Gor Verbinski (reditelj sa verovatno najupečatljivijim imenom u svetu filma) jedan je od najboljih vizualista u Holivudu i čovek koji zna da barata mračnom i zlokobnom atmosferom, međutim često nema sreće sa scenarijima, a reputacija mu je žestoko narušena i propalim „Usamljenim rendžerom“ koji je promašio da bude nova Diznijeva dečja atrakcija izgubivši 150 miliona u bioskopima. Otuda se Verbinski, slično Šjamalanu, vraća korenima i žanru koji ga je i učinio imenom od poverenja, a to je pre svega horor i misterija. Setimo se samo rimejka japanskog „Ringa“, filma koji je Verbinski, po mom skromnom mišljenju, sjajnim tempom i atmosferom učinio dva puta strašnijim od svog originala, što je presedan u svetu rimejkovanja. Ovoga puta denuo se na put koji deluje toliko arhaično, bizarno i sumanuto da je bilo prosto nemoguće ne odgledati ga.

U stilu B horora iz 60-ih i 70-ih Verbinski svoj film vezuje za teme i koncepte koji deluju prevaziđeno u svetu modernog horora/misterije, međutim upravo ih njegovo osavremenjivanje i aktuelizacija u novom vizuelnom ruhu čini privlačnim i zahvalnim. „A cure for wellness“ je definitivno najbizarniji i vizuelno „najlepši“ kvazihoror koji ćete videti u poslednje vreme, a američka kritika se još jednom grdno ogrešila o jedan film dajući mu svega 42% na Rottenu. Pratimo mladog i uspeha željnog japija/bankara u izvedbi za ovakve uloge polusumanutih ljudi zahvalnog Deana Dehana koji odlazi u izolovani švajcarski sanatorijum/velnes centar da pronađe svog šefa ne bi li ga vratio u Njujork zbog sumnjivog poslovnog spajanja dve velike finansijske kompanije. Međutim, saobraćajna nesreća nateraće ga da zbog slomljene noge provede u začudnom sanatorijumu više vremena nego što treba (u stilu „Čarobnog brega“), a momentalno stvari počinju da se pričinjavaju drugačije od uobičajenog. Velnes centar vodi dr Volmer koji svu svoju filozofiju ozdravljenja bazira na pijenju dosta izvorne tekućine i metodama detoksikacije koje izgledaju kao iz 30-ih godina prošlog veka. Ceo centar deluje kao zamrznut u vremenu i izopšen iz realnosti, a njegovi stanovnici, mahom stariji ljudi, kao hipnotisana pastva prepuštena volji naizgled mirnog doktora.

Tu je i čudna devojka imena Hana koja kao da nikada nije ni napuštala to mesto i čija sudbina deluje nepovratno vezana za Volmera i za krvavi istorijat centra koji seže 200 godina u istoriju. Iako sve narečeno ima svoje utemeljenje u drugim filmovima i iako scenario nije baš jača strana filma, pogotovo kada misterija počinje da se odmotava i da se prepliću teme halucinacije i relanosti (glavnog lika naravno sve vreme ubeđuju da je lud), vizualizacija ovog filma je prosto perfektna. Film obiluje za horor zahvalnim grotesknim i bizarnim slikama koje se sastoje iz različitih pejzaža ljudskih tela u opskurnim pozicijama i pozama, devijacijama što zdravstvene što seksualne prirode, dentalnim spavama za mučenje, incestuidnim nastojanjima, frontalnom golotinjom, vodenim živuljkama, temama kao što je čista krvna linija i još koječime što čini ovu filmsku predstavu jednom džinovskom žele bombinom za oči. Kada se uzme u obzir da je u pitanju relativno skupa holivudska produkcija (budžet od 40 miliona nije za bacanje) onda je jasno da je u pitanju jedna smeo pokušaj da se žanr sanatorijumskog horora kojim bi pre 50 godina vladao Vinsent Prajs vrati u žižu na mala vrata. Međutim, neuobičajeno dugo vreme trajanja kao i nešto klimaviji scenario, koji ne beži od različitih skoro duhovitih bizarnih začkoljica, oduzeli su filmu atraktivnost, a gledanosti nije pomogla generalno anahrona atmosfera koja evocira duh starih šlok horora u kojima ludi vampirski baron upravlja opustelim zamkom. Ovo je mogao da bude „Shutter island“ 2017. godine (od koga je šokantniji i hrabriji), noseći u sebi čak i poruku o tome šta je zapravo bolest modernog doba (luda ambicija i težnja za uspehom koja uništava i duh i telo) međutim loš marketing i zlonamerna kritika sasekli su mu tu mogućnost.
Slobodan Novokmet