Combichrist ponovo u Beogradu: Indastrijal žurka za pamćenje
Helly Cherry
Indastrijal’s not ded! Ukratko i u reč, ton i džul tačno, ako ćemo za reper uzeti koncert koji se u subotu, 10. marta dogodio u Beogradu, podno Kalemegdana. A hoćemo! Pred gotovo ispunjenom Zappa bazom žurku za pamćenje priredili su velemajstori indastrijal zvuka – američko/norveški sastav Combichrist. U glavni grad Srbije vratili su se posle gotovo deceniju i po, u okviru turneje „Still Making Monsters” i isporučili fenomenalnu svirku, što je publika i te kako prepoznala i istom merom uzvratila – telima, energijom i glasom. U pomoć su uskočili ništa manje atraktivni i dinamični sastavi Esoterik, Crimson Veil i Extize. Pa da počnemo.
Veče puno jakih melodija otvorio je darkvejv pagan-sint duo Esoterik iz Sjedinjenih Američkih Država, da bi posle pola sata seta štafetu predali ništa manje interesantnijem sastavu Crimson Veil. U pitanju je nešto noviji bend iz engleskog grada Brajtona koji u muzičkom izrazu kombinuje raznorazne pravce, ali bi neka centralna nit bila metalna. Tri su devojke u bendu i jedan muškarac, kurioziteta kao takav. Nego, čim su se išetale na binu, zaokupile su pažnju publike njinim odorama, da ne kažem kostimima. Svaka devojka je bila obučena različito i upečatljivo – bubnjarka u neki sivi jednodelni komad odeće nalik odelu za plivanje, pevačica je bila sva u belom, dok je multiinstrumentaliskinja, isprva takođe u ulozi vokalistkinje, kontrasta li, išetala pred okupljene u crnoj odeždi. I gitarista se opredelio za crnu boju, kako po pitanju šminke – kreon oko očiju, tako i suknje koju je nosio. Jedini muški član ekipe je kod prve numere imao malih tehničkih problema, svirajući faktički u prazno, bez zvuka, ali je ubrzo smetnja otklonjena. Za pola sata seta, odsvirali su nekih 5,6 pesama, tokom kojih smo čuli i videli raznorazne pevačke bravure – od operskih, do onih najekstremnijih, ali i sviračke, pošto se multiinstrumentaliskinja latila i električnog violončela, i harfe, i violine. E da, pevačica je imala i stalak za mikrofon obavijen trnjem i ružama, a na kraju je pred masu išetala sa nekom metalnom, uslovno rečeno, bakljom odakle je kuljao dim. Odličan performans, na više polja!
Posle kraće pauze na red je došao još jedan duo. Francusko-nemački dvojac bez kormilara, pod imenom Extize, zauzeo je čelnu poziciju, iza pulta sa miksetom i jednog ekrana okačenog o isti koji će ih slikom i raznim video prilikama pratiti u narednih četrdesetak minuta. Dakle, nema instrumenata - ako ne računamo jedno bubnjarsko zvono i palicu o čemu ću nešto kasnije - pa bih se pre usudio da prikazano nazovem DJ setom, nego svirkom. No, to ne menja činjenicu da su Extize napravili potpuni haos i vanserijsku žurku, a usudiću se da kažem i nakratko ukrali šou od zvezda večeri. Nisam baš najbolje razumeo koncept grupe po pitanju članstva, pošto mi deluje da se svi osim glavne face i osnivača rotiraju. A njegovo ime je Rafa Hel (Rapha Hell), nosi dugu kosu i naočare sa bodljama. Pred okupljene je išetao u crvenoj odori, dok je njegov muzički sabrat bio u belom. Sve u svemu, momci su bacili jedan ozbiljan set od 10 autorskih pesama, zapalili masu i atmosferu doveli do usijanja. U pitanju je nekakav spoj mnoštva mračnih elektronskih indastrijal i gotik zvukova, uz blage ulete old skul tehno tonova i nešto veselijih melodija. Momci su zajedno pravili šou na bini, da bi se Hel u jednom trenutku sam spustio u narod noseći gorepomenuto bubnjarsko zvono kojim se trudio da održi ritam trake. Kada se vratio na binu dodao je „instrument” nekom momku u prvom redu koji ga je na momenat odmenio. Negde na sredini seta pustili su traku MediEVIL kada je nastala potpuna ludnica u publici, ali i na bini. Budući da se u pesmi pominju imena nekolicine palih anđela i drugih demonskih bića, Hel je za tu priliku u ruci imao neku svetleću spravu na kojoj su se smenjivali simboli „666 filozofije”. Pakleno! Za kraj su izveli njihovu adaptiranu verziju Mortal Kombat teme, koja se, gle čuda, zove Industrial Kombat. Fenomenalan nastup zaista, koji, vrlo verovatno, ulazi među najbolje koje sam ove godine do sada uspeo da pogledam.
Kako je program odmicao, klub se postepeno punio, da bi pred poslasticu večeri bio dobrano ispunjen. Dok smo čekali da krene glavna tačka, dogodila se i jedna komično-zabavna scena. Jedan od konobara je na stepenicama koje vode ka galeriji i muškom toaletu imao svojih pet minuta slave. Na nekoliko sekundi je zavrteo ajncer na jednom prstu što je masa pozdravila aplauzom, a on uzvratio glasnim radovanjem.
Sjajna uvertira za ono što su mnogi čekali celo veče. A to su, a to su, indastrijal gorostasi – Combichrist. Sve je slutilo da nas očekuje brutalan nastup, a kako je Norvežanin Endi LaPlegua, osnivač i frontmen grupe, izleteo na stejdž, tako smo za to dobili i materijalnu potvrdu. Krenuli su neumoljivo, uz Today I Woke to the Rain of Blood, pa u istom maniru nastavili ka Throat Full of Glass i Get Your Body Beat. Ja nažalost Combichrist nisam gledao u prethodnih par navrata kada su posećivali Beograd, ali jesam na Brutal Assault festivalu 2019. u Češkoj, gde su po-ki-da-li. Baš kao i sada. Dve pesme koje su tada svirali i koje su mi ostale u sećanju bile su Follow the Trail of Blood i Can’t Control. U subotu se između njih dve ušuškala Children of Violence, moj adut sa njihovog aktuelnog, prošlogodišnjeg albuma „CMBCRST”, prvenstveno zbog teksta. Doživela je ova izvedba i prvu polušutku večeri, a i lomljavu čaša koje su pale sa stola nedaleko od mene. Veselje! Inače, na molbu zvezda večeri, u klubu nije bilo pušenja, pa smo na miru, bez gušenja i dima, mogli da uživamo u koncertu. Kad bi se takva praksa nastavila nadalje, bila bi to prava uživancija.
Na repertoaru su se našle, između ostalog, numere Electrohead, Sonic Witch i Modern Demon. Endi je sve vreme bio izuzetno agilan. Stalno je trčkarao, penjao se na izdignuti deo bine i pozdravljao publiku, koja mu nije ostala dužna, kako pevajući, tako i skačući i gibajući se u ritmu. I ostali članovi benda su imali svoje mini-performanse, pa je tako basista/klavijaturista završio u jednom trenutku na stejdždajvingu, dok je gitarista Erik13 kažiprstom pozdravljao ekipu iz prvih redova. I tako smo malo po malo stigli do kraja gde su nas dočekale, prvo Violence Solves Everything takođe sa novog albuma, energična i kratka hardkor/pank stvarčica, a onda za sam finiš, njen nastavak Violence Solves Everything Part II (The End of a Dream).
Momci su se potom nakratko povukli sa bine, jer kako posle toliko dugo vremena da odeš, a da se ne vratiš gotovo istog trenutka na bis. A tamo, prvo Denial, pa They. I sad, kad su mnogi mislili da je to - to, usledio je jedan od najvećih hitova grupe. Jedna jedina neponovljiva - Never Surrender. Nema grla u Zapa bazi koje nije zavibriralo na refren ove pesmetine. Endi je na rastanku, pre nego što smo se uslikali, rekao da do narednog susreta nećemo ovoliko dugo čekati jer realno – zašto bismo? Ovaj bend i te kako ima publiku u Beogradu i tu koheziju, redefinisanu u subotu uveče, ne sme nikakva vremenska distanca prekinuti. Elem, bilo je to veče za pamćenje. Ko nije bio, ima za čim da žali, ko je bio, verujem da će se sa mnom složiti.
Posle kraće pauze na red je došao još jedan duo. Francusko-nemački dvojac bez kormilara, pod imenom Extize, zauzeo je čelnu poziciju, iza pulta sa miksetom i jednog ekrana okačenog o isti koji će ih slikom i raznim video prilikama pratiti u narednih četrdesetak minuta. Dakle, nema instrumenata - ako ne računamo jedno bubnjarsko zvono i palicu o čemu ću nešto kasnije - pa bih se pre usudio da prikazano nazovem DJ setom, nego svirkom. No, to ne menja činjenicu da su Extize napravili potpuni haos i vanserijsku žurku, a usudiću se da kažem i nakratko ukrali šou od zvezda večeri. Nisam baš najbolje razumeo koncept grupe po pitanju članstva, pošto mi deluje da se svi osim glavne face i osnivača rotiraju. A njegovo ime je Rafa Hel (Rapha Hell), nosi dugu kosu i naočare sa bodljama. Pred okupljene je išetao u crvenoj odori, dok je njegov muzički sabrat bio u belom. Sve u svemu, momci su bacili jedan ozbiljan set od 10 autorskih pesama, zapalili masu i atmosferu doveli do usijanja. U pitanju je nekakav spoj mnoštva mračnih elektronskih indastrijal i gotik zvukova, uz blage ulete old skul tehno tonova i nešto veselijih melodija. Momci su zajedno pravili šou na bini, da bi se Hel u jednom trenutku sam spustio u narod noseći gorepomenuto bubnjarsko zvono kojim se trudio da održi ritam trake. Kada se vratio na binu dodao je „instrument” nekom momku u prvom redu koji ga je na momenat odmenio. Negde na sredini seta pustili su traku MediEVIL kada je nastala potpuna ludnica u publici, ali i na bini. Budući da se u pesmi pominju imena nekolicine palih anđela i drugih demonskih bića, Hel je za tu priliku u ruci imao neku svetleću spravu na kojoj su se smenjivali simboli „666 filozofije”. Pakleno! Za kraj su izveli njihovu adaptiranu verziju Mortal Kombat teme, koja se, gle čuda, zove Industrial Kombat. Fenomenalan nastup zaista, koji, vrlo verovatno, ulazi među najbolje koje sam ove godine do sada uspeo da pogledam.
Kako je program odmicao, klub se postepeno punio, da bi pred poslasticu večeri bio dobrano ispunjen. Dok smo čekali da krene glavna tačka, dogodila se i jedna komično-zabavna scena. Jedan od konobara je na stepenicama koje vode ka galeriji i muškom toaletu imao svojih pet minuta slave. Na nekoliko sekundi je zavrteo ajncer na jednom prstu što je masa pozdravila aplauzom, a on uzvratio glasnim radovanjem.
Sjajna uvertira za ono što su mnogi čekali celo veče. A to su, a to su, indastrijal gorostasi – Combichrist. Sve je slutilo da nas očekuje brutalan nastup, a kako je Norvežanin Endi LaPlegua, osnivač i frontmen grupe, izleteo na stejdž, tako smo za to dobili i materijalnu potvrdu. Krenuli su neumoljivo, uz Today I Woke to the Rain of Blood, pa u istom maniru nastavili ka Throat Full of Glass i Get Your Body Beat. Ja nažalost Combichrist nisam gledao u prethodnih par navrata kada su posećivali Beograd, ali jesam na Brutal Assault festivalu 2019. u Češkoj, gde su po-ki-da-li. Baš kao i sada. Dve pesme koje su tada svirali i koje su mi ostale u sećanju bile su Follow the Trail of Blood i Can’t Control. U subotu se između njih dve ušuškala Children of Violence, moj adut sa njihovog aktuelnog, prošlogodišnjeg albuma „CMBCRST”, prvenstveno zbog teksta. Doživela je ova izvedba i prvu polušutku večeri, a i lomljavu čaša koje su pale sa stola nedaleko od mene. Veselje! Inače, na molbu zvezda večeri, u klubu nije bilo pušenja, pa smo na miru, bez gušenja i dima, mogli da uživamo u koncertu. Kad bi se takva praksa nastavila nadalje, bila bi to prava uživancija.
Na repertoaru su se našle, između ostalog, numere Electrohead, Sonic Witch i Modern Demon. Endi je sve vreme bio izuzetno agilan. Stalno je trčkarao, penjao se na izdignuti deo bine i pozdravljao publiku, koja mu nije ostala dužna, kako pevajući, tako i skačući i gibajući se u ritmu. I ostali članovi benda su imali svoje mini-performanse, pa je tako basista/klavijaturista završio u jednom trenutku na stejdždajvingu, dok je gitarista Erik13 kažiprstom pozdravljao ekipu iz prvih redova. I tako smo malo po malo stigli do kraja gde su nas dočekale, prvo Violence Solves Everything takođe sa novog albuma, energična i kratka hardkor/pank stvarčica, a onda za sam finiš, njen nastavak Violence Solves Everything Part II (The End of a Dream).
Momci su se potom nakratko povukli sa bine, jer kako posle toliko dugo vremena da odeš, a da se ne vratiš gotovo istog trenutka na bis. A tamo, prvo Denial, pa They. I sad, kad su mnogi mislili da je to - to, usledio je jedan od najvećih hitova grupe. Jedna jedina neponovljiva - Never Surrender. Nema grla u Zapa bazi koje nije zavibriralo na refren ove pesmetine. Endi je na rastanku, pre nego što smo se uslikali, rekao da do narednog susreta nećemo ovoliko dugo čekati jer realno – zašto bismo? Ovaj bend i te kako ima publiku u Beogradu i tu koheziju, redefinisanu u subotu uveče, ne sme nikakva vremenska distanca prekinuti. Elem, bilo je to veče za pamćenje. Ko nije bio, ima za čim da žali, ko je bio, verujem da će se sa mnom složiti.
Timočanin