Neretko iznenade trivijalnosti života. Uzmimo našu zemlju kao primer, i to poslednje dve decenije. Za jednu zemlju od jedva 7 miliona stanovnika, sa nepostojećom perspektivom za napredak, negativnim privrednim rastom, jezivo visokim mortalitetom i ljudima podeljenijim nego ikada, Srbija je, od kraja 2005. pa do danas, možda jedina zemlja u regionu koja ima ne jednu, ne dve, ne tri, ne četiri, već PET kartičnih igara za razmenu, iliti Tradig Card Games (u daljem tekstu TCG). Igre gde je, za neupućene, poenta kupovati nove špileve (ili boostere, ili pak individualne karte), kombinovati karte u zasebne špilove i upadati u okršaje sa protivnicima koji, pak, grade sopstvene špilove. Spremite se, reč „špil“ će da vam se popne na glavu i da vam čami pobliže bubnoj opni.

Svetski popularni primeri TCGova su, dakako, Yu-Gi-Oh!, te Magic: The Gaterhing, Pokemon TCG, One Piece TCG, Digimon TCG (ovaj najnoviji), Flesh and Blood, Star Wars Unlimited, itd. Samo prve navedene tri drže najveći udeo svetskog tržišta na polju kartičnih igara, prodajući se u basnoslovnim ciframa. I sve navedene igre su uglavnom različite po pitanju pristupa, dizajna, karaktera, itd.

E, upravo takvih igara u Srbiji ima bezmalo pet. A da su, ono, proizvedene u Srbiji. Od pretežno (premda ne uvek isključivo) srpskih autora.

Navedimo ih ovde i sada. Redom, to su:
Interesantno je navesti da je pre samo mesesc dana prva navedena igra, dakle „Izvori magije“, proslavila dvadesetogodišnjicu postojanja. Sredinom decembra, davne 2005. godine, tim autora širom (pretežno slovenskog, najviše srpskog) sveta je kreirao ovu igru koja, sudeći po igračima, ima maltene ista pravila kao pomenuti Magic the Gathering. Karte su izlazile u više edicija, odigralo se par turnira, a interesantno je navesti da su još uvek u proizvodnji. Štaviše, sajt je i dalje aktivan i možete naručiti špil već danas.

„Heroji dugonoćja“ su već kuriozitet. Naime, karte i prateći strip su, u celosti, delo jednog autora, Nenada Manojlovića iz Vrnjačke Banje. Po kvalitetu crteža (ovo važi i za strip), ova igra definitivno nije pri vrhu. Ali pravila su bila jako lepo promišljena, a igra začuđujuće izbalansirana. Nažalost, samo jedna edicija ove igre je izašla, sa sveukupno devet špilova (sa sve boosterima). Srpski strip autor iz Beške Ilija El Jakk Jakovljević je celu igru digitalizovao i pustio je na platformu Steam potpuno besplatno, sa dozvolom originalnog autora.

Tu je onda možda najbizarniji slučaj. Naime, „Tajni agent Izzy“ je bio medijska senzacija, planiran kao franšiza sa sve robom. „Fun Factory“ je hteo da kreira maskotu koja bi imala sve, od animacije do stripova, od časopisa do albuma za sličice, pa i prehrambene koliko i higijenske proizvode. Tu negde se našla i TCG sa ovim likom. Špilovi su se prodavali u širokim plavim kutijama, gde biste dobili i kockicu za igranje, štek papira a la jamb, kao i jednu plastičnu značku za policajce. Iskren da budem, pravila sam za istu zaboravio, ali od svih ovih igara mogu komotno da kažem da je najmanje TCG-like, iako je doslovce imala i špileve i boostere.

„Ratnici svetlosti“ su mi misterija, a pritom su i prva (od samo dve) igre izdata posle prve decenije 21. veka. Originalno su nastale 2010. godine radom kreativnog studija „Hrabri Vitez“ iz Novog Sada. Ceo katalog ove firme je prešao u posredstvo novog studija, Arhangel Games. Međutim, nabavka špileva ove igre je definitivno nemoguća, iako su, po svoj prilici, izašla samo tri različita špila za ovu igru. Tematika iste je slovenska mitologija, u čemu je potpuno slična sa „Izvorima magije“ i u velikoj meri „Herojima Dugonoćja“.

„Pravoslavni heroji“ je, od svih igara, imala najjači odziv. Nastala kao poluzajebancija na tematiku srpske istorije i, pre svega, religije, dotična TCG je pobrala dosa pregleda na YouTubeu, a naručivanje špilova sa Instagrama je u jednom trenutku zakočilo jer prosto nisu imali dovoljno primeraka da prodaju. Pojašnjenje pravila ove igre bi bilo korisno, ali predlažem da umesto toga odgledate promo trejler za istu. Raspametiće vas.

Elem, od ovih pet igara, koje ja posedujem? Pa, uslovno rečeno svih pet. Špilovi „Pravoslavnih heroja“ zapravo pripadaju mojoj lepšoj polovini.

Ali eto, pet igara. A kako ono beše kaže naš narod – nema pet bez šest?


Otprilike sredinom decembra – maltene baš na dvadesetogodišnjicu „Izvora magije“ – stupio sam u kontakt sa izvesnim Vladanom Pavlovićem. Naime, polako je u vaskolikim gejming klubovima širom zemlje testirao svoju novu igru, sa kreativnim imenom „Tajnoplet“. Na keca mi se svideo koncept – isto slovenska mitologija i tradicija (kao gotovo sve prethodne TCG igre u Srba), ali sa očito etno estetikom. Pozvao me je da testiramo igru par puta, ali nikako nismo uspeli da uskladimo vreme.

To se sve promenilo u subotu 24. januara, u kafiću Jonny Deck. Malo nakon 18h, dogegao sam se do ovog lokala, krcatog mladim i starim posetiocima ornim da opale pokoju društvenu igru i cugnu/pojedu štogođ. Vladan je sedeo za stolom koji su već tad zauzeli ljudi duboko zaneti igrom koju su igrali. „Ako se slažeš“, veli on meni, „hajde mi da pređemo za drugi sto i da odmah testiramo jednu partiju, taman dok oni završe“. Za koji minut, zaseli smo za sto tik uz neku porodicu koja je tada polako bila spremna da napusti lokal, i nedugo potom Vladan je izvukao po dva postolja sa iscrtanim poljima, dostavio mi jedan od dva špila za testiranje, podelio žetone na ravne časti i počeo sa pojašnjavanjem.

foto: klub Dice and Fun
Partija je trajala relativno dugo, čak i ako se izuzmu Vladanova objašnjenja tokom igre po pitanju efekata izvesnih karata. Malo-pomalo i pridružili su nam se još par entuzijastičnih gejmera. Supružnici Slavko i Vana, predstavnici kluba „Dice and Fun“ iz Novog Sada, su sa ortakom im Stefanom zaseli za onaj prazni sto do našeg, dok je Mikica, idejni tvorac nadolazeće igre „Amanet“, cirkao pivo za našim stolom. Po završetku partije (završena mojom pobedom, ali za dlaku), Vladan se prešaltao za drugi sto i služio je kao stručni konsultant dok su Slavko i Stefan obrnuli partiju. Vana je sela na njegovo staro mesto, te je Mikica taman iskoristio priliku da svo troje testiramo „Gimme Five“, kartičnu igru u nastajanju čiji je idejni tvorac njegov poznanik (zaboravio sam mu ime, nažalost). Tu su uglavnom padale zajebancije, koje su završene mojim dodavanjem u Discord server i obavezanjem za kakav budući FRP. Ali o tom potom.

Kakav je „Tajnoplet“, pre svega? Da li kao igra pije vodu, da li je komplikovan ili prost, ima li perspektivu za igranje? Sudeći po onome što sam do sada video i gustirao, „Tajnoplet“ ima donekle klasična pravila u odnosu na poznate TCG-ove sa Zapada, recimo sistem pozivanja i postavljanja karata kao Yu-Gi-Oh! i zamena karata u ruci za novi set karata iz špila uz plaćenu cenu („mulligan“) koju praktikuje Magic: The Gathering. Dakle, postoji faza borbe, faza čarolija, postavljanje karata uspravno ili vodoravno, okrenute licem nagore ili nadole, postojanje groblja za odlaganje uništenih karata i polja za postavljanje karata odbačenih iz igre, sistem nivoa i snage karata koji se može menjati u odnosu na efekat karte, sistem karata za opremu, karata za menjanje polja, karata koje su kratkotrajne ili dugoročne... Međutim, ima tu dosta varijacija na originalnu formulu. Recimo, na polju postoje samo po tri polja za borbene i za čarobne karte. Samim tim, igrač već mora ekonomičnije da razmišlja kako će šta postaviti. Uz to, nakon svake borbe (sa par izuzetaka) se gubi tek jedan životni poen, a ima ih 12. I ovde ulazi genijalnost Pavlovića; kada igrač spadne na izvesni broj životnih bodova, aktiviraju se posebni efekti koji uzimaju primat nad svim ostalim, poput vučenja karte, prekida faze ili vraćanja izvesnih elemenata u igru. Ovo ima dvostruki efekat: prvo, produžava igru prirodnim putem i sprečava je da se prerano završi, i drugo, daje priliku da igrač koji gubi izvrši preokret, što čini igru nepredvidivijom.

Raspolaganje resursima je ključni detalj „Tajnopleta“. Jedan primer toga je postojanje tzv. „iskri“. Svaki igrač dobija po dva žetona u vidu tih iskri, i ukoliko im ruka nije adekvatna, mogu dotične iskre koristiti u zamenu za vuču novih karata. Naravno, iskre imaju i druge efekte, o čemu ćete saznati više kada budete i sami igrali „Tajnoplet“. Elem, tih iskri je samo dve, te igrač mora dobro da razmisli kada će i kako iskoristiti iste. Primera radi, tokom naše partije, Vladan je odmah u prvom potezu obe iskoristio kako bi pozvao izvesnog diva na teren (i ne, nije u pitanju onaj koji izgleda maltene isto kao Carl iz Aqua Teen Hunger Force; preporuka), dok sam ja prvu iskru potrošio tek negde u poslednjoj četvrtini partije. U resurse spadaju i slobodna mesta na terenu. Time što je reducirao broj igrivih polja sa 5 na 3, Pavlović je igračima jasno stavio do znanja da moraju dobro da razmisle šta će odigrati i na koji način. Opet, poput sistema sa životnim bodovima, ovo ubacuje dodatnu dinamiku u igru.

foto: klub Dice and Fun
Pavlović je, dakako, tražio iskreni feedback za „Tajnoplet“, i naravno da tu treba biti iskren, što je i svrha ovog članka. Prema tome, iz respekta njemu, istaći ću prvo potencijalne nedostatke, a onda nahvaliti pune pogotke. Što se nedostataka tiče, rekao bih da je stopa učenja „Tajnopleta“ malo povisoka i da će novim igračima trebati neko vreme da se aklimatizuju. Znam kako je bilo i kada su prvi igrači u Srbiji krenuli da uče kako se Yu-Gi-Oh! igra, sa svim mogućim pravilima i potpravilima, iako je sada taj sistem igre maltene „second nature“ svim etabliranim kartarošima. Istakao bih, pritom, i to da su izvesne ikonice na kartama koje predstavljaju različite rase, klase i druge elemente, poprilično sitne i neretko izgledaju slično. Uz malo čačkanja, i ovo se da izoštriti, čisto kako bi igrači mogli da vide šta igraju na osnovu samog vizuelnog indikatora, bez potrebe da traže i tekstualno pojašnjenje.

Među pozitivnim aspektima, sem do sada pomenutih pravila vezanih za životne poene i rukovođenje resursima, moram da istaknem i vizuelnu estetiku igre. „Tajnoplet“, jednom rečju, izgleda prelepo. A za to su zaslužni svi ilustratori sa kojima je Vladan imao čast da radi – i naravno da ću ih sve navesti:
Stilovi variraju od ultrastilizovanih do realističnih, od šarolikih paleta do prigušenih, svedenijih tonova. Na trenutke vam se desi da, tokom igre, gledate eksperimentalni sovjetski film, ili pak serijicu sa Adult Swim-a koja ima istih 75 fanova iz decenije u deceniju. Nailazimo i na tribalističke, vitražolike slike, kao i na dvodimenzionalna rešenja koja odmah iskaču ka igračevim očima. Na sreću, nemamo nigde Alegriju niti CalArts stil, što mi je drago. Ali zato imamo neka rešenja koja me podsećaju na obskurne horor igre na Steamu koje rade indie autori sa mnogo strasti, malo para, ali velikim stremljenjima – gle to, upravo sam sumirao srž „Tajnopleta“ sa kreativne strane.

Ono što isto moram da istaknem jeste želja Pavlovića da celu igru odradi u eko-svesnom stilu, barem što se produkcije tiče. To znači nimalo plastike, nikako 3D štampa, sve organsko i prirodno. Mikica mu je u jednom trenutku predložio da određene elemente igre umesto kartonski odradi pletenjem. Dakako bi se uklopilo u tematiku, ali opet bi zahtevalo dodatnih logističkih problema koje valja rešiti. Rad sa drvetom je takođe jedna od ideja koja isto tu negde lebdi, ali Pavlović tek treba da smisli kako implementirati istu. Sve u svemu, plemenit odabir rada, a opet u duhu same igre.

foto: klub Dice and Fun
Nego, konačni sud? Nakon beta-testiranja ove igre, mogu sa samopouzdanjem da kažem da imamo novi hit na rukama. Bez imalo preterivanja. Mnogo je domaćih društvenih igara izašlo na tržište, a uspesi istih mnogo variraju, sa gotovo nimalo uspeha i proboja ka većem broju kupaca. Naposletku, ne znam za vas, ali meni se realno ne igra „Boj na Kosovu“ ili „Marš na Drinu“, jer sam se već tih tema naslušao em glede same naše istorije, em tokom modernog političkog diskursa, a bogami i u umetnosti (pogotovo u stripu). „Tajnoplet“ je jednu staru (pritom i te kako korišćenu) temu predstavio na svež, inovativan i kreativan način, i služi kao sublimacija svih umetničkih i igračkih prethodnika koji su na Pavlovića uticali. Nije bombastičan poput „Izvora magije“, vizuelno je mnogo kvalitetniji od „Heroja Dugonoćja“, ne vezuje se za enormnu franšizu poput „Tajnog agenta Izzy-ja“, ima inspirativniji pristup materiji od „Ratnika svetlosti“, i za razliku od „Pravoslavnih heroja“, ne oslanja se toliko na faktor iznenađenja i batosa. I da se razumemo, ja lično mnogo volim prethodnih pet kartičnih igara (inače ih ne bih posedovao) i stvarno bih voleo da vidim neko oživljavanje dotičnih. Ali treba nam nešto na duže staze, sveže i sa širom marketinškom privlaćnošću.

Toliko od mene. Za sve ostale informacije, tu vam je zvanični sajt i svi propratni društveni mediji. Oprobajte se i sami u „Tajnopletu“ ove godine, jer nešto mi govori da ćemo se sa ovom igrom družiti na duge staze.
Ivan Veljković, 27. januara 2026.