Branko Golubović (GOBLINI): Nove generacije umeju da pokažu zube! Čak i više nego mi devedesetih | INTERVJU
Helly Cherry
Punk Rock Cafe u Smederevskoj Palanci je sjajan primer kako i u manjim mestima scena može biti aktivna i aktuelna. Ovaj klub godinama uporno gura svoju priču a činjenica da i dalje opstaje nam govori "da ipak može" i da potrebe i mesta za alternativnu kulturu ima i van većih centara.
Koja vam je ona pesma “ne diraj, to je moje dete”? Znači nikad ne smete da je izbacite iz seta?
Uuu, pa ima malo više od toga. Na primer pesma koju ono kao, ne smemo da izbacimo iz set liste je pesma Voz, ali večeras zbog nekih bitnih razloga, zbog neke ono kao veoma privatne priče je morala da bude izbačena sa liste. Ali to je kao ta pesma. I ukoliko se radi o koncertu Goblina, ne o festivalskom nastupu, Goblini završavaju koncerte sa pesmom Za Lorenu. To je kraj, svi znaju, posle Lorene, nema ništa.
Da li imate neki “predkoncertni ritual” ili samo izađete i pustite haos da vas vodi?
Ja moram deset minuta da provedem sam sa sobom, ne više od toga, ne nešto kao pretenciozno, sad se ja sklanjam od svega, samo da mi ljudi daju malo, ono kao, privatnosti da udjem u ceku priču, da udjem u taj vajb i to je to.
Ako bi Goblini snimali pesmu sa nekim potpuno neobičnim izvođačem – recimo reperom, turbo folk pevačem ili DJ-em – koga biste izabrali, a da vas fanovi ne razapnu ali i da se vama svidja?
Hahah, ovo je dobro pitanje. Ajs Nigrutin.
Da li ste ikad imali trenutak “okej, ovo je kraj, više ne možemo”, pa vas je nešto vratilo nazad?
Mnogo mnogo puta se to dešavalo. Mnogo puta, i na kraju nas publika vrati nazad i neka naša, da kažemo, ovaj, naša priča. Mi se znamo preko trideset godina. Svadjamo se, mi smo, mislim, brak, zamisli brak sa pet ljudi u njemu. Normalno da će biti svadje, ili nekih, ono, padova i mi onda druge čupamo i dešava se, naravno. Lagao bih te kada bih ti rekao da nije.
Da li je publika danas “divlja” na isti način kao ’90-ih, ili je sve više telefona nego šutki?
Večeras, da budem iskren, ljudi su uživali, pevali sa nama. Nisam video previše telefona, što me je neverovatno obradovalo. Ljudi su došli na koncert. Ja, mislim, ’ajde kao snimiš taj koncert, kada ćeš ti to da gledaš. Kome ćeš ti to da pokazuješ? A izgubio si taj momenat, tu energiju koja se dešavala u tom trenutku kad se to snimalo. Presretan sam što večeras nisam video previše telefona.
Uuu, pa ima malo više od toga. Na primer pesma koju ono kao, ne smemo da izbacimo iz set liste je pesma Voz, ali večeras zbog nekih bitnih razloga, zbog neke ono kao veoma privatne priče je morala da bude izbačena sa liste. Ali to je kao ta pesma. I ukoliko se radi o koncertu Goblina, ne o festivalskom nastupu, Goblini završavaju koncerte sa pesmom Za Lorenu. To je kraj, svi znaju, posle Lorene, nema ništa.
Da li imate neki “predkoncertni ritual” ili samo izađete i pustite haos da vas vodi?
Ja moram deset minuta da provedem sam sa sobom, ne više od toga, ne nešto kao pretenciozno, sad se ja sklanjam od svega, samo da mi ljudi daju malo, ono kao, privatnosti da udjem u ceku priču, da udjem u taj vajb i to je to.
Ako bi Goblini snimali pesmu sa nekim potpuno neobičnim izvođačem – recimo reperom, turbo folk pevačem ili DJ-em – koga biste izabrali, a da vas fanovi ne razapnu ali i da se vama svidja?
Hahah, ovo je dobro pitanje. Ajs Nigrutin.
Da li ste ikad imali trenutak “okej, ovo je kraj, više ne možemo”, pa vas je nešto vratilo nazad?
Mnogo mnogo puta se to dešavalo. Mnogo puta, i na kraju nas publika vrati nazad i neka naša, da kažemo, ovaj, naša priča. Mi se znamo preko trideset godina. Svadjamo se, mi smo, mislim, brak, zamisli brak sa pet ljudi u njemu. Normalno da će biti svadje, ili nekih, ono, padova i mi onda druge čupamo i dešava se, naravno. Lagao bih te kada bih ti rekao da nije.
Da li je publika danas “divlja” na isti način kao ’90-ih, ili je sve više telefona nego šutki?
Večeras, da budem iskren, ljudi su uživali, pevali sa nama. Nisam video previše telefona, što me je neverovatno obradovalo. Ljudi su došli na koncert. Ja, mislim, ’ajde kao snimiš taj koncert, kada ćeš ti to da gledaš. Kome ćeš ti to da pokazuješ? A izgubio si taj momenat, tu energiju koja se dešavala u tom trenutku kad se to snimalo. Presretan sam što večeras nisam video previše telefona.
Jeste li ikad bili izbačeni sa sopstvene svirke... (ili zamalo)?
Daaa, to se desilo u SKC-u 2011. godine. Kada sam došao malo kasnije od ostatka benda na tonsku probu i pokušavao da objasnim ljudima na ulazu da ja pevam u Goblinima, i oni mi nisu verovali, nisu hteli da me puste unutra.
Šta mislite o pank bendovima iz naše “Z” generacije – ima li nas dovoljno ili smo previše “fini”?
Previše ste fini. Ali ima bendova, ima dosta bendova. Drugačija su i vremena da budem iskren. Mi smo dosta siroviji, mi smo prošli i rat i sve i svašta. Ipak su ove generacije odrasle na nekom drugom kontekstu, ali ono što možemo da vidimo, šta se dešava ovih dana, izuzetno je lako pokvariti “fine” momke i devojke, a? Umeju da pokažu zube! Čak i više nego mi devedesetih, ja bih rekao.
fotkala i sa Golubom razgovarala cobi G