Moram da priznam da „Park iz doba jure“ nije u mojim dečačkim danima ostavio utisak neprevaziđenog hita mog detinjstva niti nečega čemu ću se nostalgično u nadolazećim godinama vraćati, možda zbog toga što sam u vreme njegovog izlaska već gledao nešto ozbiljnije filmove, pa je moj faktor oduševljenja više naginjao ka nekim drugim stvarima. Međutim, to ne spori da je prvi „Park iz doba jure“ jedna savršeno spilbergovski orkestrirana zabava, filmski ekvivalent uzbudljivoj luna park vožnji koji je imao sve one neophodne elemente da se nametne kao budući porodični klasik mešavine „monster“ i avanturističkog filma. Nadasve, film je imao neophodni spilbergovski šarm, zanimljive i katkad duhovite likove (mislimo naravno na Džefa Goldbluma) i za ono (ali i za ovo vreme) sjajnu količinu akcije i napetosti.

Ovaj poslednji „rivajvl“ pokušava iz petnih žila da ponovi iste elemenete koji su original učinili voljenim klasikom, međutim osim što ostaje samo prosečan nastavak, ne uspeva da uradi mnogo više od toga. „Jurassic world“ toliko očigledno peva note na koje smo navikli, da njegovo falširanje nije teško uočiti, naprotiv, scenario je toliko predvidljiv da rečenice tipa „To je visokointeligentna životinja koja ubija iz zabave“ možemo da predviđamo pet minuta pre nego što će ih likovi izgovoriti. Pokušaj da se rekonstruiše šarm originala išao je ka tome da u centru akcije opet bude dvoje dečurlije (ovaj put iritantne do besvesti) i da se zicer lenjošću angažuje u tom trenutku kralj šarmantnih dobričina Kris Prat. Jedino, da ga tako nazovemo, svesno namigivanje ovog filma samome sebi u smilu razumevanja da je u pitanju jedan hamburger proizvod za zasićivanje gladi mase za spektaklom jeste činjenica da se u ovom filmu insistira na novoj vrsti genetski modifikovanog dinosaurusa koji treba da zabavi već smorenu publiku parka kojoj su obični dinosaurusi kao da viđaju pse lutalice na ulici.

Na taj način film kao da poručuje publici „Svesni smo da ste se već smorili od tri nastavka, tako da ćemo vam sada ponuditi nešto novo“. Međutim, to nešto novo samo je staro zavijeno u novo ruho. Šteta protraćenog Vinseta Donofrija na ulogu nedopečenog negativca, Brajs Dalas Haurad kao smotana tetka i beskrupulozni korporacijski mag mogla je da dobije više prostora osim što je „neznamkako“ ceo film trčala u štiklama, a Kris Prat je na autopilotu odradio ono što se od njega očekuje. Koja je bila svrha Džejka Džonsona u filmu, verovatno ne zna ni njegov menadžer.

Međutim, nedopečeni i nedorađeni elementi rekonstrukcije akcije i šarma prvog dela, iako providni i bolno konzumentski, ipak ostavljaju nešto prostora za kakvu-takvu poluzabavu, pa dok su vam usta puna teško zarađenih kokica verovatno nećeti imati ni volje ni živaca da brojite mane ovom filmu. Njegova mislija je ipak ostvarena, a to je da vam se kao Sir Oliver iz „Alana Forda“ ušunja u džep i temeljno vas pohara, a pritom ostavi sa osmehom na licu i nesvešću o tome da ste zapravo poharani.

Ocena 3-
Slobodan Novokmet