Nisam neko ko dobro poznaje i prati scenu žanrovskih pisaca kod nas, ali nisam ni skroz isključen, niti sam elitistički ignorant po tom pitanju. S vremena na vreme mi dođe do ruku nešto od tih romana. Moje iskustvo je da tu ima dosta diletantizma kao i na glavnoj sceni, ali neretko se desi da ta proza bude jača i ubedljivija od glavnotokovske ponude. Međutim, neki ljudi često imaju predrasude prema takvim romanima. Obično od njih čujem komentare „ko će sada da čita neki horor ili fantastiku“, „pa ti trileri su nekako američki, preslikani“, a najgori su mi oni koji kažu „to je trivijalno, to nije književnost“. Onda ništa, gospodo elitisti, niste svesni koliko propuštate, nastavite dalje vašim putem. Možda je i bolje da neke dobre stvari ostanu van kruga književnog mejnstrima, jer ih sa takvim stavom ne zaslužujete.

U prvom delu ovog romana, pod nazivom „Napraćeni“, radnja se dešava 2013. godine i otpočinje tako što deo nestale televizijsko-novinarske ekipe, posle nekoliko dana od prijave njihovog nestanka, nalaze u nekoj šumi u čudnom stanju očigledne fizičke iscrpljenosti, dezorijentisanosti i psihičkog šoka. Posle par dana, u životu ostaje samo reporteka Ivana. Nekoliko dana pre toga, ekipa je u proširenom sastavu krenula u selo u blizini Velike Plane, kako bi snimila prilog o nasilju nad ženama u ruralnim krajevima Srbije. Međutim, Milanače Marković, vođa ekipe i nesuđeni filmski režiser, ljubitelj niskobudžetniih B horora ali i filmskih klasika, dobija ideju da napravi intervju sa lokalnom vračarom od koje celo selo zazire. Možda se iza cele priče krije dobar found footage horor, posmislio je. Nisu ni sanjali da će ih taj avanturistički filmofilski poriv odvesti do pakla napraćenosti. Naprata je demon osvete, uposlen od strane vračara koje su baratale prizivanjem ovog demona. Obredu se pristupalo najčešće po zahtevu nekog bogatog seljaka koji je želeo nekome da nanese zlo ili se osveti. Ovde nije bilo bogatih seljaka, ali je bilo radoznalih gradskih klinaca koji su po svaku cenu želeli da snime film. Drugi deo romana „Šomjanka“ nas vraća u šezdesete i priču o provincijalki Minji koja dolazi u veliki grad kako bi postala neko i nešto u beogradskoj književnoj čaršiji. Beograd tog vremena, podseća na urbani ambijent iz filmova Kokana Rakonjca i Ljubomira Radičevića, bioskopi, kafane, diskoteka Laze Šećera. I taman kada su Minjini snovi krenuli da se ostvaruju, jedan telefonski poziv je promenio sve, jer sve je povezano i sve će se kockice na kraju složiti u jednu celinu.

Mladen Milosavljević je po obrazovanju etnolog-antropolog, kao pisac i urednik (Bedem) je izgradio svoju prepoznatljivost i reputaciju među ljubiteljima horora i fantastike. Dok sam čitao „Napratu“ sve vreme sam imao utisak da je to roman koji bi trebalo ubaciti u gimnazijsku lektiru, jer na najbolji mogući način spaja moderno i tradicionalno, pop kulturu i folk fantastiku. Kao da su se u toj priči sreli Milovan Glišić i Stiven King, isporučili čitaocu dobar komad jeze, one iskonske i metafizičke, preplićući palp sa takozvanom lepom književnošću. Mladen jako dobro poznaje ono o čemu piše, kao etnolog i antropolog upoznat je sa folklorom, predanjima i običajima, tako da nije slučajno njegova poetika među fanovima svrstana u etno-horore. Takođe mi je sve vreme na umu bio i Đorđe Kadijević, jer „Napraćene“ bi možda mogao da režira neko ko se mnogo loži na Sema Rejmija uz obavezno Kadijino mentorstvo kroz direktni ili indirektni uticaj (možda i sam autor koji je već imao rediteljsko krštenje dela „Naprate“, ali sa niskim budžetom, found footage pristupom i nezadovoljavajućim ishodom, kako mi je sam rekao), dok je drugi deo „Šomjanka“ u potpunosti za nekog mladog naslednika Đorđa Kadijevića. Ipak, da ne razmišljamo šta bi bilo kad bi bilo, jer ovo je ipak prvenstveno roman i kao prozno delo besprekorno funkcioniše, zato što je dobro napisan, ima odličnu priču, uzbudljiv je i sve vreme nas vozi do srca tame. Tamo gde se kriju strava i užas.
Đorđe Kalijadis