HAVOC (2025)
Helly Cherry
Reditelj Garet Evans je već jednom redefinisao akcioni film naslovima "The Raid" 1 i 2 spojivši najbolje elemente honkoške akcije i nekog svog montažerskog dinamizma i energije. Stoga se njegov naredni akcioni film koji dolazi skoro 10 godina kasnije čekao kao ozeblo Sunce, međum dugo odlaganje, dosnimavanja i neke misteriozne okolnosti nisu mirisali na dobro iako je trejler delovao obećavajuće.
I tu ima nekog dinamizma i ludosti, osim par scena jurnjave koje deluju CGI-ovano, ostatak akcije je snimljeno kao da je na samog kamermana otvoren rafal, sve poskakuje u epileptičnom napadu lude simfonije šrapnela koji lete, krvi koja premrežava prostoriju i udaraca koji prodiru u meso.
S druge strane, sama priča deluje pomalo neinspirativno i već viđeno, po stoti put imamo mrzovoljnog i ciničnog korumpiranog pandura na ivici koji pokušava da se iskupi tako što će zaštititi sina poznatog gradskog moćnika dok se i sam nalazi u međuskoru sukoba azijskih mafijaša i drugih korumpiranih pandura.
Hardi je jedno tane, gvozdeno đule od lika koji ne ulaže u svoj lik skoro ništa do te neke pandurske krutosti i tragičnosti, nešto što bi 90-ih Brus Vilis odradio sa mnogo više duše i šarma. Ali i pored toga, jasno je da Hardi ima u samom stavu i pogledu barut u venama i da mu ovaj žanr leži, i Evans mu zaista pruža jedan beskrupulozan akcijaš, koji, nažalost, na planu gde bi trebalo da nam bude stalo za akciju pada.
Umesto još jednog akcionog remek-dela kao što je "The Raid" nažalost ovde smo dobili samo jednu korektnu fusonotu žanra.
Evans nije imao sreće da je u međuvremenu njegov rad na "The Raidu" u potpunosti zasenio "Džon Vik" koji je uneo modus koji će se u narednoj deceniji kopipejstovati - a to je stilizovana akcija snimljena često mirnom kamerom u jednom kadru dok je koreografija do tančina uvežbana.
Evans u "Havoc-u" pokušava da vrati u akciju ne samo best of elemete iz "Racije", a to je do šizofrenije nemirna kamera, već i taj neki osećaj preteranosti u svakom smislu honkoških majstora, dakle beskrupulazna pucačina i meci koji ne prodiru u meso već ga razdiru na komade a krv šiklja i talambasa u fontanama.
Evans u "Havoc-u" pokušava da vrati u akciju ne samo best of elemete iz "Racije", a to je do šizofrenije nemirna kamera, već i taj neki osećaj preteranosti u svakom smislu honkoških majstora, dakle beskrupulazna pucačina i meci koji ne prodiru u meso već ga razdiru na komade a krv šiklja i talambasa u fontanama.
I tu ima nekog dinamizma i ludosti, osim par scena jurnjave koje deluju CGI-ovano, ostatak akcije je snimljeno kao da je na samog kamermana otvoren rafal, sve poskakuje u epileptičnom napadu lude simfonije šrapnela koji lete, krvi koja premrežava prostoriju i udaraca koji prodiru u meso.
S druge strane, sama priča deluje pomalo neinspirativno i već viđeno, po stoti put imamo mrzovoljnog i ciničnog korumpiranog pandura na ivici koji pokušava da se iskupi tako što će zaštititi sina poznatog gradskog moćnika dok se i sam nalazi u međuskoru sukoba azijskih mafijaša i drugih korumpiranih pandura.
Hardi je jedno tane, gvozdeno đule od lika koji ne ulaže u svoj lik skoro ništa do te neke pandurske krutosti i tragičnosti, nešto što bi 90-ih Brus Vilis odradio sa mnogo više duše i šarma. Ali i pored toga, jasno je da Hardi ima u samom stavu i pogledu barut u venama i da mu ovaj žanr leži, i Evans mu zaista pruža jedan beskrupulozan akcijaš, koji, nažalost, na planu gde bi trebalo da nam bude stalo za akciju pada.
Umesto još jednog akcionog remek-dela kao što je "The Raid" nažalost ovde smo dobili samo jednu korektnu fusonotu žanra.
Slobodan Novokmet