena: 3+ / 4−
Slobodan Novokmet