Somborski internacionalni festival stripa i fantastike, po 11. put među Srbima i Balkancima, sa neobično dugačkim naslovom (i tendencijom da isti poraste (direktan citat))

Dr. Milanu Mandiću (1950-2026.)

Predragu Koraksiću Koraksu (1923-2026.)

Kođiju Suzukiju (1957-2026.)

„Otprilike za pola sata ulazim u Sombor“, javio sam Miri, suvlasnici apartmana „Ergzotic“; najčešće kad idem u Sombor, odsedam u „Somborskom Salašu“, ali ko za inat, nije bilo mesta u vremenskom periodu koji je meni trebao. Posle sam saznao i zašto – čitav maj je bio krcat događajima, i doslovce svaki smeštaj je bio ispunjen preko kapaciteta. Međutim, ispostavilo se da je ovaj novi smeštaj bio idealan za narednih pet dana. Pritom, bio je prilika da se proba nešto novo.

„E, sad možemo da se pozdravimo kao ljudi“, rekoh, i naravno da je Bilja bila na prvom mestu. „Kad si stigao?“ pitala me je sa vazda toplim osmehom na licu, otprilike kada sam završio rukovanje sa suprugom joj. „Otprilike oko 11“. Razgovor je bio kratak, jer ne može se domaćin ne pozdraviti. „Pa gde si ti, druže?!“ veli Danilo, a višednevni umor mu se već ocrtava ispod obrva; četvrtak nije bio prvi dan festivala, niti je ovo bio prvi događaj tokom dotičnog. Nakon nešto šegačenja sa prisutnima, malo sam pričao i sa Borisom. „Danilo, da li si ga upoznao sa subotnjim piscem?“ „NE!“ naglasio je, a Mišić je uz osmeh rekao „Nije, ali čuo sam o njemu“. Znam i šta je čuo (ko razume, shvatiće).

Sa Stevom sam se takođe pozdravio, i na smenu razgovarao čas s njim, čas s njegovom suprugom, uglavnom o stripovima, filmovima, satovima i – nakratko – politici. „I ja pitam sina“, veli Stevina lepša polovina, „Dobro, gde su ti tu mange? Gde su ti tu devojčice u kratkim suknjicama u srednjoj školi?“ Ako vam kažem da smo od te početne tačke u razgovoru došli do Kjubrika, ne biste se začudili. Začudili biste se, doduše, kada biste čuli Stevinu reakciju na moju novu hemijsku. On je dokazao da nema dva bez tri. „Ma čuj, doneću ti ja kvalitetnu hemijsku“, dodaje on, njegovim karakteristično rafalnim, jurišnim i preciznim govorom, „i taj blokčić isto baci, imam jedan mnogo dobar rokovničić koji se sklapa, svideo bi ti se“. Nasmejan, rekao sam mu da ne bacam blokčiće, iako im je to bila prvobitna namena – da grabim beleške za tekstove ovog tipa. Jebi ga, penzioner sam i zaboravljam sranja. Ali su u tim blokčićima mnogi pisali i crtali svašta, neplanirano i spontano, i onda ne mogu da ih bacam. Naposletku, tu mi je i možda poslednji crtež Geze Šeteta nacrtan u Somboru tokom festivala, planovi studija koje je Ivan Šivak zamišljao, te skičice i poručice različitih autora i autorki. Samim tim, blokčić nije doneo. Ali hemijsku jeste. Sad imam trojac istih iz Sombora, i poput blokčića – ili, kako ih Sašina Anja zove, „tekica“ – neću ih nikada baciti.

Kumova slanina: Bilo jednom u petak

U usta li ti lego...

- Čakširan, lakonski

Stiže poruka na aplikaciji, vidim da je od izvesnog gospodina sa neobično sonornim glasom. Toliko sonornim, reklo bi se, da sam ga čuo i preko tekstualne poruke. „Evo, silazim za pet minuta“, što sam pet minuta docnije i učinio. Pomenuti smeštaj je bio tik uz Veliku galeriju kulturnog centra „Laza Kostić“, gde je postavljena izložba „Italijanski strip 21. veka“. Prezentovani su scenarista Moreno Buratini i crtači Marčelo Manđantini, Branislav Kerac, Sibin Slavković i Darko Perović. Ali pre nego što će me Italijani, na papiru, dočekati unutar Galerije, ispred te iste Galerije će me dočekati jedan čovek na granici – na granici da konačno pređe u stalne strip crtače.

„Ohoho, pa ti si tu!“ veli dobri, stari Aladža. Eksplozija od rukovanja je jedino bila nadjačana eksplozijom rukovanja s njim na rastanku u nedelju. Unutra smo pričali o budućoj saradnji dok je on, vazda vredan, pomagao u postavljanju izložbe. Negde pred kraj postavljanja iste je došao i Milivoj Vukojević, sad već stalni gost Somborskog festivala, ali i osnivač sopstvenog, Kikindskog festivala stripa. Ovo će takođe biti i četvrta godina kako se poznajemo, povezani što preko potencijalne saradnje, što preko zajedničkog nam prijatelja i saradnika Zdravka, vama poznatijeg kao Kneza iz Prnjavora. „Da li bi možda pisao nešto o festivalu u Kikindi“, pitaće me Milivoj otprilike trećeg dana bitisanja u Somboru. Dakako bih, drage volje, ali pošto ne verujem da ću prisustvovati, ne bih ni mogao da pišem izveštaj. Ali mogu da vam svakako preporučim odlazak u Kikindu – entuzijazam ljudi poput Milivoja i Vladislava Gajskog neće dozvoliti da u ovom gradu strip nestane.

Post-postavljanje izložbe, zadenuli smo se u Sokolskom domu, zarad postavke stolova. Post-postavke stolova, prebacili smo se da se dogegamo do prostorija strip kluba. Post-prostorije, rešili smo da se postrojimo za pivo. Post-postrojenja nam se pridružio Gani, čiji Prizrenski strip festival polako dolazi do sopstvenog jubileja. I premda smo bili zbrinuti za piće, bilo je i gladi. Neki su morali da stave nešto u usta (s oproštenjem), neki su bili probani od strane boljih od mene (bez oproštenja), i premda bi to neki voleli da vide, doslovce su previše talični (i pokakogde falični) ili pak zaneseni srpskim superherojem pod imenom Metnem. I da, znam da ste upravo pročitali gomilu internih fora bez njihovih vlasnika, ali morale su da se pobroje, koliko god to beskorisno zvučalo. Upamtite, dokoni pop i jariće Prsti.

„E, al on to samo nažvrlja ovako, daj mi to!“ veli Aladža, preuzevši tekicu na sebe. „On samo uzme olovku i nažvrlja ovako, i ovako. I kako to ti posle da pročitaš, majke ti?!“ I ne mogu da lažem. Evo listam poruke i sigurno 15% ne kapiram šta sam hteo da napišem. Ono što sam definitivno skapirao jesu par redova ispod Aladžinih krivudavih egzibicija. „Aladžino pismeno priznanje da je--“ i tu se odseca tekst. Verovatno sam tad ispustio olovku i zgrabio limenku. Ili obrnuto. Ili oba? Nijedno sigurno nije.

Gani je, vazda najkulturniji u našoj grupi glasnogovornika, predložio svima odlazak na skopski Strip Trip festival, negde tokom razgovora o sopstvenom i o stažu koji je akumuliran tokom ovih godina. A iskreno, Strip Trip i ja mogu da vam preporučim. Skoplje odavno nije imalo neki festival ovog karaktera, i kako se u glavnim gradovima polako festivali gase (Beograd) ili gotovo da ne postoje (Sarajevo, Podgorica), lepo je videti da entuzijazam postoji. Podržimo južnu braću balkansku.

A kad smo kod južne braće balkanske...

„Kaj si smešten?“ veli mi Slavica preko poruka. „Privatno sam uzeo smeštaj.“ „Ooo, secret agent. Svingeraj te teraš. Jas sum vo Cvrčak.“ Pitala je, potom, gde su ostali i kakav je program. Nešto docnije je i pozvala sa istim pitanjima. Obavezao sam se da ću je sačekati, otprilike kada je Danilov kum Goran došao sa svojim sad već legendarnim suvim mesom. „Doneću ti da probaš i jedan domaći sir“, obećao je Goran, ali obećanje nije ispunio. Neću mu uzeti za zlo – doduše, hoću očekivati sir sledeće godine na festivalu.

Elem, Slavica. Red je bilo ispuniti obavezu, otprilike onda kada je kišurina krenula da ljušti farbu sa fasada. Čekajući je, nisam je spazio...prvenstveno jer sam spazio troje meni možda omiljenih ljudi sa strip festivala.

„Oho, dobar vam dan“, veli Saša, osiječki, a zagrljaj ne gine. „Heeeeej di si!“, zvonko će Pia, uz zagrljaj koji traje čitavu večnost. Ali novo lice u Somboru, a staro sa festivala, je dobilo najjači pozdrav. „BRO!“ velim ja dok pljesak vredan jednog Aladže nastaje između dva dlana, jednog svilajnačkog i jednog osječkog. „Bro, šta ima!“ gromko će Stjepan. Em premijerno u Somboru, em premijerno autor strip albuma – kombo za uspeh. Ključne komponente su bile tu. The Quest for Autism could continue.

Ali morao sam po Slavicu. Neposredno pre ovog susreta, uputila je poziv da vidi gde smo. I naravno da smo se opet sreli i izgrlili na kiši, i naravno da sam je opet ja dovodio kod stripaša, i naravno da je nudila kišobran koji sam odbio. Dolazak ovo četvoro je tek pokrenuo lavinu, neki bi rekli 3 cm dugačku (ko razume, shvatiće), i nedugo potom su se jedan Zrenjaninac, jedan Leskovčanin i jedan Toskanac našli u sveže ovlaženom prostoru ispred prostorija strip kluba. Dakako, dr Popov, Stojanović i Manđantini su pre toga obavili video poziv sa Danilom i priključenijom, najavivši dolazak im iz Beograda. Ovo je nekako samo bio šlag na torti.

„Jel, da li ikad sjediš dok pišaš?“ priupitala je Pia, i naravno da smo i Stjepke i Saša i ja dali svojih par centi na datu temu. Ne znam da li smo baš o tome, doduše, pričali kada su Dušan i Petar, jubilarci iza „Stripovedača“, zakoračili u pomenutu sveovlaženost. Tu sam Petra prvi put upoznao uživo; Majkaru, pak, znam nešto duže, i već smo pričali o tome šta nas čeka u narednom periodu. Sa probranom ekipom smo se zaputili ka Galeriji – usput pokupivši Vuka, čeonog činioca izdavačke kuće „Komiko“ – i pronašli se opet među istim onim tablama stripa koje je, ranije tog dana, Aladža uz ispomoć Milivoja revnosno kačio. I dakako, izložba se spremala da polako počne.

A onda je tek krenula baraža novih ljudi. Naočare za sunce i rafalna paljba reči je pružila ruku – samo Peđa iz Bratunca, organizator festivala u istom koji i dan-danas broji kvalitetne posetioce i goste, se zdravio redom i osipao ih pozitivnom energijom. „Ehej, čovječe, sto godina!“ veli, a umor kao da ne postoji na njegovom licu (o tom više u subotu).

Za Peđom su, po prvi put u Somboru, zakoračile sestre koje kreiraju prvu crnogorsku mangu, dvojac koji je držao predavanja o stripu u Beogradu za vreme drugog po redu Urusai-Con-a (spremajte se polako, brzo nam stiže i treći), duo koji je stvarao kvalitetna dela za vreme WOMCOM inicijative. Sara i Silva Dervanović, glavama i bradama, su laganim koracima ostvarile debi na severu Vojvodine. „Đe si ti?!“ viču i jedna i druga. Ali nisu bile same. Silvin partner, ispraksovani ilustrator i redovni gost Hercegnovskog strip festivala, autor sa više meridijana i čovek koga redovno zatrpavam reelovima na Instagramu, nezamenjivi Đorđe Krajnović, se opet našao u Somboru nakon, kako on kaže, mnogo godina kada je u istom bio kao klinac i kojih se jedva seća. Njegov ljubimac, preslatka jazavičarka Eva, je za vrlo kratko vreme postala apsolutni favorit gostiju.

I dok je Eva sticala nove prijatelje, dok su Sara i Silva sređivale prve utiske sa Piom koja je već doživela Sombor godinu dana ranije, a dok su Đorđe i Ivan pričali što o jednoj ispresovanoj mački, što o minulom radu Kijevskog Duha i irskog rvača Kendimena, stare prijateljice festivala su bile u procesu grljenja sa Biljanom, takođe sestre („A Isuse, ja sam tek sad skužio da su one blizanke!“ velio je Stjepan, „Pitam se tkoji je ovo doppelganger, šta je ovo?!“), takođe strip autorke, takođe predavačice. Sara i Ana, jedan deo porodice Živković (o drugom delu ćemo takođe u subotu). Njihov besprekoran japanski pozdrav je naleteo na moj amaterski, ali nismo imali mnogo vremena za inicijelno čavrljanje. A nisam imao vreme da ćaskam ni sa tada novopridošlom Stanislavom, već etabliranom prijateljicom festivala od preko jedne decenije. Nije se imalo vremena diskutovati ništa ni sa Vanjom, jednim od vrednih ljudi izdavačke kuće „Darkwood“, niti sa Draganom, gošćom čija je izložba već videla Sombor, kao i ine gradove preko. Nije bilo vremena ni sa Banetom Kercem da se porazgovara, jer je doslovce u zadnji minut ušetao da osmotri situaciju čiji je neposredni učesnik.

Nismo imali vremena jer je ubrzo izložba zvanično otvorena.

Danilove reči, reči rukovodećih Galerije, te dulcetni tonovi pevačice dok instrument guče u pozadini. Nedugo potom, većina nas se dislocirala ispred, a potom sam zamoljen da ih odvedem u klub, onako džumle. Od kluba pa do kraja večeri beleške mi nemaju smisla. Previše se popilo. Sećam se da smo mleli o raznim fenomenima onlajn, te nešto o festivalima, nešto o prethodnim eskapadama. Dakako, nisu izostale karaoke, ali ovaj put su bile koncentrisane u unutrašnjosti kluba. Sva kul deca su bila napolju i cevčila o politici i seksu nakon osamnaeste čašice. „Fali nam Pavel“, rekoh Saši i Stjepanu, „ali ako se slažete, možemo da ubacimo i devojke u Quest for Autism. Vala ima ga dovoljno za sve nas.“

Kraj večeri je bio neimpresivan, sem one opaske gde je sad svačiji kum Goran predložio da donese svoj domaći sir. Nije ga doneo. I ima da ga čačkam za to do sledećeg festivala – ili dok ga ne donese.

Um mastila: Bilo jednom u subotu

Posle prebačaja u drugu sobu sam se istuširao, pokušavajući da sperem onaj Piin crtež sa podlaktice. Preciznije, to je bila razmena crteža. „For my favorite Slovenian“ sam napisao na njenoj, dok je ona na mojoj naškrabala „My fav SvilJanac“. Naravno da sam joj dupe pomerao za permutaciju slova. Elem, čekao je odlazag u Sokolski dom, i na putu ka istom sam upravo na Sašu i Stjepketa naleteo, taman dok sam dual-fistovao vodu poznatog vam brenda (o fistingu će biti reči nešto kasnije te večeri). Ulazak u Sokolski dom je predstavio gomilu izlagača i izdavača – Darkvud, Forma B, Maverik, Golkonda, Makondo, Veseli četvrtak, te Markovo udruženje kao samostalni izdavač, te mađarska izdanja (Laslo i Čongor su se ponovo vratili među Somborce), te Hrvatski autorski strip i Komiko, dr Popov sa svojim izdanjima i radovima, i naravno dosta kolekcionara i nezavisnih prodavaca. Pele, Rumenige i Čakširan, tamanitelji na opfufen (ko razume, shvatiće), su i te kako bili prisutni, kao i masa drugih čija imena dakako nisam popamtio. Stjepke i ja ćemo se naknadno vraćati do centra i nazad, kako bi on podigao neke pare, a usput smo uspeli da spazimo Saru i Anu u Galeriji kako drže radionicu crtanja, krcatu decom i mladima, sa sve medijima. Uhvatio sam par fotki unutra i onda nastavio svojim putem u Sokolski dom, gde su bili svi pomenuti i nepomenuti strip poslenici.

Sa Stefanom iz Maverika sam možda najviše pričao. „Pa dobro je za sada, držimo se“, veli on, a umor mu je već na licu iako je tek sve počinjalo. Imao sam prilike da upoznam Stefana nešto bolje zadnjih par godina, i instinkt me nije prevario – u pitanju je jedna izuzetno poštena i marljiva osoba sa mnogo ljubavi prema stripu. Dakako, porazgovarao sam i sa Ilijom i Peđom iz Forme B. „Velju, ne mogu ništa pojest u zadnje vrijeme od ljekova!“ veli Peđa, sa podužom spikom o tome kakvu hranu jedemo danas. Od obaveza nisam stigao da se viđam s njima, te smo porazgovarali o prethodnom učinku i daljim planovima. Nekako usput sam uspeo i Tihomira da spazim. Ove godine, kao što je i dogovoreno prethodno, je fantastika imala nešto veći prostor na festivalu, što se promocijom i tribinom u četvrtak i videlo.

No, mene je put nekako zadržavao kod Hrvatskog autorskog stripa, gde je Stjepke upravo potpisivao moj sveže kupljen primerak njegovog albuma-prvenca. Saša i ja smo u međuvremenu pričali. „Dakle, dva Prefixa za tebe, jel, a dva za Gaju“, veli on, aludirajući na nadolazeći Leskovac (koji se nadam da ću uspeti da ukačim; odjednom taj prospekt deluje pomalo klimavo). „Nego, gdje je Tom? Ne vidjeh ga.“ „Ne znam, koliko sam shvatio, neće svraćati.“ Loše sam shvatio. Tom Morrow, odeven u odelce, je svratio do Sokolskog doma i pravo u pozdrav. Nažalost, nismo mnogo komunicirali jer su nas putevi naneli na druge strane. Primera radi, u jednom trenutku sam komunicirao sa Vanjom o životu i delu ujka Rukusa, u drugom sam otišao na kafu sa Anom od prošle godine, u trećem sam zbijao šale sa Danilom iz Niša, u četvrtom sam na sva usta mleo o furry pornjavi (tokom ove spike je Bojan iz Golconde naleteo i propisno crkao od smeha).

Ali ta spika ispred Sokolskog doma je dovela do dva nova razvoja. I oba razvoja se tiču proširene porodice.

Ne moram da posebno pominjem Puzinu suprugu s kojom smo nadugačko pričali o filmovima. Kažem „ne moram“ jer sam je tehnički upoznao znatno ranije, na Sajmu knjiga u Novom Sadu pre par godina. Ove godine, pak, sam imao dva neopisiva zadovoljstva po pitanju upoznavanja novih članova porodice.

Prvo, dok smo Vanja, Danilo i ja čavrljali o glupostima, videsmo da Sara i Ana nailaze...i da nisu same. Jedan izuzetno visoki gospodin i podjednako visoka gospođa su im pravili društvo. U pitanju su Nenad i Senka, roditelji ovih vrlih umetnica. I premda sam sa Nenadom možda samo par reči razmenio, sa Senkom sam imao prilike mnogo više da pričam. „Jesmo li na vi ili na ti?“ pitao sam. „Ma na ti, opušteno.“ Zadesili smo se unutra, i za Bojanovim stolom, gde je njegov otac prodavao figure, Sara je spazila Štrumpfa koji se ljulja na ljuljašci. Nema sumnje da je htela isti da kupi. „Koliko, 200?“, pitala je Bojana. Njen i Anin stari prijatelj, Bojan je samo odmahnuo i rekao „ma neka, opušteno“, što je njegov otac klimanjem glave takođe potvrdio. „Aaa, ne može tako“, dodaje Senka, a autoritet se primećuje dok iz novčanika vadi braon Nadeždu Petrović. „Da si platila čoveku.“ „Pa ja bih, ali on neće.“ „Ma neka,“ opet će Bojan. „I šta sad, ovih 200 dinara će da stoji ovde ovako?“ Na ovo Sarino pitanje je moja ruka posegla za novcem. Zakikotala se. „Nećeš valjda ti da uzmeš?“ „Jok, ću da vas pitam za zdravlje.“ No, novčanica je služila u dobre svrhe. Kupio sam istom jogurt par dana kasnije.

Elem, Senka. Po boji glasa, stasu, idiosinkrazijama i gestikulaciji, video sam da su Sara i Ana maltene preslikane; ono što ne dele sa mamom jeste umetnički poriv. „Nikad mene nije interesovalo da išta stvaram“, dodala je ona, „ja sam uvek tu bila više kao finansijska potpora i moralna podrška“. A onda ju je ponos prema kćerima prevladao. „Zamisli, njihovo delo se našlo u 12 biblioteka širom Srbije“ (ili devet, iskreno nisam zapamtio). „To nije mala stvar. I uvek sam tu da podržim svaki njihov uspeh.“ Ovo mi je bio jedan od najmilijih razgovora tokom festivala. Jedno je kada mi, kao poznanici ove dve umetnice, ili njihovi učenici, ili njihovi fanovi, kažemo da nam se sviđa njihov rad. Potpuno je drugo kada vam vaši najrođeniji kažu da su ponosni i kada taj ponos rado dele sa svima. A ne sumnjam da bi Nenad apsolutno isto to rekao da sam sa njim vodio taj razgovor. A to bi rekao i Saša, njihov stric i svakako ispraksovani strip autor i umetnik.

Senka nije bila jedini ponosni roditelj tog dana. Naime, sa Aladžom sam zadenuo par razgovora, i jedan od njih se ticao njegove kćerke – razgovor koji smo doslovce vodili otkako smo se upoznali. „Pokušavam da je zainteresujem, da je podržim, da je poguram u nekom umetničkom smeru“, veli on, standardno sa tonom na 71, „ali kao da to ona nikako ne konkretizuje. Htela bi ilustraciju, ili koncept dizajn za igre, itd.“ „Jesi li joj predložio tetovažu? Jel razmišljala o tome?“ „Pa i to! Ako želi, barem nešto, ima mnogo talenta i jako lepo radi!“ „Imao bih ja da joj preporučim neke profile da zaprati“. Kako se ispostavilo, preporuka je došla ranije no što sam mislio. Mlada Jovana, Aladžin dika i ponos, se našla u prostorijama Sokolskog doma i naravno da ju je Zoran svima predstavio u radijusu od kilometar i po. No imao sam priliko da zapravo razmenim reči s njom tek, pogodili ste, ispred Doma. „Jebote, prebrutalno!“ rekla je na dizajne Katarine Zlatić i saradnice joj Marijole Veljković (preporuka za obe, i za njihove nenabrojane saradnike, ako se nađete u Beogradu i treba vam kvalitetan tattoo). „Vidi kako žive boje! E zapratiću odmah.“ Onda smo malo i razgovarali o njenoj budućnosti u ilustraciji i crtanju dok su njeni ortaci stajali u uglu, skriveni od kiše. „Znaš kako“, veli mi ona, „imam ja puno ideja, pogotovo jer često igram DnD, i ond--“ „BRAT MOJ!“ urlam od sreće, i tu se grlimo ko braća. Usledio je autizam od 15 minuta gde smo prvo nas dvoje, a onda u društvu još par njenih ortaka, prepričavali dogodovštine iz prošlih sesija. Aladža je gledao na sve ovo sa istim onim zadovoljstvom koje je pokojni Geza imao dok je posmatrao mene i Borisa, sina mu, kako brstimo o stripovima i video igrama. „Teram ja ćaleta da nam se pridruži jedno veče, al on nikako neće!“ uzbuđeno će Jovana, a Aladža se nadovezuje „Ma ja bih, ali nemam vremena!“ „A šta je to, samo 48 vezanih sati igranja“ dodajem ja. Posle sam mu pojasnio o čemu je reč, kao i činjenicu da je DnD izvanredan za kreiranje ideja i za socijalizaciju.

Video sam Jovanine radove. Ima mnogo talenta i vidi se da je nabacila sopstvene estetske standarde koje, ruku na srce, još malo treba da izbrusi. Ali ima dobru glavu na ramenima. Aladža i te kako ima razloga da bude ponosan. A to da li će se ona baviti koncept dizajnom, veb dizajnom, ilustracijom, stripom ili tetoviranjem, to sve ostaje za videti. Naposletku, život vazda nosi sve.

Malo nakon ove spike, zaputio sam se sa Stjepketom u obližnju kafanu, gde su nas Slavica i Peđa (iz Bratunca) čekali. Siroti Peđa se borio sa sopstvenim telom da ostane budan dok je prepričavao dogodovštine i anegdote konobarici. Stjepan je probao da crta, ali nismo se dugo zadržali u kafiću. Malo nakon što je Slavica uhvatila selfi sa svima nama, vratili smo se u Sokolski dom, spremni da overimo tribine.

Do malopre sam vas smarao neformalnim delom, druženjem i zezanjem. Ali treba se dotaći i formalnog. Pre svega, tribina o ženskim strip autorima je prisutnima dala uvid u to kako rade Sara i Ana, Sara i Silva, i dakako Slavica. Pre same tribine, Danilo je uručio sveže ustaljenu nagradu „Zoltan Merli“ bliznakinjama Živković (sa interesantnim pisanim rešenjem koje će vam one same odati kada ih vidite), što ih čini prvim laureatkinjama da istu dobiju. Ovo mi je bilo dvojako drago da vidim. Pre svega, moje drage prijateljice su dobile još jedno priznanje, zasluženo, za svoj predani rad koji već godinama praktikuju i koji ne prestaje da donosi rezultate. Ali i preko toga, sama činjenica da je nagrada nazvana po Zoliki ima dodatnu težinu. Nisam mnogo komunicirao sa njim (još uvek čuvam onu Đunđi Ito kutiju šibica koju sam kupio od njega), ali mi nešto govori da bi bio presrećan kad bi znao koliko ga stripovski deo Sombora i dalje voli. A ne sumnjam ni u zamisao da bi Zolika i te kako nabavio strip sestara Živković.

Elem, pomenute japanološkinje su predstavile svoj nadolazeći album „Um“ (有無), koji zatvara priču o Miši i Lazi. Premijera dotičnog će biti na nadolazećem Urusai-Con-u, a promo materijal za isti se već lagano delio u Somboru (ako ste bili spremni da potpišete ugovor, naravno). Sara i Silva su pritom govorile o svom manga projektu, „Lanci mastila“. I ovde ide digresija. Za vreme festivala, autori su imali izdvojeni deo gde su crtali posvete gostima. Sara i Silva su dobile sopstveni sto, gde je dakako i Đorđe stajao, „kao ispomoć“ kako će svo troje naglasiti. Dok sam čekao svoj primerak „Lanaca“, posmatrao sam interakciju sestara Dervanović sa lokalnim mladim ilustratorkama koje su pomno upijale svaki savet, svaku dobronamernu kritiku i svaku pohvalu. Entuzijazam u očima tih mladih cura je bio neopisiv. Ne poznajem ih dugo, ali sa punim samopouzdanjem kažem da će ove dve crnogorske autorke imati na hiljade ovakvih mladih fanova i da će otprilike isto tolikom broju mladih autora pomoći da stasaju na noge.

Slavica, svakako, nije izostala što se projekata tiče. O ovome će pričati nešto više narednog dana, tokom njene samostalne tribine, ali dotakla se svog rada na novoj grafičkoj noveli, koliko joj je vremena trebalo za rad, kojom se temom bavi i zašto joj je to pogotovo značilo. Interesantno je navesti da je Slavica, kako je i sama istakla, u strip „nabasala slučajno“, pre toga radeći slikovnice, a pre slikovnica slikarske radove. Svih pet autorki je imalo štošta da kaže o svom pristupu radu, te o njihovim uticajima i autorima sa strane (poveći shout-out su dobili Aleksa Gajić, Rajko Milošević Gera i, neizostavno, Đorđe). Bilo je reči i o entuzijazmu, kojeg ovih pet dama ima za izvoz. A za izvoz imaju i fanove. Tribina je bila jako lepo posećena, a ne moram da naglasim koliko decibela je iznosio aplauz.

Naredna tribina nije imala decibela, ali je imala relativno brz output reči u sekundi. Zasigurno pogađate, bratunački organizator festivala je prvih dvadesetak minuta, onako ukratko kako samo on zna, pojasnio kakva je situacija u BiH što se stripa tiče. Naravno da je pomenuo festivale u Laktašima, Banjaluci i Mostaru, a negde se provukao i Priboj ako se ne varam. Naravno da je pomenuo angažman koji dolazi sa organizacijom zverke poput Bratunačkog festivala, kao i pozitivne reakcije publike. A kad je on završio, osječki tandem u vidu Saše i Stjepana je preuzeo reč stripom u Hrvatskoj. Saša je predstavio rad svog udruženja, rekao ne mali broj reči o autorima i šta se sprema u narednim godinama, a onda je Stjepanu prepustio reč o njegovom novom albumu „Kradljivci stripova“. Ni ovde nisu izostali shout-outovi za druge autore (Peđa je pomenuo Mazu, Saša Dješku i priključeniju, a Stjepke Matakovića). U kratkim crtama, angažman u ove dve države ni po kom osnovu ne zaostaje za angažmanom u Srbiji.

Dragana, Pia i Vladimir su potom preuzeli primat. Njihova tribina se ticala stripa na međi pop-kulture i akademskog štiva. Sadržajno, ova tema je bila najozbiljnija; Dragana i Vladimir su imali i te kako primetan angažman u akademskim krugovima po pitanju stripa. Dragana je i ranije, na drugim festivalima, isticala značaj istraživanja stripa na nešto stručnijem terenu, dok je Vladimir doslovce napisao knjigu na datu temu, koja se upravo u Somboru mogla nabaviti. Pia, u svojstvu organizatora festivala, pregalnika na radiju i učesnika pozamašnog broja manifestacija, te istraživač od renomea sa podugačkim stažom, je dobacila svojih par centi, naravno sa stanovišta stripa u Sloveniji. Posećenost ove tribine je bila nešto manja, ali se sve ispratilo.

Poslednja tribina, doduše, je imala najviše posetilaca, jer gotovo svi bumeri i Gen-Ikseri su rešili da je overe. Moreno Buratini, Marčelo Manđantini i Branislav Kerac, uz prevodioca i svakako Danila, su nadugačko pričali o Zagoru. Pomenut je prvi Banetov pokušaj da krene da radi Zagora za Boneli (i kako do te saradnje nažalost nije došlo), Buratini je govorio o svojim prvim izletima u svet Zagora, a Manđantini o onome što je njega Zagoru privuklo i zadržalo. Tribina se dobrano odužila, ali ne nužno zbog fanova (što se moglo očekivati, jelte), već više zbog samih učesnika tribine. Buratini, konkretno, je gotovo na svakih par minuta imao nešto da doda, neku anegdotu da upotpuni sa još najmanje dve, neki komentar da uputi za bilo Baneta, bilo Marčela. Veče se u Sokolskom domu završilo Zagorom. Veče posle Sokolskog doma je tek počinjalo.

Naime, Stjepan, dobrano gladan, je predložio da zgrabimo girose pre odlaska u Buda Bar, bivši pod utiskom da je Buda Bar – bar. Odnosno, mesto za piće. Dok je kiša napolju buraznila asfalt, zaputili smo se ka izvesnom zdanju gde su prodavali grčke gurmanerije i nabavili po giros. A onda, po ulasku u Buda Bar, saznali smo da je u pitanju restoran. Ovo je Stjepana iznerviralo u sekundi i prvih 15-tak minuta je sedeo gledajući pravo ispred sebe. Ja sam, pritom, sedeo uz Đoleta, čiji je psić bila tik uz noge mu, njušila je hranu (uključujući i naše sirote girose). Nedugo potom, Marko, Vladimir, Dragana i Gani su se pridružili našem produženom stolu. Saznavši za situaciju oko girosa, Marko i Vladimir su probali da smire Stjepketa. „Ma nije tako strašno, opušteno“, vele oni. Ja sam probao nazdravljanjem pivom da ga malo oraspoložim, premda sam se pružao preko celog stola. Konačno probijanje leda je, zapravo, postigao konobar. „A izvini, nisam htio da unosim giros, nisam znao da ćemo jest ovdje“, veli Stjepan konobaru, koji se samo blago nasmešio i dodao „Ma opušteno, brate, ja nisam imao pojma da će vas ovoliko biti iskreno.“ Tu je Stjepan prasnuo u smeh, a sam konobar je naglasio da nije problem da girose drži sa strane.

„Tri poljupca hoću jaaaaa!“ veli pevačica iza nas. „Neću jedan, neću dvaaa!“ upućuju ka meni Sara i Ana iz suprotnog ćoška stola. Ovo naglašavam zato što sam dotični akt zapisao u tekicu za vaše čitalačko zadovoljstvo. „Što ne piješ ništa?“ pita me Sara, primetivši da još nemam čašu. „Pijem Jazak!“ dobacio sam, uz očekivanu žovijalnu reakciju sestara. Puzi i supruzi sam pritom prepričavao storiju o izvesnom „selu“ u mom homelandu, a detalje neću ovde da odajem. Nešto nakon toga, Gani je istakao tekicu. „Si sve pohvatao?“ pitao me je. Tu smo malo porazgovarali o njegovom festivalu; i pored problema, uspeva da se održi i svake godine beleži nove goste. Ovo će biti već sigurno decenija kako se znamo, i ako nešto o Ganiju mogu da potvrdim, to je da se ne predaje lako, a da opet uspeva da kroz priču zvanu strip prolazi elegantno i učtivo, kulturno, za razliku od nekih pijanih pojedinaca (mene).

Sara, Silva i Đole su morali da odu nešto ranije. Iskoristio sam priliku i prišao sam drugom uglu stola, tik do Pie i Saše, a preko puta Sare, Ane i Vanje. „E, taman si se pridružio, pričamo o fistingu“, veli Ana. Dok su nam se polako pridruživali Marko i Stjepan, sestre, Vanja i Pia su U-DE-TALJ zborile o pomenutoj temi. Naravno, niste ni sumnjali da sam dao svoj doprinos. Saša je bio nešto tiši, ubacujući tihe bombe tek s vremena na vreme koliko da zagolica maštu.

„E, aj molim te nemoj to da stavljaš u tekst“, veli Marko. Evo, Marko, nisam stavio u tekst. Mislim, stavio sam to da nisam stavio, ali nisam stavio ono što si me zamolio da ne stavim, kako ljudi ne bi znali šta je to što nisam stavio a što si me zamolio da ne bude stavljeno. „Rit na rit“ bi na sve to dodala Pia. „E, to stavi“ dodaje Marko.

Priča se razložila na sedam miliona pravaca. Pia i ja smo diskutovali ko je video više gurmanskih kobasica u životu, sestre Živković su mi prosledile neki žele od likera za gustiranje (valjda? Ne pamtim supstance koje u sebe unesem inebriran), Vanja je u prstima motao neku valjkastu šuplju stvar (s oproštenjem), Saša je bacao opskurne reference uz koje je samo budala poput mene mogla da nazdravlja – i da ih prepozna – Stjepan je uveliko crtao i polirao naredni polulitar piva, a Marko je isticao vrednosti animiranog filma „Duh u oklopu“ i kako ga smatra boljim od izvornog materijala. Pia i ja smo odradili i zamenu crteža – ona je od mene tražila da nacrtam „kravu na travi“, ali sam ipak nacrtao „travu na kravi“. Ja sam od nje tražio vombata na ljuljašci – strap-on i BDSM donje rublje je dodala na svoju ruku.

Nekako u to doba, Stanislava se pronašla iza Marka. „Marko, hoću da budem prva da ti u ponoć čestitam rođendan“, veli ona, „i da ti malo izvučem uši.“ „Ajde, ne mora“, dodaje Marko. „Ček, rođendan ti je? Danilo!“ „Ej, nemoj!“ veli Marko. „Ajd neću,“ velim ja. „DANILO!“ „Ozbiljno, nemoj!“ dodaje Marko. I naravno, nisam. Ali nisam ni morao – Danilo je svakako saznao doslovce nekoliko minuta docnije. I uistinu, Stanislava je prva čestitala Marku. Od mene je dobio rukovanje i dva žetona za Lidl. Od Vanje je dobio lažnu mini-novčanicu od hiljadu dinara. Od Pie je dobio zagrljaj i, nešto kasnije, vispreni ples. Od Saše je – paradoksalno, i treba naglasiti premijerno – dobio crtež, na kome je sarađivao i Aladža, komunicirajući s nama kroz proređe šiblje u ikebani. Marko je kritikovau Sašu što mu nije nabacio verodostojne malje na licu. I dok su iznad nas svetleli biblijski precizni lusteri, Marko je zaradio nekoliko čestitki, a Pia mu je naknadno tutnula upaljač pred lice da ga gasi kao sveću. „48 puta“, istakla je. Sestre su već odavno otišle, pola gostiju festivala je takođe napustilo Buda Bar u međuvremenu, a ova sirota probrana skupina je nastavila da loče. „Kladim se da mogu da ih potrefim dok te gledam u oči“, rekla mi je Pia. „OK, daj sad ja da probam, ali ovde“, dodao sam. I opet, ne dajem vam kontekst – verujte mi, samo će zvučati gore. Uglavnom, nakon te eskapade je zgrabila hemijsku i počela da dodaje prisutnima privremene tetovaže. „The Ink Crew“, kako sam nas privremeno prozvao, je dobijao i cirkone od nje – praksa koju je izgleda nastavila od prethodnog Sombora – a Marko, kao slavljenik, ih je izdobijao u izobilju. „I nama je dozvoljeno da udišemo vazduh“, rekao sam Saši dok smo nazdravljali. A da upotpunim veče, nakon što smo napuštali prostoriju, prišao sam istom onom konobaru pomenutom ranije. „Brat moj, izvini zbog autizma“, rekoh mu, a on prasnuo u neopisivo glasni smeh. „Ma opušteno, carevi ste“, dodao je. Naših je godina, a ne sumnjam da je viđao gore.

Razmileli smo se posle. Nemam tri blage veze šta nam je bio poslednji razgovor tog dana, znam samo da sam spavao kao mala beba.

(S)maraton razmimoilaženja: Bilo jednom u nedelju

Kiša nije popuštala, ko za inat. Stjepke mi je javio da je giros ostao u hostelu, ali da je došao svakako po mene kod Galerije. Spreman kao zapeti magnum – prazan – sa osječkim mi ortakom sam se zaputio ka „Cvrčku“, čija me je vlasnica prepoznala od prošle godine i istakla da nije problem da se pridružim ostalima. Sedeo sam na terasi sa Stjepanom dok su sestre Dervanović, odevene ćebadima, ispijale svoje jutarnje tople napitke. Od ljudi unutar hostela, svi redom od Vlade i Marka do Pie i Mikice su se kretali terasom. Slavica je izašla nešto oskudnije odevena, a kako je vetar bio hladnjikav a kiša i dalje prisutna, upozorismo je da je možda bolje da navuče kakvu jaknicu i ponese kišobran, just in case. Saša je bio poslednja osoba koju smo popričekali, te smo zapalili odatle svo četvoro – dva Osječana, jedna Slovenka i čovek iz „SvilJanca“. Iskoristio sam priliku i čačkao Piu oko njenih godina, a onda smo okrenuli temu na političku situaciju u Srbiji. Sokolski dom nas je zatekao u pakovanju. Ljudi su se polako distancirali, jer je zvaničan program planiran da se zgotovi već oko jedinice.

No na ulazu u Sokolski dom me je zateklo jedno poznato lice. „Draganče!“ velim. Karakteristični pogled i karakterističnija frizura su odavali vizuru čoveka koji je poodavno već u Darkvudu, koji je stručnjak za svetsku književnost, intelektualac sa kojim svaki razgovor donosi plodne rezultate, a koga igrom slučaja poznajem sigurno već deceniju i po. „Jebote, ova kiša smara baš“, veli on, „no mislio sam da iskoristim priliko da barem malo prošetam Somborom, nisam jako dugo bio“. „Mogu ja da obrnem krug s tobom, ako hoćeš“, dodao sam. „Ajde da prvo vidimo kako će Vanja sa kolima zbog ovog maratona, pa ćemo da izmajmunišemo nešto“, dodao je.

Njegova tribina, preciznije tribina o Darkvudu, je tek sledila. Pre toga je Slavica imala priliku da dodatno priča o svom angažmanu, da premijerno predstavi novi grafički roman i da uputi čitaoce u tome šta ih čeka ubuduće po pitanju njenih radova. A pre nje je Tihomir Jovanović imao priliku da uputi čitaoce o tome šta ih čeka u domaćem SFu ove i naredne godine. Sa Tihomirom sam vrlo malo komunicirao ovog Sombora (štaviše, sa masom ljudi sam jedva stigao par reči da prozborim – Peđa i Ilija, Rumenige, Čakširan, Sara i Silva, Dragana, Laslo, Čongor, pa čak i Bilja i Ratko), uglavnom jer sam se motao svud redom i popisivao anegdote poput kakvog BIA psa.

No, ovaj deo dana sam ipak produktivno iskoristio. „Ivane, ajde molim te snimi tribinu i pošalji mi posle, ako nije problem“, zamolila je Dragana neki minut pre početka Slavicinog izlaganja. Aladža je bio moderator ove tribine; ovo ističem jer je Danilo iskreno i nedvosmisleno čestitao Aladži na angažmanu tokom trajanja ovogodišnjeg festivala. „Stvarno si se uhodao u tribine“, rekao je, „ide ti od ruke, odlično si odradio, svaka čast“. I u pravu je. Prethodnih godina su taj posao na sebe preuzimali mahom Zoran/Tom, Stevan i sam Danilo, te je dodanto ojačanje u vidu Aladže bilo neminovno i dakako dobrodošlo. Kao pratilac datih tribina, samo mogu da aminujem šta je rečeno. No, nakon snimljene tribine i kratkog razgovora sa Senkom (tik pred njihov odlazak iz Sombora), usledila je tribina o Darkvudu. Interesantno je navesti koliko se ovde diskusija razvila. Dragan je potpuno trezveno, objektivno i direktno isticao činjenice po pitanju domaćeg strip tržišta, rekao šta se traži, a šta ne, istakao šta se može očekivati od Darkvuda kao izdavača, a onda je diskusija prešla u nešto šire okvire. Par prisutnih cura iz publike su imale pitanja konkretno vezana za uredništvo, što je Dragan poširoko pojasnio sa malim milionom korisnih digresija. Mikica, otprilike pola sata nakon što je po petnaesti put pričao o izvesnoj žirafi, je i svoje mišljenje dostavio na temu ulaganja države u kulturu, što je Dragan opet proširio. Naravno, nisam mogao da odolim i da sam ne uputim par pitanja, koja je Dragan odgovorio jedan na jedan sa još korisnih dopuna. Po pitanju diskursa i animiranosti publike, ova tribina je nesumnjivo bila među najboljima.

Zdravljenje sa ljudima je išlo nekako tromo. Ovo je prvi put u Somboru da sam se osetio poprilično setno, kao da je bitisanju na festivalu falio peti čin. Teško je to opisati. Možda je zbog vremena ili zbog onog bagaljivog maratona koji je zakrčio polovinu ulica u centru, ne znam. Nisam stigao ni da se pozdravim kako treba sa Stevanom, Danilom, Stefanom, Milivojem, itd. Jesam, doduše, uspeo dotično sa ekipom iz Osijeka, sa scenaristom iz Leskovca, sa kolekcionarom u čakširama, sa sestrama koje prodaju sećanja, sa doktorom koji proučava stripove, sa slikarkom koja je slikovnice zamenila stripom i sa čovekom koji štuje ujka Rukusa dok pali cigaretu u kolima. Ali sa Danilom nisam; „pa vratiću se ja, druže, samo da završimo jednu stvar“, rekao je, ali već kojih desetak minuta nakon toga sam se zaputio sa Draganom ka centru Sombora. Pozdrav sa Aladžom pamtim; ceo hol Sokolskog doma je odzvanjao kad je šaka o šaku lupila (što sam, čini mi se, istakao na početku članka). „Pošalji mi nešto za crtanje, neke probne table“, veli on, „pa da rešimo nešto“. Sa Puzom sam se isto tu pozdravio, doduše nakratko. Izdavač koji je najduže ostao je bila „Golconda“, isključivo jer su se nešto sporije spakovali i čekali dodatnog člana.

No, to je sve ostalo iza nas – ispred nas je bio Vanja u autu. Dragan i ja smo slistili jedan krug po pešačkoj zoni. On je fotkao znamenitosti, a između foto-sesija smo pričali o životu, kulturi, običajima, ženama, sveukupnom stanju stvari i prospektima za dalje. Jako dugo se nismo videli, a kad imate kvalitetne sagovornike, svaki minut razgovora je kao sveže zasađeno seme nekog dobrog hibrida – brzo počinje da raste, a plod će doći i biće berićetan.

Bilja i Ratko su bile poslednje osobe na festivalu koje sam pozdravio. Sokolski dom je već bio zatvoren, svako je otišao svojim kućama, a ja sam se zaputio u smeštaj da popakujem sve one stripove. Nešto kasnije ću podeliti još jednu kafu sa Anom. Između dolaska u stan i odlaska na kafu, doduše, dobio sam poruku. „Ej, hvala! Vidimo se u Leskovcu“. Gaja je odgovorila na poslatu fotku njenih primeraka „Strip Prefiksa“. Biće joj uručeni za vreme Smotre, ako se sve kockice poklope.

Zaključak: Bilo jednom u ponedeljak

„Ključ je tamo gde si mi objasnila da ostane, složena je posteljina, a fen nisam ukrao“, naglasio sam Miri preko telefona dok me je taksi odbacivao do stanice. Nasmejala se. „Ej, hvala ti puno, nadam se da je sve bilo kako treba“. I jeste. „Ergzotic“ je smeštaj koji sam ove godine po prvi put iskusio u Somboru, i računajte ovo kao još jednu preporuku za isti. Stvarno mogu samo reči hvale da uputim em vlasniku i vlasnici, em samom zdanju.

Vožnja busom je služila za slaganje utisaka. Razmišljao sam pomalo o stripovima koje sam iskupovao, a i onima koje sam dobio. Stjepanov Jakub se i dalje smeška u sklopu njegove posvete meni, ali ne toliko širokim osmehom kao kreatura u posveti koju su mi Sara i Silva nacrtale. Hemijsku sa ruke i dalje nisam uspeo da sperem, te mi je to bio dodatni podsetnik na Piu (ako, jelte, ne računamo crtež vombata, ili one silne Horor revije koje mi je uručila). I „Makondo“ i „Golkonda“ su me razveselili izvesnim gratisima (očekujte revanš. momci), Marko je dostavio primerak trećeg albuma o „Ninđi“, a Dragana je uručila još jednog mladog cara u vidu knjižice. Čak me je i Pele počastio malim štampanim iznenađenjem. Puzina hemijska je, ipak, bila posebno dragi poklon, toliko da sam je i iskoristio u tekici upisivanjem reči „Puzina hemijska“.

Sve ovo navodim jer, naposletku, to govori o darežljivosti strip poslenika, čak i u ovo doba kada je cinizam na vrhuncu. Kad ja i u ovom vremenu, okruženom političkim previranjima, katastrofalnom ekonomijom i manjkom perspektive za budućnost, mogu da izdobijam toliko poklona od toliko dragih mi ljudi da doslovce moram dodatnu torbu da napunim, to i više nego dovoljno govori zašto sam odabrao da nastavim da se bavim stripom.

I priznaću vam nešto.

Ovaj članak je izvorno imao drugačiji kraj. Kraj koji nikada nećete saznati. Umesto toga, napisaću vam jednu interakciju.

„To je jedan od razloga zašto ja ovo radim! Svim svojim cimanjem, upoznao sam tonu autora i svakako pisao o njima. Ali u mojim tekstovima ću uvek pomenuti i tebe, i njega, i njega, i nju, i njih, i njih, i njega! Jer pod jedan, smatram da treba pomoći i ispromovisati autore svih kalibra u Srbiji i na Balkanu, a pod dva, zato što ste mi dragi! Zato što mi vaše poznanstvo nije za korist, već vas smatram važnim osobama koje treba poštovati!“

Ovim rečima sam eskalirao jedan razgovor između Aladže, Milivoja i mene. Često me pitaju zašto se uopšte ovoliko lomim da pišem o događajima koji deluju nebitno. Zašto bih preskočio informacije o premijernim stripovima, izdavačkim brojkama i biobibliografskim jedinicama a posvetio po pet paragrafa anegdoti gde je dvoje pripitih ljudi brstilo o crtanim filmovima iz devedesetih i čarapama iz Lidla? I pritom, zašto se toliko trudim da čak i, uslovno rečeno, najmanjeg autora ili početnika istaknem u tekstu, da im dam pet i više minuta pod reflektorom, da prosledim linkove ka njihovim radovima i da o njima privatno pričam drugim autorima, uglavnom u superlativu? E, pa to je zato što je srž ovakvih događaja upravo ta ljudska crta.

Za one koji me ne poznaju toliko, paradoksalno će zvučati da sam ove izveštaje krenuo relativno kasno da pišem u svom spisateljskom opusu. Ima razloga i iza toga, više njih, ali jedan koji valja istaći je činjenica da sam, kad sam počinjao da idem na festivale, bio onaj lik koji je sedeo po strani. Onaj lik koji se smarao u osami dok su drugi ljudi, autori koliko i fanovi, veselo zborili o minulom danu. I vrlo jasno pamtim onu situaciju sad već davne 2012. godine, kada je Joca Ukropina ondašnjem Ivanu jednostavnom rečenicom otvorio oči. Naime, svi smo sedeli u spoljom delu kafića Ruppa, za više stolova. Neko je pritom predložio da se prebacimo unutra. I dalje zbunjen i nekako povučeno, pitao sam „Smem li da vam se pridružim?“ Podjednako zbunjen, ali pak vrlo siguran u svoju izjavu, Ukropina je odsečno odgovorio „Ma sedi slobodno, zašto uopšte pitaš – naši smo.“ Imajmo na umu da je ovo bila 2012. godina, period kada sam imao samo jedan objavljeni strip i nula učinka na drugim poljima. Vreme pre nego što sam uopšte i znao za „Pokazivač“, „Hellycherry“ i slične platforme. Vreme kada sam, doslovce, bio niko i ništa. A opet me je jedan još onda priznati autor pozvao da sednem sa ostalima za istim stolom. Ne zato što je imao neku korist od toga, niti zato što smo se poznavali (ako se ne varam, doslovce te godine smo se zapravo i upoznali; mislim da smo čak i pričali o nekim Marvelovim stripovima dok je Šain crtao nešto za mene a Ana Omi delila dvolitarku piva sa Šunkom). Rekao je „mi smo naši“ kao da je najprirodnija stvar na svetu. Jer naposletku, jeste.

Da li je u pitanju Sombor, Leskovac, Niš, Beograd, Raška, Kragujevac ili Pančevo, da li je u pitanju festival u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji ili Sloveniji, da li je veliki događaj ili mali skup, mi jesmo naši kad god se tu nađemo. Bavimo se istim poslom, putujemo istim meridijanima, i premda su nam učinci drugačiji, ne možemo a a se ne poistovetimo. To sam u tom trenutku probao, drugim rečima, Aladži i Milivoju da istaknem. Jer premda sam od te do ove godine prevazišao mnogo kilometara, časova, kubika i decibela, potrudio sam se da ta premisa „mi smo naši“ nikada ne iščezne. To je duh koji moji članci pokušavaju da emuliraju. To je vodilja celog mog bića, rekao bih. Jebe mi se za uspeh i novac. Ako ja sutradan zarađujem milione na lepim, probranim rečima, a da pritom ne mogu da sedim u kafani i da se autistično cerekam uz Piu, Sašu, Saru i Anu, Vanju, Marka, Stjepketa, Aladžu i Puzu, onda sam umro iznutra i ne treba mi kovčeg. Ako ne mogu sa jednim crtačem, jednim piscem, jednim organizatorom festivala, jednom novinarkom, jednom ilustratorkom i jednom urednicom da brstim nadugačko o narodnoj kuhinji i post-bop džezu dok nam kiša curi niz vrat, onda nisam za strip. Odavno sam odabrao gde želim da me vide i kako. Odavno sam odabrao da svoju dušu (koju i dalje nemam, da se razumemo) unesem u ove redove i da ljudi čitaju svaku crticu kao da su i sami bili tamo. Možda se niste našli na somborskoj promenadi, možda niste okusili onaj siroti giros koji je proputovao od Buda Bara do moje hostelske sobe u periodu od 15 sati, možda niste slušali Danila kako niže viceve dok njegov kum seče slaninu, ali jebem mu sto svega, dočaraću vam kao da jeste!

Jer znam da mnogi od vas neće doći u Sombor, da će biti sprečeni iz validnih razloga. A ne mogu da ne podelim s vama zašto ga vredi obići. I ne mogu da ne podelim s vama zašto je prijateljstvo sa stripom nagrada veća od svega materijalnog pobrojanog ranije. Sve to se stiče upravo tu, a počinje od prvog kadra, nacrtanog/napisanog koliko i pročitanog.