Lepe stvari se dešavaju na niškoj alternativnoj sceni u poslednje dve godine. U gradu postoji novi talas bendova ali najlepše od svega je što postoji i povezanost. Na to mi ukazuju već dve godišnje kompilacije koje predstavljaju presek niške scene (sa nekih 20-ak bendova) iza koga stoji ekipa okupljena oko Underground festa.

Sa druge strane, čini mi se da je ta ista scena nakako manje primećena od ostatka zemlje jer bendovi (sem Manitua) teško da mrdnu sa nastupima severnije od Niša. Šteta, jer čini mi se da ovi klinci i te kako zaslužuju

Već neko vreme imamo želju da sve to iskusimo iz prve ruke a prva prilika se pružila 20. decembra. Druga, bar jednim svojim delom, na Into the Pit festu, samo nedelju dana kasnije. Ali vratiću se u nastavku niškim bendovima i nekim generalnim zapažanjima.

Elem, lokalnu scenu ne čine samo bendovi već i promoteri i entuzijasti kakav je Filip Ćafi Avramović u okviru malopre pomenutog festa. Pažljivi čitaoci će se setiti intervjua koji smo nedavno vodili, ali ukratko, Into the Pit je njegov (kako to obično biva kod entuzijasta) “križ” kojim pokušava da scenu održi, pa i podigne na jedan viši nivo. Ima tu uspona i padova, krešovanja, dizanja ruku od svega ali i “pasije” kojim je zaključio naš razgovor i koja mu ne daje da stane.

pozdravna reč, i festival može da počne
foto: Nikola Đorđević, kompletnu galeriju pogledajte ovde
Osmo izdanje festa je bila “Last chance to dance” za Niš (pun intended), i prilika da se godina zaključi na jedan lep način. Ovoga puta u klubu Livnica koji je već neko vreme utočište alternativne scene u najširem muzičkom smislu. Sam klub je prijatno iznenađenje, lepo opremljen i dovoljno prostran za događaje ovog tipa. Smešten u industrijskoj zoni, u okviru kompleksa nekadašnje Mašinske industrije, relativno je pristupačan a opet dovoljno daleko od grada da nikome ne predstavlja problem i smetnju u smislu buke i slično.

Ovogodišnje izdanje je po svom sastavu bilo šarenoliko što se odrazilo i na publiku i čini se kao dobar recept za neka naredna izdanja. Sama publika je, rekao bih po broju ljudi, ispoštovala događaj i ostala do gotovo samog kraja. Lepo je bilo videti tu i “veterane” lokalne scene koji su došli da podrže fest.

Počeo sam osvrt sa niškom scenom pa bih tako najpre govorio i o niškim bendovima koji su otvorili i zatvorili fest.

foto: Nikola Đorđević, kompletnu galeriju pogledajte ovde
Lakrdija je nastala prošle godine. Muzički su u osnovi metal bend koji lako odlazi i u gotik, alt i pop vode. Ime benda upotpunjuje tekstualnu tematiku pesama, u kojima je narator poput lakrdijaša ili arlekina, posmatrač i komentator društvenih fenomena sveta u kome živi. Maja ove godine su objavili singl „Daleko od Sunca“ a svoje delovanje šire i na vizelni izraz kroz video rad pa i strip. O svemu ovome su pomalo i govorili za naš sajt.

foto: Nikola Đorđević, kompletnu galeriju pogledajte ovde
Obluda, koja je zatvorila ovo izdanje festa je inspirisana istoimenom mangom koja bi se mogla prevesti kao „čudovište“. Zanimljiv koncept i fin pokazatelj koliko su mange danas ono što je nama bio Boneli. Ova trojka isporučuje metalizirani i zanimljiv hardkor koji, između ostalog, govori i o društvu u kome živimo.

Iako se radi o mladim bendovima, raduje činjenica da se od starta, bar po našim utiscima, fokusiraju na autorski materijal i grade svoju priču. Dakle, nema kompromisa i podilaženja publici obradama i slično. Osim toga, ovi bendovi od starta imaju i jasan politički i društveni stav koji neretko ističu na bini, nalepnicama... Nešto što dugo vremena nismo videli kod mlađih.

foto: Nikola Đorđević, kompletnu galeriju pogledajte ovde
Crno Sunce ima pre svega upečatljivo ime. Bend je osnovan od strane veterana kraljevačke andergraund scene (Punished, Mortuus, HN...) i šiba svoju varijantu gruv metala u kombinaciji sa hard i metalkorom i sve to na srpskom, što je kod nas danas retkost za ovakve pravce. „Crno Sunce je nebesko telo poznatije kao crna rupa. Kada se pređe horizont događaja, više nema nazad,“ kaže opis na njihovoj stranici. I zaista, nakon nekoliko izmena u postavi i albuma „Iza horizonta događaja“ i „Ton 618“ – za njih nema nazad. Poslednjih par pesama četvorožičani instrument je predat basistkinji pa ćemo videti da li je ovo „one time thing“ ili zvanična „predaja funkcije“.
 
foto: Nikola Đorđević, kompletnu galeriju pogledajte ovde
Beogradski Statico dolazi u najaktuelnijem trenutku po njih. Već neko vreme promovišu debi album „Absurdity of this world!“. Ovim povodom smo i razgovarali sa njima a sada je bila prilika da starije i nove stvari čujemo i uživo. Statico nudi svoju verziju hardkora a kako se radi o iskusnim njuškama sa bg hc scene ne čudi što na bini zvuče ubedljivo. Njihov nastup bih okarakterisao kao moćan, bučan, brz i dinamičan na bini pa su zahvalni za fotografisanje. Prijatno me je iznenadila dužina seta jer hc bendovi umeju da imaju prilično kratke nastupe. Kada je najavljena poslednja stvar, na nečije, da l' negodovanje zbog toga (nije se čulo baš najjasnije), Dario, vokal je uz osmeh dobacio u fazonu: „potrajaće“. Uz pojačaj reverb na vokalu i basu do kraja, odsvirana je „The end“ koja svojom dužinom od 7 minuta ali i muzički odskače od ostatka repertoara. Tekstualno minimalna, po tempu sporija ali ništa manje napeta jer donosi sporiji, psihodeličniji (ako postoji takav komparativ) pristup uz repetativni bas i bubanj oko koga gitare „pletu“ svoj deo noiza stvarajući zid buke za kraj.
 
foto: Nikola Đorđević, kompletnu galeriju pogledajte ovde
Nakon težeg i sporog početka, problema sa postavom (zbog koje su npr morali da otkažu prošlogodišnje učestvovanje na ovom festu), ova godina je konačno bila prava za Mark my Words! Početkom godine su kao pobednici regionalnog takmičenja izborili učešće na Wacken festivalu (čekirajte intervju) i tamo ostvarili zapažen nastup i ostavili lep utisak, bar na našim prostorima. Velika bina velikog svetskog festivala je veliki i izazov i sećam se tadašnjih utisaka da ih bina nije „pojela“ već da su na njoj delovali sigurno i prirodno. Avgusta su izbacili EP „Nocturnal lights“ te je svakako bilo povoda za ovim nastupom na ITP. Bend je, zanimljivo, fudbalskim rečnikom nastupio u „formaciji 1-2-2“ u smislu da je bubnjar klasika pozadi ali su basista i gitarista u publici a iza njih, na ivici bine vokal i druga gitara. Ne znam da li je razlog praktične prirode i „one time thing“ ali taj silazak u publiku i približavanju istoj deluje dobro i „razbija četvrti zid“. U nekih pola sata isporučili su svoju verziju metalkora i to prilično ložački. I dalje su sigurni na bini i dinamični čemu doprinosi i povremena smena i natpevavanje glavnog i sajd-vokala.

foto: Nikola Đorđević,
kompletnu galeriju pogledajte ovde
Burning Leaf je jedan od onih bendova koji je uspeo da nađe svoj fazon i na stoner, post-metal, post-grandž zvuk nadogradi nasleđe lokalnog folklora pirotskog kraja (odakle dolaze) i Stare planine. To je toliko lepo uklopljeno da mislim da bend ima potencijal za mnogo veći uspeh, zaslužuje mnogo više pažnje i da se za njega čuje. Motivi prirode, planine, pa i mistike, lokalnog dijalekta, pojanje i garderoba vokala ostavljaju jak utisak ali i to da bend makar u Nišu ima neku svoju bazu fanova jer su među publikom defilovali ljudi sa njihovim majicama a primetna je bila i podrška tokom nastupa sa sve dizanjem ruku u vis i pevanjem numera koje imaju naglašeniji pomenuti etno momenat (recimo „Odo“ uz onaj dim sa bine na početku deluje gotovo ritualno u tim trenucima). Za mene lično najveće iznenađenje i otkriće ovog festivala.

Ako bismo da sumiramo utiske, rekao bih da čitavim događajem mogu biti zadovoljni i publika i bendovi i organizator. Nema sumnje da je festival bio posećen, da je publika bila aktivna, ostala do skoro samog kraja i ispoštovala bendove. Sa druge strane i bendovi su dobili fidbek i zahvalili publici. Filipu ostaje da podvuče crtu i da, nastavi da gradi ovu priču koja ima potencijal i za kojom, ispostavlja se, postoji potreba.