Posle relativno uspešnog izleta u horor žanr ostvarenjem „Woman in black“, Danijel „Hari Poter“ Redklif se nakon franšize o dečaku čarobnjaku odlučio za još jedan izdanak hororičnog filma – „Horns„. Možemo reći da Redklif, nakon Harija Potera, prihvativši sva ograničenja koja industrija zabave nameće, vrlo umešno gradi karijeru birajući nezavisne i nešto opskurnije projekte i ne podležući lako stereotipu koji ga svrstava u štreberaste studente. „Horns“, nastao po literarnom predlošku sina Stivena Kinga – Džoa Hila, još jedan je u nizu zanimljivih projekata koji Redklifa angažuju u nešto neuobičajnijoj ulozi.

Iako reklamiran kao horor film, „Horns“ je sve samo ne klasičan horor. U filmu odmah prepoznajemo atmosferu koja je karakteristična i za Kingove priče, a to je mali grad u nekoj američkoj šumovitoj bestragiji tipa „Twilight“. U početku, film se nameće kao triler misterija ala Tvin Piks pošto upoznajemo glavnog junaka Iga Periša koji je optužen za svirepo ubistvo svoje dugogodišnje devojke. I dok grad oštri grabulje ne bi li ga linčovao i bez suđenja, Ig, okružen nepoverenjem od sopstvene porodice, ali i izjedajućom odgovornošću da sazna šta se zaista dogodilo sa njegovom devojkom, pušta preko noći par „đavolskih“ rogova (naslov teksta ipak otkriva kakvi su to rogovi). Ova bizarna situacija, osim što kod njega izaziva zaprepašćenje i nevericu, kod drugih njegovih sugrađana izgleda ne deluje toliko začuđujuće, a Ig ubrzo shvata da mu rogovi pružaju neobične i natprirodne sposobnosti koje mu mogu pomoći da raskrinka ubicu svoje devojke.

Ovako prepričana, radnja deluje poprilično bizarno, ali i kudi-kamo osvežavajuće u odnosu na standardnu američku ponudu u kvazihoror žanru. Naravno, od horora ovde nema ni H, u pitanju je više pristup koji se može označiti kao horor komedija, i upravo je to i osnovni problem filma „Horns“. On pokušava u isto vreme da bude previše filmova u jednom, tako da nijednog momenta ne nalazi svoj autentični ton koga će se slepo držati, ne bi li i gledaoca uvukao u svoju, ipak, zanimljivu priču. On je delom i „ko je ubica“ misterija i fantazija sa primesama krvi, i crnohumorna satira učmalog i zatucanog mentaliteta, religijska alegorija i rugalica niskim ljudskim pobudama, i ponekad čak i pomalo romantična žalopojka. Od svega toga u filmu najbolje funkcioniše zezalački crnohumorni momenat koji ne shvata sebe ozbiljno, a cela priča sa „rogovima“ davala je još mnogo potencijala za takva „zakucavanja“. Reditelj Aleksandar Aža ipak nije poznat kao reditelj koji obiluje suptilnošću i njegovi horori mahom profitiraju više od prosipanja utrobe (što će se i ovde u par navrata videti) nego od jake priče i zastrašujuće atmosfere. Začudna i pomalo opskurna kvazireligijska priča iza ovog filma više bi legla nekom suptilnijem reditelju koji bi bolje iskoristio njene metaforične potencijale. Ovako, imamo film intrigantne priče koja je mogla da bude novi Tvin Piks da je imala malo više odvažnosti i malo manje smisla za humor, a od klasične horor-komedije odvaja ga ipak premalo horora i previše romantične drame.

Međutim, treba odati priznanje filmu „Horns“ da je kročio tamo gde se mnogi ne usuđuju, od izazova da se snimi čistokrvni misteriozni horor išlo se ka koheziji žanrova, kompleksnijoj priči koja u prvi plan stavlja odnose među likovima i to radi dosta solidno iako stereotipno, a Redklif, iako je isprva teško navići se na njegov akcenat i imidž sveameričkog prosečnog momčića, ipak posle nekog vremena sraste za srce i postaje sasvim autentičan i prihvatljiv u svojoj ulozi. Svakako film koji zaslužuje vašu jednokratnu pažnju, ali kome se sigurno nećete u budućnosti više vraćati.
Slobodan Novokmet