Betmen: Strašan vic — Šta je potrebno da jedan čovek poludi? Džoker tvrdi da je dovoljan „samo jedan loš dan“

Betmen, Džoker (i Gordon) i dinamika odnosa

U srži ove priče nalazi se filozofsko pitanje: Šta je potrebno da jedan čovek poludi? Džoker tvrdi da je dovoljan „samo jedan loš dan“ da i najnormalnijeg čoveka dovede do ludila. Kroz mučno i brutalno psihološko mučenje komesara Gordona, pokušava da dokaže svoju teoriju. Međutim, ono što ovu priču čini posebnom jeste to što se Džoker, po prvi put na ovako eksplicitan način, ne doživljava samo kao haotični zlikovac, već i kao tragičan lik, potencijalno bivši "normalan" čovek koji je izgubio sve.

Iako sporedniji lik u ovoj priči, i Betmen treba da prođe Džokerov test i savlada sav bes koji ga je obuzeo nakon onoga što je Džoker uradio Barbari i Gordonu. Komesar Gordon je to već učinio jer nakon svega, onako povređen i ponižen, rečima upućenim Betmenu: „Želim da ga privedeš, i to da ga privedeš po propisima. Moramo mu pokazati da naš način funkcioniše“, nama i Betmenu šalje poruku da Džokerova teorija nije nužno tačna i da i u najtežim trenucima se može sačuvati ono ljudsko u nama. To će shvatiti i prihvatiti i sam Betmen (čime i on prolazi Džokerov test) što će se posebno videti na kraju (barem po jednom od mojih tumačenja istog).

Naslovna iz 2008. i aktuelnog izdanja Čarobne knjige

Betmen, s druge strane, ovde postaje više nego samo borac protiv zločina – postaje reflektor i odraz Džokerove psihopatije. Njihov odnos u Strašnom vicu nije obična dihotomija dobra i zla, već komplikovana veza dve osobe koje, kako Džoker sugeriše, dele istu sudbinu. Na početku, a posebno na kraju stripa, Betmen čak pokušava da dopre do Džokera razgovorom, u nadi da izbegnu neizbežno – međusobno uništenje. I na samom kraju, na trenutak se čini da uspeva jer Džoker razmišlja o Betmenovim rečima ali ipak zaključuje da je za njega kasno. Ova saosećajnost Betmena i pokušaj razumevanja svog najljućeg neprijatelja daje ovom delu duboku emocionalnu i filozofsku težinu.

Otvoren kraj ove priče je već decenijama takođe izvor analiza i polemika. Njihov dijalog, koji završava uz zagonetan smeh i otvoren kadar, otvara pitanje: da li je Betmen konačno prešao granicu? I sam Mur je dao svoje viđenje koje uz malo potrage lako možete naći na netu. Od tri moguća (u mom i Murovom scenariju), dva mi se jako dopadaju. Da, ovako otvoren kraj i čitaocu daje priliku da dopiše svoj.

Džokerova prošlost: istina ili iluzija?

Jedan od najznačajnijih aspekata Strašnog vica je prikaz moguće Džokerove prošlosti – neuspešnog komičara koji pokušava da preživi, slomljen tragedijom. Džoker nije pouzdan lik. Čak i on sam priznaje da se možda ne seća tačno: „Ako već moram da imam prošlost, radije bih da imam što veći izbor.“ Time se stvara nelagodna nesigurnost: čitaoci nikada ne znaju da li gledaju istinu, sećanje ili halucinaciju. Ova narativna neodređenost dodatno učvršćuje Džokerovu prirodu kao oličenje haosa i nedokučivosti.

Crtež Brajana Bolanda: Preciznost ludila

Vizuelni identitet stripa je jednako značajan kao i njegova priča. Brajan Boland je ovde na vrhuncu svog umetničkog umeća: njegov crtež je izuzetno detaljan, čist i precizno kontrolisan. Svaki kadar odiše zategnutošću, bilo da se radi o grimasama ludila, turobnim pejzažima, ili dramatično osvetljenim hodnicima ludnice Arkam.

Bolandov crtež donosi Džokera sa uznemirujućim izrazima lica – sa dubokom nelagodom. Betmen je ovde više senka nego heroj, stalno prikazan u mraku, kao entitet koji preispituje i (možda na momente) gubi sopstvenu moralnu orijentaciju.

Džon Higins vs. Brajan Boland: Boje kao narativni alat

Prvobitno izdanje iz 1988. godine kolorisano je od strane Džona Higinsa, čiji je pristup bio psihodeličan i kontrastan – koristeći žive, gotovo neprirodne boje koje su doprinosile haotičnoj atmosferi i Džokerovoj „karnevalskoj“ estetici. Higins je nastavio da koristi jarke boje koje je već koristio u Nadziračima i koje su tada i bile aktuelne u svetu stripa. Ipak, Boland nikada nije bio zadovoljan tim pristupom, smatrajući da boje narušavaju ton priče i njegove suptilne linije.

Godine 2008. Boland je sam rekonstruisao i radio kolorisanje stripa za Deluks izdanje, donoseći mnogo hladniju, realističniju i prigušeniju paletu. Ova verzija mnogo više naglašava tugu, ludilo i psihološku težinu priče – bliža je tonu Murovog scenarija. Promena boja drastično menja doživljaj – kao da se priča odigrava u drugom svetu: hladnijem, jezivijem i manje nadrealnom, ali emocionalno iskrenijem. Pogledajte i sami:

Higinsovo i Bolandovo kolorisanje ali i Bolandove suptilne izmene u crtežu koje se mogu naći u stripu; Boland i sam poziva da se zabavite i pokušate da ih pronađete

Obe verzije objedinjene u jedno tvrdokoričeno izdanje na velikom formatu sada možemo čitati u, još uvek aktuelnom izdanju Čarobne knjige.

I na kraju...

Strašan vic je remek-delo stripa jer uspeva da sabije ogroman emocionalni i filozofski naboj u svega nekoliko desetina stranica. Odnos Betmena i Džokera ovde je razotkriven kao odnos međusobne opsesije, ogledala i teskobe. Crtež Bolanda, posebno u sopstvenom kolorisanju, dodatno produbljuje ton i emociju priče.

U tom smislu, Strašan vic nije samo priča o herojima i zlikovcima, već o granicama razuma, tragediji i mogućnosti iskupljenja – ili njegovom potpunom odsustvu.