40 godina Gunisa: Blago detinjstva koje i dalje sija
Helly Cherry
Pre četrdeset godina, 7. juna 1985. godine, svet je prvi put upoznao Mikija, Čanka, Datu, Brendona, Stef, Endi, Mauta i naravno – Jednookog Vilija. Bio je to film koji nije samo pričao priču o deci u potrazi za blagom – „Gunisi“ su bili naše ogledalo, naša maštarija, naš beg u svet u kome je sve bilo moguće. Danas, četiri decenije kasnije, „Gunisi“ nisu samo film – oni su deo našeg odrastanja, srce koje i dalje kuca istim ritmom detinjstva.
Bio je to film koji nas je naučio šta znači prijateljstvo. Ne ono površno, iz koristi, već ono iskreno, neuništivo, gde jedan drug drugome čuva leđa čak i kad se sve oko njih ruši – bukvalno. Dok su se heroji filma suočavali sa klopkama, zagonetkama i kriminalcima, mi smo učili da prave avanture ne počinju na mestima, već u srcima onih koji su spremni da veruju.
Gledajući ih, nismo samo pratili potragu za blagom. Pratili smo vlastite snove o tome da u životu uvek postoji nešto više – nešto magično, skriveno, uzbudljivo. Ispod svake svakodnevice postoji skrivena mapa, neka pećina puna izazova, neka priča koja čeka da bude otkrivena.
A kako nam Gunisi izgledaju danas? Još uvek čarobno. Sintisajzer u muzici, frizure, odeća. Upravo oni čini da film deluje još toplije. On ne pokušava da bude „aktuelan“ – on je vremeplov. Svaka scena nosi miris videokaseta, letnjih raspusta, susedskih bicikala i dana kada smo verovali da je ceo svet jedno veliko igralište.
Tehnologija je možda napredovala, ali emocije koje „Gunisi“ bude ostaju iste. Taj film je „dobro ostario“ jer nikada nije ni bio vezan za vreme – bio je vezan za osećaj. A osećaji, oni pravi, ne podležu zubu vremena.
Ima li nade za nastavak?
Godinama se šuška o mogućem nastavku. Glumačka postava je rasla zajedno s nama, i mnogi od njih su izrazili želju da se ponovo okupe. Međutim, pitanje koje se često postavlja jeste – da li je moguće ponoviti magiju? Da li bi nastavak mogao da oživi isti osećaj čiste, nevine pustolovine?
Možda bi najbolje bilo da nastavak ne bude puka kopija stare formule, već emotivni susret sadašnjih odraslih Gunisa sa vlastitim detinjstvom. Jer, svi mi danas imamo u sebi po jednog odraslog Mikija koji se seća dana kada je verovao u blago. I možda bi upravo to bio pravi film – priča o tome kako je odrastanje samo još jedna avantura, i kako ni u odraslom životu ne smemo zaboraviti kako izgleda verovati u čuda.
Goonies never say die
To nije samo rečenica iz filma. To je zakletva koju smo svi, makar jednom, izgovorili dok smo zurili u nebo, verovali u blago i jurili kroz ulice sa rancima punim maštarija.
Četrdeset godina kasnije, „Gunisi“ nas podsećaju na to da pravo blago nije zakopano duboko u pećini, već čuči negde u nama – u sećanjima, u osmesima, u hrabrosti da budemo ono što jesmo.
I zato – za sve koji su nekada verovali u Jednookog Vilija, i za sve koji to još uvek rade – neka nam srce zauvek ostane deo te neustrašive, nezaboravne družine.
Gunisi zauvek!
Bio je to film koji nas je naučio šta znači prijateljstvo. Ne ono površno, iz koristi, već ono iskreno, neuništivo, gde jedan drug drugome čuva leđa čak i kad se sve oko njih ruši – bukvalno. Dok su se heroji filma suočavali sa klopkama, zagonetkama i kriminalcima, mi smo učili da prave avanture ne počinju na mestima, već u srcima onih koji su spremni da veruju.
Gledajući ih, nismo samo pratili potragu za blagom. Pratili smo vlastite snove o tome da u životu uvek postoji nešto više – nešto magično, skriveno, uzbudljivo. Ispod svake svakodnevice postoji skrivena mapa, neka pećina puna izazova, neka priča koja čeka da bude otkrivena.
A kako nam Gunisi izgledaju danas? Još uvek čarobno. Sintisajzer u muzici, frizure, odeća. Upravo oni čini da film deluje još toplije. On ne pokušava da bude „aktuelan“ – on je vremeplov. Svaka scena nosi miris videokaseta, letnjih raspusta, susedskih bicikala i dana kada smo verovali da je ceo svet jedno veliko igralište.
Tehnologija je možda napredovala, ali emocije koje „Gunisi“ bude ostaju iste. Taj film je „dobro ostario“ jer nikada nije ni bio vezan za vreme – bio je vezan za osećaj. A osećaji, oni pravi, ne podležu zubu vremena.
Ima li nade za nastavak?
Godinama se šuška o mogućem nastavku. Glumačka postava je rasla zajedno s nama, i mnogi od njih su izrazili želju da se ponovo okupe. Međutim, pitanje koje se često postavlja jeste – da li je moguće ponoviti magiju? Da li bi nastavak mogao da oživi isti osećaj čiste, nevine pustolovine?
Možda bi najbolje bilo da nastavak ne bude puka kopija stare formule, već emotivni susret sadašnjih odraslih Gunisa sa vlastitim detinjstvom. Jer, svi mi danas imamo u sebi po jednog odraslog Mikija koji se seća dana kada je verovao u blago. I možda bi upravo to bio pravi film – priča o tome kako je odrastanje samo još jedna avantura, i kako ni u odraslom životu ne smemo zaboraviti kako izgleda verovati u čuda.
Goonies never say die
To nije samo rečenica iz filma. To je zakletva koju smo svi, makar jednom, izgovorili dok smo zurili u nebo, verovali u blago i jurili kroz ulice sa rancima punim maštarija.
Četrdeset godina kasnije, „Gunisi“ nas podsećaju na to da pravo blago nije zakopano duboko u pećini, već čuči negde u nama – u sećanjima, u osmesima, u hrabrosti da budemo ono što jesmo.
I zato – za sve koji su nekada verovali u Jednookog Vilija, i za sve koji to još uvek rade – neka nam srce zauvek ostane deo te neustrašive, nezaboravne družine.
Gunisi zauvek!