Postoji jedna škola stripa koja se možda nedovoljno pominje kada se govori o velikim imenima devete umetnosti, a bez koje danas ne bismo imali ni Nadzirače, ni Sendmena, ni Propovednika. Reč je o magazinu 2000 AD i njegovom formatu koji je decenijama služio kao poligon za mlade, nepoznate scenariste: Future Shocks, kratke priče od jedne do pet stranica, sa jednim obaveznim uslovom: obrtom na kraju koji čitaoca ostavlja da zastane i preispita sve što je upravo pročitao. Čarobna knjiga je domaćoj publici ponudila dva toma posvećena upravo tom formatu.

Tom prvi: kako se kalio Mur

Prvi tom, posvećen isključivo scenarijima Alana Mura, hronološki prati period s početka osamdesetih, dok je budući autor Nadzirača i V kao vendeta tek pekao zanat. Na tri ili četiri stranice (nekad i na samo jednoj) Mur uspeva da postavi svet, uvede lik, razvije sukob i isporuči obrt koji deluje neizbežno. To je umeće koji se ne uči brzo, a ovde je vidljivo u nastajanju.

Posebno mesto u tomu zauzimaju Vremenski vrtlozi, kratki serijal posvećen isključivo vremenskim paradoksima. Mur ovde ne piše obične priče o putovanju kroz vreme, nego male logičke mozgalice: paradoks dede, likovi koji pokušavaju da poprave prošlost, da nađu sebe u drugom vremenu,... Svaka priča je zatvoren krug a logika koja se savršeno sklapa na poslednjoj tabli čini ih posebno zadovoljavajućim štivom za čitaoca sklonog da se vrati na prethodnu stranu i proveri da li se sve zaista uklapa.

Tom drugi: The rest of the best

Ako je prvi tom portret jednog autora, drugi, The Best of Tharg's Future Shocks, jeste presek čitave jedne generacije. Ovde se pojavljuju rani radovi Nila Gejmana, Granta Morisona, Pitera Miligana i Džona Smita, autora koji će kasnije obeležiti sasvim različite pravce stripa, od poetične fantastike do satire i eksplicitnog nasilja.

Ta raznolikost je i najveća vrednost drugog toma. Dok prvi tom ima jedinstven, prepoznatljiv ritam, drugi funkcioniše kao antologija u pravom smislu reči: jedna priča je mračna vizija budućnosti, sledeća je lagana svemirska opera ispričana kroz karikaturalan crtež, treća se oslanja na tišinu i senku kao psihološki horor. Čitalac nikada ne zna šta ga čeka na sledećoj stranici, što ovaj tom čini idealnim za čitanje u kratkim navratima, ali i za praćenje u kontinuitetu. Obe opcije funkcionišu podjednako dobro.

Ne zaboravimo vizuelni deo

Crtački deo oba tоmа zaslužuje posebnu pažnju, jer je upravo kroz ove kratke priče prošla čitava generacija crtača koji će kasnije obeležiti britansku strip scenu. Dejv Gibons, sa kojim će Mur nekoliko godina kasnije napraviti Nadzirače, ovde se tek upoznaje sa piscem čiji će scenariji postati sinonim za preciznost. Uz njega, scenariji prolaze i kroz pera Alana Dejvisa, Džona Higinsa, Džefa Andersona, Robina Smita,... imena koja će se, svako na svoj način, upisati u istoriju 2000 AD i britanskog stripa uopšte. Higinsov rad na senci i atmosferi, Andersonov osećaj za groteskno i Smitov dinamičan pristup pokretu dodatno potvrđuju da su ova dva toma dokument o čitavoj generaciji crtača koja je zanat brusila na istim tim stranicama.

Trening kamp za jednu revoluciju

Naslov ovog teksta nije slučajan. Sredinom osamdesetih, američka strip industrija je prošla kroz ono što se danas naziva „Britanskom invazijom“ talas britanskih scenarista i crtača koji su, slično kao Bitlsi dve decenije ranije, trajno promenili medij kome su se priključili. Karen Berger je u ime DC Comicsa otišla u Veliku Britaniju da regrutuje talente, a Alan Mur je na skoro zaboravljenom naslovu Swamp Thing pokazao da strip može da nosi filozofsku i psihološku težinu ozbiljne literature. Ono što je usledilo Nadzirači, V kao vendeta, Sendmen, Doom Patrol, Propovednik, decenijama je oblikovalo ne samo strip, već i film i televiziju koji su iz njega nastali.

Ono što oba toma Šokova budućnosti pokazuju jeste da ta revolucija nije počela u redakcijama DC Comicsa, već nekoliko godina ranije, na tri ili četiri stranice u magazinu 2000 AD. Pre nego što je Mur dobio slobodu da Swamp Thing pretvori u egzistencijalni horor, uvežbavao je tu istu slobodu na kratkim SF pričama sa obaveznim obrtom. Pre nego što je Gejman napisao Sandmana, a Morison Doom Patrol i Arkham Asylum, obojica su na istim tim stranicama učili da mračnije, satiričnije i intelektualno zahtevnije teme mogu da stanu i u format namenjen zabavi.

Zašto ova dva toma treba čitati zajedno

Zajedno, ova dva izdanja prikazuju istoriju jednog magazina, ali i mehanizam kojim se od zanatskog rada gradi autorski glas. Prvi tom pokazuje šta se dešava kada jedan pisac ponavlja isti format dovoljno puta da ga savlada do savršenstva. Drugi, šta se dešava kada taj isti format prođe kroz ruke desetak različitih senzibiliteta i uprkos tome, ostane prepoznatljiv kao celina.

Ono što povezuje sve priče u oba toma, bez obzira na autora ili godinu nastanka, jeste ton koji retko ostaje samo zabavan. Iza duhovitog obrta često se krije upozorenje, a iza upozorenja pitanje koje čitalac nosi sa sobom i posle poslednje table. To je i razlog zašto ovaj format i danas deluje aktuelno. Kratka forma nije ograničenje, već disciplina koja od autora traži da kaže tačno onoliko koliko je potrebno, ni reč više.

Za čitaoce koji dolaze iz sveta savremenog stripa i poznaju ova imena isključivo po njihovim kasnijim, obimnijim delima, oba toma nude nešto retko: priliku da se vidi početak.