Balkanski strip autori već dugi niz godina rade za zapadno tržište, pre svega američko, frankobelgijsko i italijansko. Pritom, nije nemoguće – pogotovo u poslednjih par decenija – čuti da je jedan autor radio za sva tri pomenuta tržišta, nekad paralelno, no češće sukcesivno. Stevan Subić, crtač iz Zrenjanina, je upravo živi primer jednog takvog pregaoca, koji je od alternativnog autora prisutnog u fanzinima prerastao u isprofilisanog crtača koji u rezimeu broji neke od najjačih izdavača na planeti.


Za potrebe ovog članka osvrnućemo se na njegov najrecentniji rad za američkog giganta „DC Comics“. U pitanju su tri sabrane edicije, sve tri vezane za Betmena – odnosno, preciznije je reći, Betmenove negativce. Sva tri izdanja je za domaću publiku upriličila „Čarobna knjiga“ i sva tri su izašla u razdoblju 2023-2025. godine.


Prvo od tih izdanja na spisku je njegov možda najpoznatiji rad, „Zagonetač: Godina prva“, u SAD-u deo edicije „DC Black Label“. Ovaj strip služi kao prednastavak najnovijeg Betmenovog filma u režiji Meta Rivsa, gde Zagonetača glumi ista osoba koja je za „Godinu prvu“ pisala scenario, i.e. Pol Dejno. Ukratko, priča se bavi Edvardom Neštonom u svojim ranim danima, kako od nesigurnog dečaka odrasta u nesigurnijeg čoveka koji redovno halucinira i ima poteškoća u komunikaciji. Zapošljen kao forenzički računovođa u firmi KTMJ, Nešton primećuje problem u zavedenim brojkama i otkriva da se, preko azila za životinje „Novi početak“ i niza drugih firmi pere solidna količina novca, kao i da je njegov šef, izvesni gospodin Stoun, duboko umešan u ove mutne radnje. Inspirisan novim ljiljkolikim maskiranim osvetnikom u Gotamu, Nešton na svoju ruku pokušava da obznani kriminalne radnje KMTJ-a svetu, i usput da spasi kćerku čoveka postavljenog da rukovodi azilom – čoveka kojeg su Stoun i krimos Higins ubili na osnovu lažne optužbe da je potkradao njihovog šefa, čitaocima Betmena i te kako poznatog Karmajna Falkonea. Priča se završava u trenutku kada Nešton konačno oblači odelo Zagonetača, isto ono kakvo će Pol Dejno nositi u filmu.

Ovaj mini-serijal je američkoj publici dao tačno do znanja šta mogu da očekuju od Subićevog crteža. Iako je sada visoko kotirani crtač u glavnotokovskom stripu, Subić nije zaboravio svoje korene, te od prve do poslednje table eksperimentiše. Primera radi, na jednoj tabli će imati bezmalo 15 uspravnih kadrova, a već na sledećoj vas čeka cela spleš strana, izuzev dva mala kadra usred donje polovine table. Paleta boja koju koristi duž serijala u sebi sadrži zamućene, magličaste tonove koji s namerom nisu privlačni. Jedno od retkih mesta gde Subić iskače od ovog rešenja jesu scene u sudnici, koje izgledaju maltene sterilno svojim jarkim, živim bojama u odnosu na već sledeće scene, one u azilu „Novi početak“. U Edvardovim halucinacijama Subić kao da se najviše zabavlja, jer onda dopušta sebi da crta aberacije ljudske figure, krcate simbolizmom. Najeksperimentalniji broj je zasigurno peti, koji je skoro ceo – sem poslednjih par tabli – urađen u vidu šizofrenih beležaka, lepljenih notesa i žvrljotina po raštrkanim fotografijama. Dakako je ovo Subićev talenat za poigravanje sa formom, ali ne treba zaobići ni scenaristu ovde. Dejno i Subić su bili u redovnom kontaktu otkako je serijal bio tek klica ideje u Dejnovoj mašti, i duž saradnje su doslovce prevrnuli svaki ćošak, na sva pitanja postavljali potpitanja, i mukotrpno izgradili priču koja deluje kao da je doslovce izašla iz Zagonetačeve glave. Jako često stripovi koji su na neki način prateći materijal filmskoj adaptaciji stripa budu tek nusproizvod sa mlakom pričom i svrsishodnim crtežom. Ovde to definitivno nije reč.


„Pingvin: Nebitan čovek“ je jedino od tri dela prikazana u ovom članku da nije deo pomenute „DC Black Label“ edicije. Štaviše, u pitanju su šesti i sedmi broj serijala „Pingvin“ scenariste Toma Kinga. King je najveći broj serijala, dakle 10 od 12 epizoda, radio u saradnji sa crtačem Rafaelom de Latoreom i koloristom Marčelom Majolom. Međutim, ove dve epizode dele serijal tačno na pola i služe kao svojevrsna „Pingvin: Godina prva“ priča – uspon Osvalda Koblpota na sam vrh kriminala u Gotamu, kao i stasavanje u ulogu naizgled legitimnog biznismena, ali i Betmenovog negativca. Priču počinje kao šanker, dežmekast i neimpozantan, i trpi svako moguće zlostavljanje od pretpostavljenih kako bi se brinuo o jednoj starici, Džordži, koja mu je svojevremeno bila hraniteljka (barem on tako kaže), dok je već u narednom broju samopouzdaniji, namerniji sa svojim koracima, i na trenutke nemilosrdan. Vidimo ga kako od naslovljenog nebitnog na samom kraju postane i te kako bitan čovek – jedan od glavnih Betmenovih negativaca o kome nema toliko fanfarea koliko ima oko znatno poznatijeg Džokera, ili pak Strašila, Dvoličnog, Gospodina Friza ili Otrovne Ajvi.

Strip je „Čarobna knjiga“ izdala u flip varijanti, gde sa jedne strane imamo priču u Majolovom koloru, dok sa druge strane imamo crno-bele table, i.e. čist Subićev crtež. One suptilne karakteristike kod likova se ovde jasnije vide, kao i nivo detalja u koje je Subić zalazio kako bi postigao optimalan učinak. Sa druge strane, kolorne table pomažu u praćenju naracije. Bitno je ovde naglasiti da se Tom King odlučio da u ovom stripu gotovo svi likovi – Falkone, Džordži, Liza, Betmen, pa čak i jedna pijandura u javnom WCu – imaju unutrašnje monologe i da kod svih znamo tačno šta misle OSIM kod Osvalda Koblpota. King je svojim pripovedanjem (a Subić crtežom) hteo naknadno čitaocu da dočara da je ovde reč o genijalcu koji razmišlja petnaest poteza unapred. Petnaest poteza koje mi nikako i nikada nećemo prokljuviti.


 „Betmen: Pun mesec“ je najnoviji Subićev strip o Mračnom vitezu, rađen po scenariju Rodnija Barnsa i takođe deo „DC Black Label“ edicije. Od sva tri, ovaj je u najvećoj meri „DC proizvod“; drugim rečima, u njemu se najviše likova van Betmenovog sveta pojavljuje. Dakako najbitnija dva aktera tu su čarobnica Zatana i hodajući kancer pluća Džon Konstantin. A o čemu je priča? Jednostavno – vukodlak se pojavljuje u Gotamu, čereči narod na komade (doslovce), a Betmen se, u procesu bitke s njim, zaražava likantropijom i sam postaje vukodlak. Zatana, koja je u ovom stripu Brusova devojka, se nudi da ga spase, što usput čini i Konstantin bez obzira na ljubomoru prema Brusu zbog veze sa Zatarinom kćerkom. Usput Brusu pomažu i njegov verni batler Alfred, kao i dr Kirk Langstrom, odnosno negdašnji negativac Čovek-Šišmiš. Dakako, tu se malo provlači i tematika Nauka-vs-Mistika, ali generalno je veći fokus na visceralnost vukodlaka i na Betmenovo potpadanje pod uticaj promene u zver.

U ovom stripu, Subić radi sopstveni kolor na crtež, i rezultati su neverovatni. Na trenutke je stil grub, skicolik i šrafiran, dok je na trenutke ispeglan i maltene rotoskopiran. A pošto je ovo strip gde se Betmen najviše pojavljuje (u „Zagonetaču“ je čitaocu dat na kašičicu, dok je u „Pingvinu“ nešto manje prisutan u odnosu na Koblpota), tu možemo da vidimo i kinetiku borbe koju je Subić izgleda ispraksovao kao od šale. Strahoviti, visceralni nasrti oba vukodlaka ostavljaju za sobom krv, što međusobnu, što od prolaznika. Borba Betmena sa krijumčarima oružja na početku stripa je takođe idealan primer Subićeve veštine da pripoveda pokretom. Naravno, bez obzira na uglavnom linearni tok priče, i ovde imamo apstrakcije i eksperimente na koje smo – barem mi što sačinjavamo srpski deo strip čitalaštva – navikli kod Subića. Pritom, kolor je ovaj put nekako turobniji od onog u „Zagonetaču“, a upravo u tim maltene crnim tablama videmo Subićevu genijalnost. Par tamnijih nijansi i položaj vukodlaka naspram našeg heroja dovoljno govori o atmosferi, o napetosti i neizvesnosti. Drugim rečima, deluje kao da ste prisustvovali samoj sceni, napolju, upravo dok je pun mesec na nebu i dok obasjava tek konture svega živog (i suprotnog od živog). Pravi cinéma vérité u kadru.

Postoji jedna interesantna nit koja je dakako slučajna, ali se nekako upravo zadesila u gore opisanim stripovima o Betmenu koje je Subić crtao. Ta nit se zove „saradnja sa neprijateljem“. U „Nebitnom čoveku“ Pingvin i Betmen imaju dogovor da se povremeno makljaju kako bi on umesto u zatvor završio u duševnoj bolnici Arkam (što, jelte, pomaže u rehabilitovanju i vraćanju Koblpota u legitimno rukovođenje „Santom leda“, i.e. njegovim barom). U „Punom mesecu“ Dr Kirk Langstrom svojevoljno pomaže Betmenu da reši slučaj sa vukodlakom, i to ne samo kao profesionalni naučnik, već i kao njegov monstruozni alter-ego. E sad, „Zagonetač“ ne sarađuje aktivno sa Betmenom, to je tačno. Međutim, u njegovom razlomljenom umu, on sebe vidi kako „komunicira“ sa Betmenom i dakako ga vidi kao tihog saradnika u misiji da stvari svede na svoje mesto. U prevodu, saradnja ne postoji u bukvalnom smislu te reči, ali figurira kao vodeći element Neštonovih akcija. Pritom, zanimljiva je i ta crta da Nešton kao svoju inspiraciju ne vidi samo Betmena, već i (premda on to ne zna) Betmenovog oca, Tomasa Vejna. Na koji način? Ostavljam na vama da otkrijete čitanjem stripa.

Koji od datih stripova je najkvalitetniji? Objektivno gledano, to bi definitivno bio „Zagonetač“, i crtački i scenaristički. Jednostavno je u isti više vremena uloženo, i trud se vidi na svakoj stranici. E sad, koji od data tri se meni najviše svideo? Ovo će zvučati čudno, ali moram reći „Nebitan čovek“. Možda upravo zbog toga što je deo veće priče i što nema teret nečeg komplikovanijeg na sebi poput ostala dva dela (naposletku, prednastavak velikog superherojskog filma mora da zahteva više truda, a kreiranje cele nove priče sa novim negativcem mora da bude odrađeno ne dobro, već izvanredno kako bi se istaklo od već viđenih uradaka u DC-jevom katalogu). Ovde imamo vinjetu koja se brzo čita, zna šta hoće da kaže i ne traći niti jedan sekund čitaocu. Pritom pokazuje i onu stranu Subića koja je – i znam da ovo deluje pomalo bizarno navesti – vickastija i razigranija. Ako uporedimo negativce, Zagonetač je znatno ozbiljniji od ostale trojice, dok je vukodlak neosporivo krvaviji i čvršći. Pingvin, s druge strane, zadržava u sebi dozu originalnog Pingvina iz Zlatnog doba stripa. Nije uvek iscrpno seriozan ili nasilan, neretko ima i trenutke visprenosti i igrarije. To ga, barem meni, zasigurno ističe kao najprijemčivijeg od negativaca, a sam strip najzanimljiviji od pomenuta tri. Ali nemojte da vam moje mišljenje boji ugođaj. Predlažem da i sami pročitate „Zagonetača“, „Nebitnog čoveka“ i „Pun mesec“. Imaćete izvanredan uvid u rad Stevana Subića i njegov doprinos Betmenovom univerzumu, a saznaćete i kako danas piše najnoviji kadar scenarista američkog superherojskog stripa.
Ivan Veljković, 13. januar 2026.