Milan Kovačević je jedan od najzanimljivijih horor autora mlađe generacije na Balkanu, pisac koji je, kroz svoj stil i pristup, za kratko vreme stekao vernu čitalačku publiku. Njegovo ime postalo je sinonim za mračnu i emotivnu dubinu, za horor koji nije samo strah, već i istraživanje ljudskih unutrašnjih nemira i previranja. Počevši od svojih ranih dela, Kovačević je brzo došao do pravih horor priča koje su mu omogućile da se izrazi na način koji je (za njega) terapeutski, a istovremeno duboko uznemirujuć.

Njegova zbirke Vragovesti i Jalovište postavile su ga kao jednog od ključnih predstavnika savremenog domaćeg horora, a njegov rad na fanzinu Crnoslovlje pokazuje da je njegova strast prema žanru i scenama potpunog podzemlja nezasita. Kovačević se ne plaši da uroni u najdublje strahove i mračnu simboliku, a njegova posvećenost muzici, posebno metalu, igra značajnu ulogu u njegovom kreativnom procesu, dodajući još jednu dimenziju njegovim pričama.

U ovom intervjuu, Milan nam otkriva kako je prešao iz rane faze pisanja, ispunjene ličnim previranjima, u autora koji oblikuje horor kao umetnost, govoreći o tome kako horor i metal idu ruku pod ruku, kako su mu umetnici i anderground scena pomogli da izgradi svoje ime i kako piše o temi koja ga zanima – o ljudskim unutrašnjim temama i strahovima.

Oprobao se i kao scenarista filma "Povratak" koji je rađen po njegovoj priči pa smo se dotakli i ovog iskustva.  

Milan je i dalje zaljubljen u proces stvaranja, verujući da je horor najbolji kada ostavlja čitaoca sa osećajem nelagodnosti i proživljenih emocija. I, kao i u svakom dobrom hororu, ništa nije crno-belo – sve to piše iz ljubavi prema žanru i dubokom razumevanju njegovih nijansi.


Sećaš li se trenutka kada si prvi put odlučio da pišeš horor? Koja je bila prva priča koju si objavio i kako danas gledaš na nju?

Oduvek sam voleo horor. Još od kada sam počeo da konzumiram kulturu. Sve je – naravno – počelo sa filmovima i video-igrama, ali sam se prešaltao na knjige kada sam shvatio koliko suptilniji horor može biti u strogo pisanoj formi. Bezgraničan, neko bi rekao. Pisao sam i pre nego sam se počeo baviti hororom, ali to je bio jalov pokušaj da opišem dekadentne dane svoje rane adolescencije. Izigravao sam Bukovskog, samo mnogo nezrelije, providnije i lošije. Na kraju sam sebi postavio pitanje – koga briga za ovo? Odričan odgovor me je poterao tamnoj literaturi. Odričan odgovor, u saradnji sa jednom od najgorih godina u životu. Bila je to 2015. Tada sam pokušao da ukrotim unutrašnja previranja pisanom rečju, pa sam napisao priču „Kraj“ (ironično), te sam se zaljubio u terapeutsko dejstvo strave i užasa, iako je priča bila više tragična, sa tek naznakama telesnog horora. Nikada nije objavljena i čitali su je samo uži članovi moje porodice. Uglavnom bi završili uplakani. Nakon toga sam napisao još nekoliko (loših) priča, dok sve nije kliknulo sa pričom „Dan svinje“ i noveletom „Poslednje reči pisca“ (o kojoj smo pisali - prim.ur). Potonja je objavljena za subotički Librarion, dok su krmad našla mesto u antologiji Besan 3. Od tada nisam stajao.

Kada pogledaš svoje rane radove i današnje koje si upravo pomenuo, pa i svoje dve zbirke Vragovesti i Jalovište, u čemu najjasnije vidiš promenu i napredak? U stilu, pristupu, tematici, samopouzdanju?

Velika promena je došla kada sam zamenio odvratni Calibri sa Times New Roman. Ovo čak i nije šala. Vizuelni identitet slova mi je bitan koliko i ono što je napisano. Pomislio sam da sam lud, jer vidim reči i kao fizičku konstrukciju; ne samo njihovo značenje. To bi valjda bio pristup? Tehničke stvari, pre bih rekao.
Tematika je uvek slična, ali sam u međuvremenu naučio kako sličnu priču mogu da ispričam na mnogo načina. Stil je formiran čitalačkim ukusom, ali je dužnost svakog autora da ga kleše, tražeći sopstveni glas. Nikada to neće biti nešto revolucionarno i potpuno novo, ali lepo je kada čitaoci mogu da te prepoznaju i „vezanih očiju“. Tu je i samopouzdanje, naravno. Svi počinjemo kao niko, sa tendencijom da budemo neko; bez obzira što ta titula u ovom zanatu ne znači mnogo. Samo lična satisfakcija.

Da li postoji neka rana priča koju bi danas napisao potpuno drugačije? Šta ti to govori o tvom razvoju kao autora?

Sve bih napisao drugačije… ali je lepota u tome što to ne mogu da uradim. Te priče govore o meni iz jednog vremena, dok novije priče prate moj karakterni razvitak. Zanimljivo je što u pričama nemam toliko aluzija na sopstveni život, ali osećaj koji prati narativ jasan je pokazatelj mog unutrašnjeg stanja. Da li bih menjao štošta? Da! Ali, neću. Uprkos svim dečijim bolestima ranih radova, oni su baš onakvi kakvi treba da budu. Volim kada čitaoci sami zaključe da je napredak evidentan, ali su opet bolno zaljubljeni u rane priče, uprkos njihovim manama.

Često spominješ da su ti metal i horor došli „ruku pod ruku“. Koliko muzika danas utiče na tvoje pisanje i da li se taj odnos promenio kroz godine?

Neizmerno. Svakog dana poslušam barem jedan album, od početka do kraja – kako i treba da se sluša. Ovih dana nisam gasio King Diamond. Boljeg pokazatelja da horor i metal idu zajedno nećeš naći. Verujem da znaš, ali skoro svaki njegov album je konceptualan, te pripoveda originalnu horor priču, praćenu perfektnom instrumentalnom zaleđinom. Ponekad se zapitam zašto više bendova nije radilo sličnu stvar? „Them“ i dan-danas ume da podigne dlake na mom vratu. E, da – jedna zanimljivost! Kada je danas King provrištao čuveno „Grandaaaaaaaaa“ , shvatih da moju novu zbirku Jaloviše otvara priča u kojoj imam dečaka i njegovu babu u invalidskim kolicima. Baš kao i King na ovom albumu… Samo što moja baba, za razliku od njegove, nikada ne ustaje iz svojih škripavih kolica. Ko zna zašto je to dobro…

Pored muzike, šta ti danas služi kao najveća inspiracija? Književnost, lična iskustva, okruženje, strahovi, društvo?

Sve navedeno; po malo. Kako pišem nešto duže priče, one nisu jednobrazne. Tu uvek mogu provući svojevrsni omaž, poneko lično iskustvo ili iskustvo bližnjih, šetnju kroz neki poznati, jezivi kraj, kao i lične strahove. Sve to se može upakovati u pedesetak stranica, a da čovek ni ne oseti! Društvo uvek dobije poseban tretman, jer su moje priče u svojoj srži donekle mizantropske. Iako Jalovište nudi nešto više svetla od Vragovesti, to je i dalje poprilično crna knjiga. To svetlo je tek plamičak na vrhu šibice…

Kada pišeš priču, šta prvo vidiš: atmosferu, emociju, poruku, ili sam horor motiv?

Ne volim da se rasipam porukama. Smatram da svako treba da prostudira narativ sa što više slobode, pa da zaključi šta sam hteo (ili nisam hteo) da kažem. Nekada čitoci vide ono čega ja uopšte nisam bio svestan, čineći mi sopstvenu priču zanimljivijom nego sam mislio da jeste.
Uglavnom krećem od horor motiva, jer je njega najteže izmaštati. Toliko priča i knjiga postoji da je jako – JAKO – teško biti originalan. Sve ostalo je mnogo lakše. Takođe, volim da krećem od likova. Ponekad izmislim likove koji mi odmah prirastu srcu, pa ih stavim u odvratnu situaciju, kao da sam neki njihov sadistički Bog. Pročitajte priču „Smrad iskupljenja“ iz nove knjige, pa će vam biti jasno o čemu pričam…

Šta ti je najbitnije da priča osim straha ima? Simboliku, emotivnu težinu,...?

Najbitnije je da bude zanimljiva. Niko neće ni stići do poruke, emocije, simbolike ako je ugušen i smoren. Ako priča ne može da zadrži čitaoca, treba je odmah spaliti. Takve je teže popraviti od Ford Fiesta-e.

Kako je izgledao prelaz sa pojedinačnih priča u fanzinima ka sastavljanju kompletnih celina poput zbirki Vragovesti i Jalovište?

To je ujedno lep i gadan proces. Svaki kreator voli većinu svojih dela (ili lažu da ne vole), pa je teško odseći neka, progurati druga. No, to je procedura koja mora biti obavljena kako bi zbirka imala konzistentnost i jačinu. Ne može svaka priča sa svakom. Ne ide svaki premaz sa svakim jelom. Ne valja biti pomijara. Kako za stolom, tako i sa zbirkom. Mislim da već imam dovoljno priča za jednu rest of zbirku, al’ ima vremena. Uvek se setim čuvene kompilacije Type 0 Negative – The Least Worst Of. Kakvi carevi… Napraviću jednog dana sličnu!

Kako si birao teme priča koje su se našle u tvojim zbirkama, da li planski gradiš neku nit koja može da ih poveže ili se to dešava dok priče nastaju, pa i nakon toga?

Kako su sve priče mračne, sve ih povezuje – pogađajte – tama. Tu ne mislim na odsustvo svetlosti, već na onu crnju tamu – onu unutar čoveka. Retko kada imam plan da ih povežem, jer ne gradim multiverzume (iako se sve priče mogu staviti u jedan), gradim kužne sudbine.

Da li ti forma kratke priče prirodno leži ili kraćom formom i dalje „stičeš formu“ za nešto duži izraz poput novele ili romana?

Pronašao sam sebe u kratkoj priči. Kada zasednem, otvorim laptop, nema stajanja. Makar mi to oduzelo deset sati, osnovna ideja će se naći na papiru (Word-u?). Kasnije ide deo sa doradom, koji traje mnogo-mnogo duže i uključuje mnogo više nervoze. Do sada sam, recimo, započeo tri romana, i sva tri stoje u fioci – kako se u žargonu kaže. Kanim da moje priče budu izraz istine i stvarne emocije, zato volim kratku priču, jer je pišem vođen nekom nejasnom strujom koja ne jenjava. Roman ume da umori, gorivo se potroši, i potpisujem – nema ničega težeg nego pokušaj da oživiš staru vatru. Ovo ne znači da ih neću završiti, naravno, ali to neće biti uskoro… Dok, lepe li vesti, kratke priče izbacujem kao da sam plaćen za to! (smeh)

Da li razmišljaš o svom prvom romanu (ako se ne varam, tu se već nešto kuva)?

Odgovorih iznad. Pitanje je samo koji ću odabrati da bude prvi. Ideje su razrađene, priče postavljene, sudbine zapečaćene. Eci-peci-pec. Lošu šalu na stranu. Znam šta će biti prvo, i ne mogu da dočekam da se u potpunosti posvetim tome. Samo da založim onu vatru…

Šta misliš da je zahtevnije, kratka ili duga forma? Nije mali izazov držati čitaoca u kratkoj, ali intenzivnoj formi?

U smislu pisanja, definitivno kratka. Kratež – kako volim da zovem priče – zahteva od autora posebnu vrstu posvećenosti, i još više – zanata. Kako reći mnogo, na malo strana? Lako je raspisivati se o trivijalnostima i stvarima nerelevantnim za priču kako bi se popunio fond stranica. No, nisam još uvek završio roman prvenac, tako da ovo rečeno možda pada u vodu… Meni je kanda zahtevnija duža forma. Da nije zahtevno, zašto umesto pedeset napisanih priča nisam kreirao barem upola toliko romana? Znate zašto? Zato što horor najbolje funkcioniše u kratkoj formi.

Vragovesti su u međuvremenu došle i do Poljske te se sada ova zbirka može čitati i na tom jeziku. Nije mala stvar, pogotovu jer dolaziš sa Balkana, plus iz andergraunda. Reci nam nešto više o tome kako je došlo do toga da budeš tamo objavljen a kako je prošlo i neko vreme od tada, kakvi su utisci stigli odatle?

Kako pasionirano pratim svetsku horor scenu, naročito indie izdavače, naleteo sam na konkurs otvoren od strane izdavačke kuće Planeta Czytelnika. Bio je posvećen bolničkom hororu, a kako je jedna od mojih ranijih priča „Šapat suvih usana“ ništa drugo do bolnički horor – poslao sam je. Ekipa urednika je bila oduševljena, otkupili su prava za objavljivanje u antologiji Lazaret, pa su se docnije, nakon kraćeg dogovora, složili da balkanski sentiment u hororu ima potencijala među poljskih čitaocima. Poslali su mu ponudu za Vragovesti, i kako se ono kaže – nisam mogao da je odbijem. Ozbiljna ekipa, svakako.

Urednik si i jedan od pokretača horor fanzina Crnoslovlje. Šta ti je danas najvažnije kod ovog projekta?

To što smo integralni deo undeground-a, i što nas publika vidi kao takve – nosioce tog, da kažem, nezavisnog barjaka. Takođe, vrlo sam ponosan na našu saradnju sa umetnicima, muzičarima, kreatorima svih vrsta. Mi smo jedino istinsko glasilo horor podzemlja na Balkanu i kao takvi uspeli smo da skupimo ljude oko sebe. Crnoslovlje nije samo fanzin – ono je pokret. Veće je od nas samih. Kako ne volim da se hvalim, ostaviću drugima da kažu šta smo, i koliko smo učinili za žanr u Srbiji. Za kraj, verovatno su mi najvažnija prijateljstva nastala posredstvom Crnoslovlja. Bilo je jako teških trenutaka, ali sve smo pregurali, bez ikakve pomoći. Mile, Tvile i Yog – nesveti trougao Novi Sad-Kikinda-Subotica. Naravno, tu su i naše ostale kolege; znate vi ko ste!

Šta fanzin može da pruži autorima i publici što „zvanično“ izdavaštvo kod nas često ne može?

Slobodu. Nikada nismo sekli autore. Trudimo se da ideje saradnika izađu baš onakve kakvima su ih dostavili. Ne radimo cenzuru, ali smo prirodno protiv bilo kakve vrste seksizma, rasizma, homofobije. Ovde je važno da se razdvoji momenat kada se bilo šta od navedenog koristi kao karakterizacija u službi priče od momenta širenja čiste mržnje. Dakle – sve je dozvoljeno, ako je u službi narativa. Ono što mogu da kažem jeste da smo ugostili autore sa skoro svake strane političkog spektra i gotovo nikada se nismo potukli između sebe na promocijama!

Kako vidiš domaću horor scenu danas: da li ona postoji kao zajednica, ili je i dalje rasuta u male, aktivne tabore (Crnoslovlje, Meon, Slaughter festival, Orfelin,...)?

Tabori postoje, ali smo opet nekako povezani. Sarađujemo – pričamo – družimo se. Kao da je iznad svih nas neka mračna mrena u kojoj je božanstvo koje nas kontroliše i prečesto spaja. Tako da, scena u suštini postoji i mislim da može nastaviti da egzistira ovako još neko vreme, samo nam treba priliv mlade, sveže krvi… Pre svega u domenu čitalaca. Nije dobro kada se stvari svedu na gomilu matoranih prdonja koji jedni drugima kupuju knjige, ili ih – ne daj Bože – razmenjuju. U tom dilu, knjiga-za-knjigu neko uvek ispadne majmun! No, mislim da situacija još uvek nije alarmantna, samo treba dopreti do mladih. Oni bi trebali biti zagrejaniji od nas. Ja dogodine punim trideset, samo kažem!

Misliš li da horor kod nas može izaći u mejnstrim, ili je osuđen da ostane u DIY/underground prostoru. I, da li je to nužno loše?

Mislim da u ovoj državi ništa sa bilo kakvom žanrovskom odrednicom ne može… pa, ništa. Ne bih da ovaj odgovor postane čistokrvna politička tirada, ali situacija je užasna. Pre svega, da bi nešto bilo mejnstrim, veliki broj ljudi mora biti uključen – velika količna novca. Tog broja ljudi nema, niti se novac troši na taj vid kulture. Tržište je svedeno na par hiljada duša, a to je malo – premalo – da bi se išta tog tipa dogodilo. Da li je to loše, ne bih mogao sa sigurnošću reći… Svako bi voleo da živi od svoje kreativnosti, ali da li će priliv novca iz određenog centra ubiti kreativnost i slobodu? Gotovo sigurno hoće; zato je bolje biti ovde – u podzemlju. Možda ne živimo od pisane reči, ali nam bar niko ne govori kako da je pišemo. Ima neke pobode u tome.

Kako vidiš domaću čitalačku publiku horora: da li raste, menja se ili ostaje svedena na poznati krug entuzijasta?

Mislim da sam i ovo zakačio u prethodnim odgovorima. Voleo bih da publika raste, ali ne mogu reći da se to zapravo događa, ma koliko bih voleo da je tako. No, sve i da fanova ima na stotine hiljada, u vremenima smo gde ljudi ne žele da plate zabavu te vrste. Mnogo je toga dostupno besplatno, još više toga za ilegalno pribavljanje ili striming… Dva piva u kafiću su hiljadu dinara, toliko je i knjiga, ali trošenje na štivo kao da je tabuizirano. Naročito štivo koje dolazi iz mraka.

Učestvovao si u jednom filmskom projektu. Po tvojoj priči Povratak, snimljen je i post-apokaliptični film u režiji Branislava Čemana. Kako ti je izgledao prelazak iz pisane u vizuelnu formu, koja je bila tvoja uloga u celoj priči i opiši nam generalno to iskustvo?

Evo, nedavno osvojismo prvo mesto na festivalu Odraz strave u Beogradu, a konkurencija je bila jaka. Ne mogu opisati koliko sam ponosan na ekipu koja je moju priču pretočila u film. Čemana znam od ranije, još iz vremena rane adolescencije (pomenuh gore), pa je bilo prirodno da udružimo snage u nekom momentu. Svidela mu se izgleda premisa o lutajućem kanibalu (kome ne bi?). On je iskusni pozorišni glumac i reditelj, pa je i njemu – kao i meni – ovo bio svojevrsni prvi put sa direktorskom palicom. Sve je počelo od vrlo kratke priče od svega hiljadu reči, koju sam slao nekim Amerima, pa sam tu dodao još par stotina rečenica, onda sve preradio u neki polu-profesionalni scenario, a ekipa iz Bačkog Petrovca je to protresla, zamešala, oplemenila i dobili smo ovaj film. Ponavljam, neverovatno sam ponosan na Povratak. Moj doprinos je mali, zaista, jer je najteži deo posla odradila ekipa iza, i ispred kamere. Ja sam samo radio ono što oduvek radim – izmišljao.

Šta te je filmski proces naučio o naraciji, ritmu i kreiranju atmosfere?

Da ne znam apsolutno ništa o tome, osim da gledam. Od sada, kada god mi neko kaže „želim da snimim film“, samo okrenem Čemana i pustim ga tri minuta da priča o paklu produkcije i post-produkcije. Snimanje iole poštenog filma, ma koliko on trajao, iscrpljujuće je i mukotrpno iskustvo.

Da li bi ponovo učestvovao u filmu, možda i na neki drugi način?

Da. Planiram to da uradim; ponovo kao scenarista. Nisam dovoljno krvi pustio da bih se usudio da režiram. Svakako, postoje ljudi koji će to bolje od mene uraditi. Trenutno radim na scenariju za jedan filmić, pa ćemo videti. Ne mogu da pričam više od toga, jer za razliku od pisanja horor priča – ovde nisam sam.

Šta bi voleo da od tema istražiš u narednim pričama: psihološki horor, kosmički, distopiju, folklor, realizam sa mračnim elementima?

Sve – sve – sve. U tome je lepota horora. Divan je u svim varijantama. Mada, najviše volim da se bavim traumom, tako da – psihološki it is. Dubinsko seciranje likova, njihovih muka, dvojbi, previranja, dok se susreću sa nečim što nije od ovog sveta. Heh, pade mi na pamet ideja!

I za kraj ovog razgovora, kako balansiraš svakodnevni život sa pisanjem o mračnim temama? Da li ti horor služi kao ventil, ili kao način suočavanja sa realnošću?

Horor je moja terapija. Nakon stavljanja poslednje tačke, odahnem, ustanem, protegnem se – pa mogu da plovim kroz postojano crnilo realnosti. Naravno, nije sve baš toliko crno, ali kada na papiru iskreiram život nekog patnika koji je mnogo gore prošao od mene, bude mi nekako, pa… lakše.
_____
Osvrte na Milanova dela čitajte ovde:
novela "Poslednje reči pisca",
zbirku "Vragovesti"
sa Milanom razgovarao Nenad