Orvelova „1984“ — što nam je dalja, to nam je bliža
Helly Cherry
Postoje knjige koje se čitaju, knjige koje se prepričavaju, i knjige koje se, uprkos tome što su decenijama stare, čuju kao eho savremenog sveta. Orvelova 1984 spada u ovu poslednju kategoriju jer je ovaj roman kao neka vrsta tamnog ogledala (pun intended) koje, kad god u njega zavirimo, prikaže lik vremena u kom živimo. Ili koje nam bar vrlo brzo dolazi. Čudno je to, što smo dalje od godine koja joj je dala naslov, to njen sadržaj tačniji i neugodnije poznat.
Orvel je još sredinom 20. veka, naslonjen na iskustva totalitarnih režima koje je savršeno dobro poznavao, napisao upozorenje koje nikad nije prestalo da traje. Njegov Veliki Brat je metafora jednog režima, u dve reči obrazac koji se ponavlja: kontrola misli, nadzor nad životima, prepravljanje činjenica, gušenje individualnosti i sluđivanje masa. Svet danas, sa svojim novim oblicima propagande, drskim manipulacijama informacijama (vreme post-istine), agresivnom retorikom velikih sila i normalizacijom ratova koji se odvijaju „tamo negde”, već polako živi u ambijentu koji je Orvel tako precizno prikazao.
Atmosfera 1984 je sivilo koje miriše na prašinu, vlagu i buđ, na beton i malter koji se krune, na pukotine u zidu, na grad u kome se život odvija između redova, u polumraku. Orvelov svet je prostor gde se ne živi, već preživljava. Tračak slobode koji se javi u pojedincu u takvoj sredini zbog toga ima težinu. Vinston Smit je upravo taj usamljeni, gotovo nemogući buntovnik. Njegova želja da sačuva makar mrvu sopstvenog identiteta u društvu koje briše sve razlike, u društvu koje od čoveka traži da se utopi, da postane bezlični šraf u ogromnoj mašineriji, jeste srž romana. Orvel beskrupulozno pokazuje kako sistem lomi čoveka: ne udarcima, nego polaganim drobljenjem njegovih misli, sećanja, želja. Sistem ga ne uništava silom. Zapravo i ne želi da ga uništi dok ga ne ubedi da samog sebe izda i preda.
Zato je sudbina Vinstona Smita toliko tragična. Kada imamo društvo koje se zaklinje u kolektiv, a zapravo traži apsolutnu poslušnost, taj pokušaj da se bude čovek – samo čovek – predstavlja najveći zločin.
Najnovije, specijalno izdanje Čarobne knjige koje je pred nama, ovo iskustvo čini još intenzivnijim. Ilustracije Džima Bernsa – njih ukupno sedamnaest – su dodatni sloj teskobe i hladnoće. Njegova nagrađivana imaginacija (tri Hjuga, dvanaest nagrada Britanskog udruženja za naučnu fantastiku) hvata upravo ono neuhvatljivo u romanu. Otud one deluju kao produžetak Orvelovog jezika, unoseći vizuelni nemir. Njegove slike hvataju sivilo, beton, hladnoću prostora u kojima se kreću Vinston i ostali stanovnici Okeanije. Čak, čini se da poslednja ilustracija (a takođe i naslovna ovog izdanja) kao da predstavlja omaž istoimenom filmu Majkla Radforda.
Orvel je još sredinom 20. veka, naslonjen na iskustva totalitarnih režima koje je savršeno dobro poznavao, napisao upozorenje koje nikad nije prestalo da traje. Njegov Veliki Brat je metafora jednog režima, u dve reči obrazac koji se ponavlja: kontrola misli, nadzor nad životima, prepravljanje činjenica, gušenje individualnosti i sluđivanje masa. Svet danas, sa svojim novim oblicima propagande, drskim manipulacijama informacijama (vreme post-istine), agresivnom retorikom velikih sila i normalizacijom ratova koji se odvijaju „tamo negde”, već polako živi u ambijentu koji je Orvel tako precizno prikazao.
Atmosfera 1984 je sivilo koje miriše na prašinu, vlagu i buđ, na beton i malter koji se krune, na pukotine u zidu, na grad u kome se život odvija između redova, u polumraku. Orvelov svet je prostor gde se ne živi, već preživljava. Tračak slobode koji se javi u pojedincu u takvoj sredini zbog toga ima težinu. Vinston Smit je upravo taj usamljeni, gotovo nemogući buntovnik. Njegova želja da sačuva makar mrvu sopstvenog identiteta u društvu koje briše sve razlike, u društvu koje od čoveka traži da se utopi, da postane bezlični šraf u ogromnoj mašineriji, jeste srž romana. Orvel beskrupulozno pokazuje kako sistem lomi čoveka: ne udarcima, nego polaganim drobljenjem njegovih misli, sećanja, želja. Sistem ga ne uništava silom. Zapravo i ne želi da ga uništi dok ga ne ubedi da samog sebe izda i preda.
Zato je sudbina Vinstona Smita toliko tragična. Kada imamo društvo koje se zaklinje u kolektiv, a zapravo traži apsolutnu poslušnost, taj pokušaj da se bude čovek – samo čovek – predstavlja najveći zločin.
Najnovije, specijalno izdanje Čarobne knjige koje je pred nama, ovo iskustvo čini još intenzivnijim. Ilustracije Džima Bernsa – njih ukupno sedamnaest – su dodatni sloj teskobe i hladnoće. Njegova nagrađivana imaginacija (tri Hjuga, dvanaest nagrada Britanskog udruženja za naučnu fantastiku) hvata upravo ono neuhvatljivo u romanu. Otud one deluju kao produžetak Orvelovog jezika, unoseći vizuelni nemir. Njegove slike hvataju sivilo, beton, hladnoću prostora u kojima se kreću Vinston i ostali stanovnici Okeanije. Čak, čini se da poslednja ilustracija (a takođe i naslovna ovog izdanja) kao da predstavlja omaž istoimenom filmu Majkla Radforda.
Nakon ovog kraćeg osvrta, možda je jasnije zašto roman i dalje rezonuje sa današnjicom. Jer današnji svet, sa svim svojim našminkanim slobodama, post-istinama, neprekidnim političkim igrama i zveckanjem oružja koje više nikoga ne šokira, ima dovoljno sličnosti sa Orvelovim predviđanjima da čitanje 1984 deluje kao dokument iz naše budućnosti koja je već počela.