Šesnaest regionalnih izdanja koja su obeležila 2025.

Za nama je godina u kojoj nam je najmanje bilo do muzike. Za nama je 2025. u kojoj se plakalo, grlilo, pešačilo, okupljalo, bežalo, bivalo pretučenim, hapšeno, zahtevalo i ćutalo. Bilo je i muzike, koliko je društveno-politički trenutak u Srbiji dozvoljavao, ali diskografski, daleko mršavije nego prethodnih godina. Razumljivo, naprosto. U regionu takođe oblačno i uglavnom sivo, u skladu sa globalnim prognozama, no deluje da je ipak za milimetar bilo bolje i plodnije. Uvod je uvek najteži, zato da pređemo na stvar. Evo liste i na njoj odlična regionalna izdanja, bez ikakvog redoseda, ali simboličnog broja da seća i da se pamti. Zato 16.

Neven - Zakon ljubavi

Jedan od retkih domaćih bendova čije sam svako prethodno izdanje do sada uvrstio u listu albuma koji su mi obeležili godinu – potpuno zasluženo. Prosto nema greške. Ozbiljan, zreli i definisani hardkor, plod jedne generacije. Posle demo snimka i albuma „U svakom srcu gore svetla“ beogradski Neven donosi novi EP „Zakon ljubavi“ i četiri autorske stvari na njemu, uz intro „Pasija“ po Jovanu Johana Sebastijana Baha (zbog čega je nema na Spotifaju). U nekih sedam minuta gromoglasčine, krvavih udaraca u doboš i žilet-oštrih rifova, stalo je sve na šta su nas Miloš, Relja i (promenljiva) ekipa navikli – strejt edž (sXe), hare krišna, ljubav, pozitivni stavovi i drugarstvo. Moj adut definitivno pesma Gour Krsna / Prvi simptom Kali Yuge, za koji je izašao i spot, gde se mikrofona latio i Grigor iz bugarskog sXe hc benda xChokex, u poslednje vreme viđen i u ulozi basiste Nevena na živim nastupima. Ozbiljno razaranje su i Blagoslov neznanja i Samilost. Grupa je trenutno u nekoj polupasivnoj fazi, budući da je pevač Miloš na studijama u Holandiji, ali sviraju sporadično, kad se ukaže prilika. Važno da je kontinuitet prisutan, a svakako imamo šta da slušamo do idućeg izdanja.

Ubili su batlera – Ubili su batlera

Uh, kako sam se radovao kada je izašalo ovo prvo, istoimeno, zvanično izdanje beogradsko-kosjerićkog emo/post-hardkor sastava Ubili su batlera. Ali sam se i jako smorio kada sam skapirao da je u pitanju EP od svega četiri pesme, budući da autorskog materijala imaju makar za jedan pristojan dugosvirajući album. No, nećemo biti alavi, jer smo i ovo predugo dozivali. Mlada četvorka stvara muziku koja se, ne računajući par izuzetaka, u većoj meri na našim prostorima nije svirala. A ovi momci to rade prekvalitetno. Tačka susticanja su američki post-hardkor i emokor sastavi Title Fight, At the Drive-In i Fugazi. Izdanje otvara energična Novi svet, na koju se nadovezuje najslušanija Smrt i filosofija palanke, kao i moj favorit Jedan!Dva!!Tri!!!, dok ga zatvara Ko nema u glavi¿ Potonja je potpuno drugačija, u nekom indi maniru sa trubicom, što je mnoge oduševilo, a mene uplašilo. Pomislio sam da je to nova, a zapravo stara i prežvakana, trasa kojom će se bend kretati nadalje. Moje sumnje otklonio je gitarista i pevač Luka posle jednog koncerta rekavši mi da imaju nove pesme na tragu žanra koji su savladali i zbog koga smo ih zavoleli. Inače, EP ne nudi hitčinu kao Utorkom ponekad sa druge Hali Gali kompilacije, po mom skromnom mišljenju, jedna od najboljih domaćih stvari napravljenih u poslednjih par decenija, ali je dakako odličan. E, da ne zaboravim. Ono što je Neven za beogradski hardkor, to su Batleri, po mom mišljenju, za njegov post derivat - generator novog talasa bendova. U glavnom gradu Srbije danas svira makar tri, četiri benda pod direktnim uticajem Batlera. I svi su super, baš kao i generatori.

Petrikor 1858. – Treći kolosek

Petrikor je ustvari „prijatan zemljin miris posle kiše“. To stvarno nisam znao ali Google sve zna, treba se samo zainteresovati. Šta znači 1858. godina u nazivu benda ne znam, ali kad saznam, javiću vam. Petrikor 1858. je mladi alternativni rock/post-punk bend iz Podgorice i osnovan od strane grupe srednjoškolaca. Album „Treći kolosek“ je njihov debi studijski album, objavljen početkom juna za izdavačku kuću Stivi Music. Album je sniman u Studiju G, a mix i master radio je Bojan Bojanić. Bend čine: Strahinja Laković (vokal, ritam gitara, tekstovi), Matija Mikulić (lead gitara, prateći vokal), Rastko Laković (bubnjevi), Andrija Milonjić (bas gitara), Ognjen Burić (klavijature). Muziku i aranžmane potpisuje ceo bend. To je to što se tiče tehničkih detalja. Što se tiče impresija one su intenzivne i vrlo pozitivne. Prvo, jako mi se dopada ova varijanta post punka koja ponegde prelazi u shoegaze ili psihodeliju, na trenutke je to moderan alternativni rok ali se brzo atmosfera prelama u nostalgične mračne tonove osamdesetih godina prošlog veka. Tekstovi su neobični i odlični a sam kvalitet muziciranja ne odaje godine članova benda. Deset kvalitativno ujednačenih pesama od kojih su ipak meni nešto draže: „Projekcija neba“, „Noćni đivot u Kartagini“, „U zoru puštaju pse“ i „Suncokret“ samo pokazuje da bend ima strahovit potencijal. Da li će ga iskoristiti, videćmo. Voleo bih da „Treći kolosek“ dobije svoju vinilnu varijantu jer to jedna od onih ploča koja zaslužuje da joj priđete detaljno, strpljivo i sa blagom dozom divljenja, a to je nemoguće ako je slušate samo na streaming servisima. Album je dobio pozitivne kritike u regionalnim medijima - hvali se raznovrsnost, gitarski rad, spoj raznihg žanrova, te tematska dubina. Reći ću još da mi je ovo jedno od većih iznenađenja godine i da je ovo obećavajući debi mladog benda koji pokazuje potencijal za dalji razvoj. Voleo bih da ih vidim i uživo mada kontam da ne postoje velike šanse za to. Mladi bendovi ne dobijaju često šansu da nastupaju 500 i kusur kilometara od kuće a sumnjam da će me skoro put naneti u Podgoricu. Dotle ću se zadovoljiti ovim sjajnim debijem mladih Podgoričana. Još jednom, svaka čast, momci!

Gazorpazorp - Niz reku

Kada sam na promociji spota decembra 2024. čuo Mahovinu, singl kojim je Gazorpazorp najavio debi album, posle dva EP izdanja, pomislio sam u sebi: „Ploča na kojoj će se naći ova briljantna numera, zaslužuje najbolje, makar samo zbog nje“. I nisam promašio. Realno jeste najjača na albumu, ali je baš zeznuto da takav visok standard prebaciš. Album „Niz reku“ objavljen je u februaru 2025. za slovenačku izdavačku kuću „Moonlee records“ i nosi osam pesama. A strana vinila je baš jaka, dok je B s pravom druga, ali daleko od toga da ne valja. Pored Mahovine, izdvojio bih još i Mraz i Minut do sna. Stilski je to ono po čemu su Gazori poznati – kombinacija alternativnog i garažnog roka, te indi popa, sa post-pank začinima, ali dosta snenije i setnije. Čini mi se da su se kreativne uloge unutar benda malo zarotirale, a i pojedine pesme su u potpunosti vokalno pripale članovima koji se ranije nisu toliko javljali u tim rolama. U finišu godine je došlo i do personalnih promena unutar grupe, ali vidim da najavljuju još rokanja i, naravno, pumpanja. Samo neka traje, što bi rekao Kemal Malovčić.

No Comply – No Comply

Tamo negde u prvoj polovini prve dekade novog milenijuma Srbiju je zapljusnuo talas novih melodičnih pank rok bendova. Među njima su bili i protagonisti ovog pasusa i verovatno moj omiljeni beogradski sastav tog tipa – No Comply. I dan danas s vremena na vreme pustim evergrinčinu Some Better Days iz tog perioda i uvek joj se nanovo istinski obradujem. Istoimeni EP im je bio i jedino samostalno studijsko izdanje – sve do novembra 2025. kada su objavili debi album, naziva identičnog imenu grupe. Ali to je najmanje važno, relevantne su pesme koje izuvaju. Najviše su me oduševile Bogus Legacy, Designed Truth, Kill the Light i Falling From Above, navodno 20 godina stara, a sada napokon snimljena. Dopada mi se i to što skejterski motivi ponovo provejavaju omotom, ali je kontekst potpuno drugačiji. Simbolično, momak stoji pored dotrajale, obrasle rampe, dok se na susednom zidu nazire skejter sa naslovne EP-ja kako uspešno radi kikflip. Aluzija je jasna. Ipak, nećemo da patetišemo, posebno ne na kraju, ovde smo da slavimo – novo, kvalitetno i pankrokersko.

Prognan – Sve će to narod pozlatiti

Prognan je black metal bend iz Vukovara, poznat po ubacivanju i folk i cinematic elemenata. Mislim da sam stil ovde nije toliko ni važan i mislim da je Goran Dragaš ili Kob koji je gazda ovog celog monumentalnog projekta (vokal, gitara, muzika, tekstovi, mix/master), uz pomoć Basher-a na bubnjevima mogao ove njegove priče ili pre ču reći sage, da bih bio precizniji, upakovati i u neki progressive rock ili alternativni country, opet bi umetnički dojam bio bar približan izvrsnom a on to sada zaista jeste. Tolika posvećenost detalja, ne samo što se tiče muzike i tekstova, već i stvaranja atmosfere, pozadinskih zvukova, narativnih delova, onomatopeje ratnih scena se ne viđa često, tačnije ja to lično, nisam nigde ni video ni čuo. Ni ovde ni u svetu. Znamo da je Goran Dragaš faca koja svoje usluge iznajmljuje velikanima Holiuvuda ali to ne menja na stvari. Čovek zna znanje. Album „Sve će to narod pozlatiti je njihov treći studijski album (nakon „Naši životi više ne postoje“ iz 2023. i „Sjene nad Balkanom“ iz 2024.), objavljen u aprilu 2025. i nije ga lako preslušati u ovom turbulentnom vremenu gde ne možemo naći ni sat vremena za sebe a kamoli dva da preslušamo album neke grupe. E pa, muzikoljupci, nađite vremana kako znate i umete, jer se nećete pokajati, ovo je remek-delo. Uostalom, kao i ostale ploče ovog projekta... To je konceptualni album dužine preko dva sata, koji nastavlja priču o Drugom svetskom ratu - konkretno o nemačkoj invaziji na Kraljevinu Jugoslaviju 1941., partizanskom otporu, bitkama poput one na Kozari, stradanju civila i temama patnje, otpora i istorijskog pamćenja. Naslov albuma i naslovna pesma "Sve će to narod pozlatiti" odnose se na izreku koja implicira da će narod vremenom "pozlatiti" (uljepšati, heroizovati) patnju i žrtve, pretvarajući ih u legendu ili mit. Ne znam ima li smisla izdvajati pojedine pesme jer „Sve će to narod pozlatiti“ ima smisla samo kada se sluša ucelo, u jednom komadu ali moram zaista pohvaliti pesme „Krvava bajka“ i „Bitka na Kozari“ koja traje čitavih 25. minuta i prava je epopeja ljudske hrabrosti i stradanja.

Album je sjajan zbog cinematic pristupa – koristi orkestraciju (čak pravi orkestar), glasove glumaca, zvučne efekte, spoken word delove i ima narativnu strukturu kao filmski soundtrack. Recenzije ga porede sa filmovima poput Schindler's List ili Come and See, ističući emocionalnu dubinu, agresivnost i prikazivanje rata iz perspektive običnih ljudi, partizana i žrtava. Ja ću ga nazvati "kolosalnim", "interdisciplinarnim" i jednim od najambicioznijih metal albuma ne samo sa Balkana. Dostupan je na Bandcampu (digitalno, sa engleskim prevodima tekstova – jako preporučujem čitanje uz slušanje), YouTubeu (ceo album kao stream), i još nekim drugim servisima. Album je deo tetralogije – četvrti i poslednji album (Mrtvi živima oči otvaraju) je najavljen za par meseci, prvi singl „Prah na pragu smrti“ je već dostupan na YT. Kada izađe i on, bend je najavio prestanak rada. Meni će biti zaista žao zbog toga ali mislim da je to jedina smislena odluka jer će ideja dobiti zaokruženu celinu i veštačko nastavljanje celog projekta bi dobilo samo kontra-efekat. I za ovaj album i za celu ideju/projekat Kob zaslužuje samo najvišu ocenu. Na kraju neću reći da ga svi obavezno poslušaju jer ovo nije ploča za svakoga. Već samo za sladokusce... I najhrabrije.

Drhal - Sreča je vlačuga

Uvek me obraduju novi bendovi u kojima sviraju devojke, još ako je skroz ženski bend onda je poštovanje apsolutno. Ljubljanski pank bend Drhal je skoro takav – čine ga tri devojke i jedan mladić. U pitanju je svojevrsni vremeplom, povratak na onaj starinski sirovi, rudimentarni pank iz 1980-ih, nešto u čemu je Slovenija prednjačila još u doba Juge. Dakle, kratko, jasno, bučno i pre svega zabavno. I tekstovi su uglavnom u tom fazonu, vickasti, ironični, često misaono neuhvatljivi i šaljivi, baš kao i naziv prvenca im, ali ima i politički obojenih, antiratnih i društveno relevantnih. Tu je i jedna, kako lirički, tako i vokalno-instrumentalno, teška i troma oda ruskom pesniku Jesenjinu. Međutim, najviše su me, pored mladalačke i buntovničke energije kojom izdanje i grupa zrače, kupile trake Antifa, N’kol Ččkarijo i A-meter, prvenstveno zbog žestine i poruka koje nose. Ima i nekoliko letargičnih, hladnih stvari, što je nekako opis njihovog grada osamdesetih, odnosno druga strana „Ljubljana HC“ novčića. A prema onome o čemu Drhal peva, izgleda i trenutno stanje stvari.

Sivo - Širimo ruke ka novom vremenu koje dolazi

Rubovi Beograda su vazda darivali dobru muziku, a kada se na jednom projektu nađu ljudi iz naselja Braće Jerković, Ostružnice i Vidikovca onda nastane – Sivo. To su, kao u fanzinu, tri drugara – Višnja, Maks i Crnoseljanski, publici poznati po muziciranju u melodičnom pank rok sastavu Freak Out! pre petnaestak godina. I članstvo je maltene jedino što dele sa ondašnjom im grupom. Novo je ime, došlo je do rokade na liniji gitara-bas, koncept je izmenjen do kraja, a muzika koju proizvode tek nema dodirnih tačaka sa ranim radovima. Post i alternativi rok su baza, (blek) metal je nadogradnja, nojz fasada, a instrumental je teorija i praksa. Bend ima princip da svira samo na andergraund mestima koja im se dopadaju, pa je svega nekoliko puta nastupao uživo, od toga većinom u stanu basiste Višnje. Ja sam ih tako dva puta gledao uživo sa sve elektronskim bubnjevima, isečcima iz crno-belih filmova B produkcije i zadivljujuće mirnim komšilukom koji se ne žali na buku. Inače, album se zove „Širimo ruke ka novom vremenu koje dolazi“, a i pesme nose duge, filozofske nazive, poput Kada bih ti umeo reći ne bih okretao glavu i Koliko sati sam još sam koje bez pardona izdvajam.

Meddle – Patchwork

Meddle je alternativni metal/rock bend iz Novog Sada (ranije su bili poznati kao Pry). Aktivni su od ranih 2010-ih, a njihov stil kombinuje elemente alternativnog metala sa progresivnim i atmosferskim uticajima. Njihov najnoviji album Patchwork objavljen je 4. decembra 2025. na bandcampu. Iako ga nazivaju EP-jem, radi se o albumu sa 5 pesama, ukupne dužine oko 26 minuta. Album je sniman, miksovan i masterovan od strane Dragana Arsenijevića Pik-a u Studiju Road, a producirali su ga Pik i bend. Tekstove potpisuje Branislav Etinski (vokal), muziku cela grupa. Tematski, pesme su introspektivne i tamne - bave se emocionalnim previranjima, depresijom, nasleđem senki, i unutrašnjim borbama. Ono što je mene navelo da ovih pet pesama poslušam bar dvocifren broj puta za kratko vreme je sugestivan Banetov vokal, predivna gitarska igra Filipa i Arpada kao i betonska ritam sekcija gde kao armirači rade Goran i Borivoje na basu i bubnjevima. Atmosfera najboljih grandž iskustava iz najpopularnije faze tog žanra se podrazumeva. Dopada mi se i što su izgradili sopstveni stil i što se ne može reći da su kopija Pearl Jam-a ili Alice In Chains. Ova ploča odiše akustičarskim pasažima, divnim melodijama i zaraznim refrenima. Kao stvorena je da joj se vraćate... Više puta. Album je dostupan za digitalno preuzimanje na njihovoj bandcamp stranici po principu "name your price" (plati koliko želiš). Ne propustite...

Dead Dog Summer – Building Again

Ceo region pogađaju post-hardkor/emo zemljotresi, na radost mnogih, pa i mene. Doduše, ova trojka emo veterana iz Čakovca, u drugim bendovima i različitim formacijama, drmala je hrvatskom andergraund scenom još tokom 2000-ih, dok sada udarnički roka u skupini zvanoj Dead Dog Summer. „Building Again“ im je drugi album i objavljen je, kao i prvenac, za „Geenger Records“ nezavisnu etiketu iz Zagreba, koja poslednjih godina izbacuje odlična izdanja brojnih super bendova sa prostora bivše Jugoslavije. Ploča donosi devet novih, vrhunskog kvaliteta, traka, za čiji je miks i master zaslužna još jedna stara kuka hrvatske hc/pank scene, Ivan Jakić iz Ponora i mnogih drugih bendova (u nekima su čak i zajedno svirali). Ja bih akcenat stavio na Scars, Screens of Hope, Never Again i numeru koja zatvara vinil, Victim Without The Crime. Još ih nisam uhvatio uživo, ali se baš radujem tom susretu jer kapiram da ovakvu energetsku difuziju valja na licu mesta okusiti i apsorbovati.

Zubi – Bruksizam

Zubi kidaju – kako im kaže i korisničko ime na društvenim mrežama. Verovatno jedini bend na ovoj listi koji sam otkrio na TikToku gledajući deo njihovog lajv nastupa iz Beograda. „Niko ne mora biti pandur, niko ne mora biti pandur“, dere se pevač iz petnih žila, stih refrena odzvanja, a ja momentalno gledam imaju li Zubi štogod snimljeno. Aleluja, od leta je u etru album pod nazivom „Bruksizam“ na kome je šest stvari, pa i ovaj, izuzetno aktuelni benger. Inače, osovinu grupe i lajv duo čine bubnjar Dušan Prentović (Stiff Buscemi, nekada i Worlfram) i novosadski DJ Bojan Rasheed Vuković, dok je iza paravana Ivan Krstić na basu, sintovi i drugim produkcijskim aparatima. Muzika odlična. Površinski dosta elektronike, suštinski pank, a u dubini jedno vrlo kvalitetno zezanje. Ima tu pomalo Viagra Boys šmeka (Samo me nađi), onda Prodigy sentimenta (Rođen u žurbi), pa i autotjuna (Ker). Ipak, zlatna medalja ide za Nikonemorabitipandur. Protiv nje se jednostavno ne može. Kažu da već imaju materijal za naredni album. Čekamo.

Tymock – Gledamo kroz prozor kako gore kuće

Tymock je eksperimentalni emo-drone trio iz Niša. Kombinuju elemente emo-a, drone-a, post-rocka i atmosferske muzike sa poetičnim, introspektivnim tekstovima koji često zvuče kao recitovani stihovi preko zvučne zavese od tihih gitara i dronova, ali sve to nije mnogo ni važno. Ono što je mene privuklo ovom bendu je originalnost, unikatnost i gotovo potpuno drugačiji pristup muzici od savremenih domaćih i regionalnih bendova. Slušanje oba njihova EP-ja više izgleda kao poseta nekoj književnoj večeri ili promociji knjige poezije gde muzika ipak nije u drugom planu. Ovaj trio stvara zvučnu zavesu provučenu kroz drone i post rock manir i koji donosi više atmosferu nego muziku, koja je više nego kvalitetan tepih za poeziju. „Gledamo kroz prozor kako gore kuće“ je njihov drugi EP (drugo izdanje nakon debitantskog „Ovo je trebalo da postane lakše vremenom“), i objavljen je za izdavačku kuću Tribal Rajber. Sadrži pet pesama (ukupno oko tridesetak minuta), a ističe se još dubljim istraživanjem atmosfere, sa novim slojevima zvuka i poezije. Zbog sirove emocionalnosti, poređenja sa Goriborom i sposobnosti da stvore "zvučnu zavesu" koja pravi atmosferu više nego klasičnu strukturu pesama dosta su popularni u krugovima onih koji muziku ne shvataju samo kao zabavu. Tematski se bavi modernim čovekom, prolaznošću života, distanciranim posmatranjem haosa i unutrašnjim sukobima. Skoro pa najbolji album prošle godine da nije...

Machina – Folklor

Eksperimentalni muzički kolektiv iz Tuzle, Bosna i Hercegovina, osnovan 2004. godine koji je počeo kao duo (Toni Mahagoni i Edvard Vulgarius), sa mračnim, postapokaliptičnim elektronskim zvukom i filozofskim tekstovima postao je 2025. godine verovatno najveće alternativno ime koje se govori sa strahopoštovanjem, koje se poštuje do preterivanja i kojem se daju i natprirodne moći. Zovu se machina (ili [machina] kako se često piše), a tokom godina proširili su se na više članova i evoluirali ka progresivnom, mističnom spoju elektronike, rocka, future popa i organskih elemenata. Album „Folklor“ (ili FOLKLORE, sa stilizovanim velikim slovima) je njihov najnoviji studijski album, objavljen avgusta 2025. godine na bandcampu. On je sigurno prekretnica u karijeri benda prelazak sa digitalne hladnoće ranijih izdanja ka analognom, organskom zvuku sa folk uticajima, arhetipskim mitovima i futurističkim elementima. Bend je sada sedmočlan (uključujući članove iz ODE i bivše iz Dubioza kolektiv), pa samim tim donosi slojevitiji, moćniji zvuk. Album je konceptualan, najljudskiji i najkompleksniji do sada i spaja filozofiju, emociju, mističnost i progresivnost. Autentičnost, hrabrost i originalnost se podrazumevaju. Iako naslov albuma zvuči drugačije, “Folklor“ je zapravo knjižica futurističkih bajki priča o čoveku koji ne želi da se povinuje obrascima i traži svoju vlastitu stazu u vremenu kada algoritmi, dogme i uvreženi običaji prete da nam uzmu individualnost. Album je preun alegorija i stilskih figura (kao da nas machina nije navikla na to) pa je potrebna i neka količina sive moždane mase da bi se te informacije kvalitetno obradile. „Foklor“ je album za sva vremena, a možda i duže. Uverićemo se kad jednom postanemo besmrtni...

The Cyclist Conspiracy - Back to Hermetics and Martial Arts Vol. 1

Muzički i konceptualno verovatno najkompleksnije izdanje sa liste. Nikola Urošević i drugari okupljeni u beogradski sastav, prikladnije kolektiv, The Cyclist Conspiracy objaviše novi, drugi album Back to Hermetics and Martial Arts Vol. 1 – i pokidaše. Sećam se da sam ga prvi put slušao šetajući ulicom, sasvim neobavezno. Pošto sam ih više puta gledao uživo, gde nikada nisu razočarali, znao sam šta oprilike da očekujem, pa sam, shodno tome, malo odšetao mislima u prvih par pesama. I sve tako dok nije naišla numera Calice dei Fantasmi koja me je momentalno trgla. Na početku sintovima nalik temi iz, simbolično, kultnog matorog horora Fantazam, pa onda i saksofonom na zalasku. A što je najjače, pesma i jeste omaž italijanskim đalo filmovima, što potvrđuje i gostovanje glumice sa Apeninskog poluostrva Đulije Kostance Koluči, koja izgovara kraći tekst u drugoj polovini trake. Znak uzvika bih stavio još i kraj kompozicija Estrella Marianna, The House of Dharma i Penga. Uglavnom se radi o instrumentalima, uz sporadične uzvike i pojanja, kao kod The Throat Ancestors, gde se čuje tuvansko grleno pevanje, dok je muzički na tragu psihodeličnog stoner roka grčkog talasa. Mimo toga, žanrovski su neuhvatljivi, ja bih rekao eklektični, oni kažu – sinteza. Dakle ima psihodelije, surfa, etno i folk momenata, iliti world music – termin u koji su kapitalisti iz diskografskih industrija zbutali sve svetske narodne muzike sa različitih podneblja, autentičnih kultura i originalih naziva. Svakako ludilo od albuma, za razne prilike, prvenstveno one duhovne, ezoterične, mistične.

Životni – Na Balkan, sam

U vreme kada svi beže od Balkana, doslovno, a onda i figurativno, pronalazeći neke nenaučne termine da objasne kako nisu deo tog geografskog (ali i kulturnog) prostora, postoji neko ko se ponosi činjenicom da živi na ovom evropskom poluostrvu. Pa još i album nazove „Na Balkan, sam“. U pitanju je Životni, projekat skopskog muzičara Martina Džorleva, koga znamo još i kao člana još jednog sjajnog makedonskog sastava Lufthansa. Ovo što ću sada napisati, rečeno je mnogo puta, ali treba ponavljati - Skoplje je, uz Beograd, trenutno (epi)centar alternativnih muzičkih zbivanja na prostoru (n)ex(t) Jugoslavije, te ni ne čudi što ovakvo remek delo dolazi upavo odatle, u ovom momentu. Mnogo je tamo omladine, lepih zbivanja i pregršt mladih bendova okupljenih uglavnom oko etikete „Mrtov konj“. Neko bi rekao makedonski odgovor na beogradski Hali Gali, ali mnogo dalje i šire od toga. A što se samog izdanja tiče, reč je o jednom miksu (indi) popa, art roka sa elementima džeza i još koječega. Melanholično, eksperimentalno i svoje. Ali ono što je meni najvažnije u celoj priči, a nije baš očekivano za takve blage tonove, jeste stav, koji puca na sve strane, kako u tekstovima i imenima pesama, tako i kroz opis benda na platformama. To je, na primer, ono što je uvek falilo Hali Gali bendovima, čast izuzecima. „Protiv genocida, globalnog aparthejda i otrovnih, trulih političkih partija u ovoj zemlji i šire“, poručuje Životni i dodaje – „sloboda za Kočane, sloboda za studente u Srbiji, sloboda za Palestinu, sloboda za svakog, sve i svako mesto od užasnih ruku kapitalizma i njegovih najupornijih podržavalaca i održavalaca, stop nacionalizmu i bratoubistvu na Balkanu“. Brutalno. Neću da nabrajam pesme koje su mi se svidele, pošto sve nose neku posebnu težinu, već ću samo, za kraj, da navedem par imena – Kalemegdan, Crna Gora, Jadran, Na Balkan i naslovna, koja i otvara ploču, Na Balkan, sam. Nisi sam.

Consecration – Video sam kako umireš

„Video sam kako umireš“ je album koji se nameće kao važna tačka u razvoju Consecrationa, ali i šire regionalne alternativne scene tokom 2025. godine. Ovaj materijal deluje kao svesno produbljivanje svega što je Danilo Nikodinovski godinama gradio – zvučno, konceptualno i emotivno. Muzika se kreće između post-rocka, ambijenta i težih, distorziranih segmenata, ali nikada ne ostaje zarobljena u žanrovskim okvirima. Dugačke deonice služe za građenje atmosfere i unutrašnje tenzije, a ne za tehničko dokazivanje. Iako nema hitova na prvu, album funkcioniše kao zaokružena celina koja traži strpljenje i fokus. „Video sam kako umireš“ se može slušati kao nastavak prethodnog albuma i kao njegovo emotivno razrešenje. Prisutan je snažan osećaj ličnog, gotovo dnevničkog zapisa, koji izdanje čini intimnim. Album odiše osećajem procesa, borbe i potrebe da se sve (konačno) izgovori do kraja. Zato i ne želi da se dopadne slušaocu već da se razume. Upravo zbog te umetničke tvrdoglavosti i emotivne dubine, „Video sam kako umireš“ zasluženo zauzima mesto među albumima koji su obeležili 2025. godinu.