Mavaši geri, krošei i „neverovatna energija”: Beogradsko hardkor ludilo uz Terror i goste
Helly Cherry
Emocije pucaju, lepih utisaka je milion, a sve se da nekako opisati jednom rečenicom Skota Vogela: „Energija je neverovatna, energija koju stvaramo zajedno je jedino važna”. Baš to je pevač kultnog američkog hardkor/pank sastava Terror izustio u sredu uveče, 3. decembra 2025. godine, pred nekoliko stotina fanova okupljenih na Zapa barci, na koncertu za pamćenje. Verujem da ne bih pogrešio, i da bi mnogi bili saglasni sa mnom, i kada bih rekao da smo svedočili „hardkor koncertu godine” u Srbiji. U prilog tome ide i spisak gostiju koji su se prethodno popeli na binu – Death Before Dishonor, Last Hope i Rist It. Sve hardkor veličine, pa je i epilog bio takav.
Magluština kao u igrici Silent Hill i u njoj jedva vidljivi, zameneli, statični labudovi miruju na površini Dunava. Ova jeziva slika zatečena u blizini Zapa barke bila je svojevrsna horor uvertira za koncert za koji će se ispostaviti da je bio potpuno u tom maniru - krvavo dobar! Stiglo se tačno na vreme da se pogleda roba bendova koju su izneli u velikim količinama, sa evropskim cenama, nešto jačim za prosečan džep stanovnika Srbije. Razgledanje nije predugo trajalo jer je došlo vreme za početak spektakla, nešto pre 20 sati. Prilika da testira publiku, binu i ozvučenje pripala je nemačkom hardkor sastavu Risk It! Ovu petočlanu, žestokog zvuka, skupinu gledao sam prvi i poslednji put uživo na „To be punk” festivalu u Novom Sadu 2014. Isporuka zvuka i stav na bini ostao je isti – žestoko, poletno i nabrijano. U setu od nekih dvadesetak minuta, odsvirali su, između ostalih, Collision Course, Cutting Ties i Takeover. Dobro su razmrdali okupljene i zagrejali stejdž za naredne goste.
I njih sam, istini za volju, ako me sećanje dobro služi, poslednji put gledao pre više od 10 godina, na odličnom „Rockaway Lake” festivalu, leta 2015. na beogradskoj Adi Ciganliji. Kakva su imena bila na tom, takođe, prvom i poslednjem izdanju nečega što je moglo da preraste u bombastični regionalni festival. Međutim, naša hardkor/pank scena je tih godina kuburila, kako kvalitativno, tako, prvenstveno, kvalitativno, pa je poseta bila prilično mršava. Recimo sad da se organizuje događaj sa sličnim izvođačima, kapiram da bi bilo mnogo više euforije i publike. Međutim, Last Hope, legende balkanskog i bugarskog hardkora su i tada, kao i u sredu – pokidale. To je taj zimzeleni metalizirani hc zvuk svojstven Sofiji i okolini. R, dž, dž po žicama, snažni udarci o doboš i baunsing, kao takav. Realno, šta će ti više. Na repertoaru su bile pesme poput Chain Reaction, One of Us i Someone Else. A za kraj, šlag na tortu, kao verovatno najveći benger grupe, numera FP. Aleks ju je najavio šmekerski, rekavši da ova pesma savršeno odgovara „onome što se u poslednje vreme dešava u Srbiji”. Ako se neko pita zašto, pa objašnjeno je u refrenu – There’s no justice, there’s no peace, there’s no freedom, f*ck police. Poleše ljudi ka mikrofonu, poskakaše jedni na druge, apsolutni lom, kako dolikuje. Sjajan način da se zatvori ionako odličan set.
Napraviću ovde kraći intermeco i nakratko se osvrnuti na još jednu Aleksovu izjavu. U jednom trenutku je sa bine pohvalio omladinu iz prvih redova, a iskritikovao veterane koji su mahom iz pozadine, pribijeni uz zid, posmatrali svirku. I upravo je ta mlada ekipa mahom iz Novog Sada, ali i Beograda (među njima i članovi sastava Ukor), verovatno ostavila najjači utisak na mene, ne računajući same bendove. Da njih nije bilo, dobar deo koncerta bi, kao nekada, protekao relativno mirno, uz sporadično klimanje glavama u ritmu. Par desetina mlađanih momaka i poneka cura, sveže punoletni ili u ranim dvadesetim, zadalo je domaći zadatak u mošovanju starijim hardkor saborcima. Neki su čak pokušavali da se priključe tom rolerkosteru, ali su brzo odustajali ili se lepili za binu i mikrofon. Na meniju je bilo svega, a najviše karate kid poteza, kakvi se uglavnom viđaju na snimcima američkog Jutjub kanala hate5six. Dakle, two steps, haj kik i mavaši geri, side to side i ostale bravure, među njima i par gimnastičkih zvezdi. Mnogi kritikuju ovaj način zabave kao „prenasilan”, dok ja, kao veliki fan Generacije Z, šaljem isključivo podršku. Iako znam da verovatno niko od njih neće ni pričitati ove redove, važno mi je da ih napišem zbog sebe, mojih ispisnika i starijih. Ne treba da budemo matori, konzervativni džangrizavci kojima smetaju novine i mladost, ne treba da budemo kao babe i dede koje su nam u detinjstvu bušili lopte ili nas gađali jajima sa terase zgrade i naposletku ne treba da budemo ono što su bili pojedini pripadnici prethodnih generacija, koje su nas i dovele u ovakvu društveno-političku stvarnost koju živimo, da ne kažem - preživljavamo. Zato ću, uz dodatak, citirati gospođu Tapisirović iz kultne domaće serije Grlom u jagode: „Pustite decu da sviraju (i da (se) igraju)”.
Posle Bugara, kormilo ovog hardkor maratona preuzele su još jedne legende, ali bostonskog zvuka – Death Before Dishonor. Ameri su Srbiju poslednji put posetili 2023. i tada održali odličan koncert u Novom Sadu. A u Beogradu su prethodno svirali 2012. u pokojnom klubu „Gun”, upravo sa Terror-om. Ja tom koncertu, na koji je pevač Brajan Haris u nekoliko navrata podsećao, nisam prisustvovao, ali ih jesam gledao, obe grupe, pre nešto manje od dve nedelje u Ajndhovenu na festivalu „Revolution Calling”. I znao sam kakvo nas ludilo očekuje – u oba slučaja. Počeli su beskompromisno rokačinama Born From Misery i Curl Up and Die. Publika je odmah prihvatila poziv na ples, pa je tokom nastupa, pored moš akrobacija, bilo i serkl pitova, stejdždajvinga i ostalih igrarija. Pale su i čestitke i pozdravi, prvo rođendanska za Vinija Stigmu, legendarnog gitaristu njujorškog sastava Agnostic Front, i njegov jubilarni 70, a onda i za „balkansku hardkor braću”. Podsetio nas je Brajan da Beograd ima „posebno mesto u njihovim srcima” između traka True Defeat, Break Through It All i hitčine 6.6.6. (Friends Family Forever). Ipak, za kraj su ostavili jednu adaptiranu obradu još jednih pank legendi u nizu - Cock Sparrer, pod naslovom Boston Belongs To Me. Refren nema ko nije zapevao. Burtalna slika, nastup i prilika.
Mic, po mic, stigosmo do poslastice večeri. Terror je bend uz koji je, na neviđeno, zagarantovana dobra žurka. U tri navrata sam ih do sada gledao uživo, koncidencije li, svaki put u Holandiji i uvek je bilo izuvanje iz cipela. Tako da empirijski tvrdim da su verovatno jedan od najboljih lajv hardkor bendova na svetu, što će se, uostalom, nešto kasnije i manifestovati. Dolaze iz Los Anđelesa, postoje od 2002. i do sada su objavili više od deset studijskih i živih albuma. Poslednji studijski, iz 2022, nosi naziv „Pain into Power”, što je i pisalo na ogromnoj zastavi iza bine. I tako, nešto pre 22 časa, na pozornici se okupila „fantastična petorka”, predvođena pevačem Skotom Vogelom, koji deo večeri proveo među okupljenima, i krenula u akciju. Nastup otvaraju dvema pesmama sa prvenca im iz 2004. „One with the Underdogs” – naslovnom, na koju se nadovezuje Spit My Rage. A u publici – kataklizma. Ekipa iz pozadine se primakla, izmešali se veterani i pioniri i svi stopili u jednu fluidnu masu koja će se u narednih, nešto više od pola sata, gibati, skakati i pevati zajedno.
Nema stajanja, na redu je moj lični adut Stick Tight. Lete noge, lete ruke. Ništa manje brutalno nije bilo ni za još jedan od mojih favorita – Always the Hard Way. Brišu se graške znoja, a vala i patos brojnim padovima i proklizavanjima, ali niko ne posustaje u ludilu – ni bend, ni auditorijum. Skot se u više navrata, između pesama, obraćao ljudima, šaljući izuzetno pozitivne poruke. Rekao je da smo svi mi jedna „zajednica” koja treba da se „podržava međusobno”, pohvalio je „neverovatnu energiju” i na koncu se zahvalio toplom dočeku jer ih „neko vreme nije bilo”. Čini mi se da ćemo posle ove svirke, na ponovni dolazak znatno kraće čekati. U finiš se ušlo numerama You’re Caught, The 25th Hour i Keep Your Mouth Shut. I tu negde u mimohodu uhvaćen je još jedan nezaboravni momenat koji će obeležiti koncert. Momak u invalidskim kolicima je podignut na stejdždajving, da bi Skot potom prišao i rukovao se sa njim dok je levitirao na rukama mase. Naravno, najveća hit grupe ostavljen je za doviđenja – Keepers of the Faith. I ponovo slika za pamćenje. Jedna omladinka dobija mikrofon i kreće da peva prvu strofu pesme, dok na refrenu i nadalje binu okupira više fanova i nastaje poputni haos. Ma da bre, svi pevaju, skaču, znoje se, grle... Skot reče zajednica, ja dodajem jedinstvo, Terror potvrđuju vlastitu veličinu.
Uh, kako je Beogradu bio potreban ovaj koncert, ova amosfera, energija i lepota. ’Ajde što su ljudi čekajući jakne ponavljali koliko im je bilo super, nego što su se utisci prelili i na mreže, kako, jelte, dolikuje. Magla je po izlasku sa splava bilo još intenzivnija, dok je fanove na obali čekao džip kompanije Monster, sponzora turneje „Only the Hard” tokom koje je Terror sa drugarima posetio Beograd. Uz zvuke otvaranja limenki, vlažni vazduh i brujanje u ušima, raziđosmo se, svako u svom pravcu – srećan/a.
Magluština kao u igrici Silent Hill i u njoj jedva vidljivi, zameneli, statični labudovi miruju na površini Dunava. Ova jeziva slika zatečena u blizini Zapa barke bila je svojevrsna horor uvertira za koncert za koji će se ispostaviti da je bio potpuno u tom maniru - krvavo dobar! Stiglo se tačno na vreme da se pogleda roba bendova koju su izneli u velikim količinama, sa evropskim cenama, nešto jačim za prosečan džep stanovnika Srbije. Razgledanje nije predugo trajalo jer je došlo vreme za početak spektakla, nešto pre 20 sati. Prilika da testira publiku, binu i ozvučenje pripala je nemačkom hardkor sastavu Risk It! Ovu petočlanu, žestokog zvuka, skupinu gledao sam prvi i poslednji put uživo na „To be punk” festivalu u Novom Sadu 2014. Isporuka zvuka i stav na bini ostao je isti – žestoko, poletno i nabrijano. U setu od nekih dvadesetak minuta, odsvirali su, između ostalih, Collision Course, Cutting Ties i Takeover. Dobro su razmrdali okupljene i zagrejali stejdž za naredne goste.
I njih sam, istini za volju, ako me sećanje dobro služi, poslednji put gledao pre više od 10 godina, na odličnom „Rockaway Lake” festivalu, leta 2015. na beogradskoj Adi Ciganliji. Kakva su imena bila na tom, takođe, prvom i poslednjem izdanju nečega što je moglo da preraste u bombastični regionalni festival. Međutim, naša hardkor/pank scena je tih godina kuburila, kako kvalitativno, tako, prvenstveno, kvalitativno, pa je poseta bila prilično mršava. Recimo sad da se organizuje događaj sa sličnim izvođačima, kapiram da bi bilo mnogo više euforije i publike. Međutim, Last Hope, legende balkanskog i bugarskog hardkora su i tada, kao i u sredu – pokidale. To je taj zimzeleni metalizirani hc zvuk svojstven Sofiji i okolini. R, dž, dž po žicama, snažni udarci o doboš i baunsing, kao takav. Realno, šta će ti više. Na repertoaru su bile pesme poput Chain Reaction, One of Us i Someone Else. A za kraj, šlag na tortu, kao verovatno najveći benger grupe, numera FP. Aleks ju je najavio šmekerski, rekavši da ova pesma savršeno odgovara „onome što se u poslednje vreme dešava u Srbiji”. Ako se neko pita zašto, pa objašnjeno je u refrenu – There’s no justice, there’s no peace, there’s no freedom, f*ck police. Poleše ljudi ka mikrofonu, poskakaše jedni na druge, apsolutni lom, kako dolikuje. Sjajan način da se zatvori ionako odličan set.
 |
| foto: Zappa Baza |
Posle Bugara, kormilo ovog hardkor maratona preuzele su još jedne legende, ali bostonskog zvuka – Death Before Dishonor. Ameri su Srbiju poslednji put posetili 2023. i tada održali odličan koncert u Novom Sadu. A u Beogradu su prethodno svirali 2012. u pokojnom klubu „Gun”, upravo sa Terror-om. Ja tom koncertu, na koji je pevač Brajan Haris u nekoliko navrata podsećao, nisam prisustvovao, ali ih jesam gledao, obe grupe, pre nešto manje od dve nedelje u Ajndhovenu na festivalu „Revolution Calling”. I znao sam kakvo nas ludilo očekuje – u oba slučaja. Počeli su beskompromisno rokačinama Born From Misery i Curl Up and Die. Publika je odmah prihvatila poziv na ples, pa je tokom nastupa, pored moš akrobacija, bilo i serkl pitova, stejdždajvinga i ostalih igrarija. Pale su i čestitke i pozdravi, prvo rođendanska za Vinija Stigmu, legendarnog gitaristu njujorškog sastava Agnostic Front, i njegov jubilarni 70, a onda i za „balkansku hardkor braću”. Podsetio nas je Brajan da Beograd ima „posebno mesto u njihovim srcima” između traka True Defeat, Break Through It All i hitčine 6.6.6. (Friends Family Forever). Ipak, za kraj su ostavili jednu adaptiranu obradu još jednih pank legendi u nizu - Cock Sparrer, pod naslovom Boston Belongs To Me. Refren nema ko nije zapevao. Burtalna slika, nastup i prilika.
 |
| foto: Zappa Baza |
Nema stajanja, na redu je moj lični adut Stick Tight. Lete noge, lete ruke. Ništa manje brutalno nije bilo ni za još jedan od mojih favorita – Always the Hard Way. Brišu se graške znoja, a vala i patos brojnim padovima i proklizavanjima, ali niko ne posustaje u ludilu – ni bend, ni auditorijum. Skot se u više navrata, između pesama, obraćao ljudima, šaljući izuzetno pozitivne poruke. Rekao je da smo svi mi jedna „zajednica” koja treba da se „podržava međusobno”, pohvalio je „neverovatnu energiju” i na koncu se zahvalio toplom dočeku jer ih „neko vreme nije bilo”. Čini mi se da ćemo posle ove svirke, na ponovni dolazak znatno kraće čekati. U finiš se ušlo numerama You’re Caught, The 25th Hour i Keep Your Mouth Shut. I tu negde u mimohodu uhvaćen je još jedan nezaboravni momenat koji će obeležiti koncert. Momak u invalidskim kolicima je podignut na stejdždajving, da bi Skot potom prišao i rukovao se sa njim dok je levitirao na rukama mase. Naravno, najveća hit grupe ostavljen je za doviđenja – Keepers of the Faith. I ponovo slika za pamćenje. Jedna omladinka dobija mikrofon i kreće da peva prvu strofu pesme, dok na refrenu i nadalje binu okupira više fanova i nastaje poputni haos. Ma da bre, svi pevaju, skaču, znoje se, grle... Skot reče zajednica, ja dodajem jedinstvo, Terror potvrđuju vlastitu veličinu.
Uh, kako je Beogradu bio potreban ovaj koncert, ova amosfera, energija i lepota. ’Ajde što su ljudi čekajući jakne ponavljali koliko im je bilo super, nego što su se utisci prelili i na mreže, kako, jelte, dolikuje. Magla je po izlasku sa splava bilo još intenzivnija, dok je fanove na obali čekao džip kompanije Monster, sponzora turneje „Only the Hard” tokom koje je Terror sa drugarima posetio Beograd. Uz zvuke otvaranja limenki, vlažni vazduh i brujanje u ušima, raziđosmo se, svako u svom pravcu – srećan/a.
Timočanin