Psihodelični proto-metal ritual uz Coven u Beogradu

Uz plamen sveća, ples krupnih i sitnih demona iza, na i ispred bine, američki psihodelični, mračni rok i proto-metal sastav Coven, konačno se ovaplotio pred ovdašnjom publikom i održao dobar premijerni koncert u Srbiji, i to u Beogradu. Pioniri mnogo toga u svetu muzike, o čemu ću više nešto kasnije, predvođeni autentičnom i harizmatičnom ober vešticom Džinks Doson na mikrofonu, zasvirali su pred ispunjenim Elektropionirom i priredili prisutnima finu zabavu uz okultne tonove i pojanja, tog petka, ne trinaestog, već 25. aprila 2025. A sada reč, dve o samom ritualu.

Nije ni devet sati, a znoj već kaplje sa lica prisutnih dok mrdaju glave u ritmu zvuka koji dopire sa bine. Za to je zaslužna petočlana grupa Saturday Night Satan iz Atine, kojoj je pripao uvodni deo programa. U pitanju je jedan pitki rok sa uplivima dum i hevi metala. Tekstualni senzibilitet je u skladu sa imenom grupe, a boga mi i očiglednim uticajem starijih kolega koji su ih i poveli na balkanski deo turneje „Magickal Chaos” od pet datuma, gde se ušuškao i ovaj beogradski. Dakle, peva se o različitim utvarama, đavolima i ostalim, uslovno rečeno, zlim silama, a i na mikrofonu je takođe žena – Katerina Garofalidi. Prošle godine su objavili album prvenac „All Things Black”, te je repertoar mahom bio sačinjen od numera sa tog izdanja. Publici su se posebno dopale pesme 5AM i Witches’ Dance, a vala i ekipi na bini što se jasno videlo tokom izvođenja. U par navrata je masa znala da uzvrati na prikazano zalaganje Atinjana i Atinjanke, pa je bilo i skandiranja „hej, hej, hej” i tapšanja u ritmu. Lepa uvertira za poslasticu večeri.

Sve je bilo spremno za šou negde oko 22.10. Uvodni taktovi dopiru iz mraka i sablasno odzvanjaju Elektropionirom. Sve su oči uprte ka bini. Krasi je neuobičajena scenografija – poređane sveće, jedan starinski svećnjak i u centru zbivanja, ni manje, ni više, nego mrtvački sanduk ogrnut tamnom tkaninom. Intro od koga podilazi jeza traje. Na pozornicu izlaze ostali muzičari ogrnuti crnim plaštovima, u jednoj ruci noseći instrument, drugom dodirujući kovčeg posađen uspravno. Skidaju čaršav boje noći sa drvenog sanduka ispod koga se ukazuje obrnuti krst i otvaraju ga. Brojimo sitno. Direktno iz sanduka, obavijena u crni veo, na scenu istupa žena koju sve vreme željno čekamo – Džinks Doson, jedina originalna članica i osnivačica sastava čija će difuzija rifova uskoro ispuniti, i te kako ispunjen koncertni prostor. Skinuvši kapuljaču ogrtača, na licu joj se ukazala svetlucava maska, koja će već na narednoj pesmi biti skinuta. Predstavljanje je ispratio aplauz. Coven može da počne, pa i sonično-vizuelna crna ceremonija.

Vrpca je presečena numerom Out of Luck sa poslednjeg dugosvirajućeg albuma „Jinx” iz 2013, da bi nas potom upustili u jednu okultnu muzičku odiseju od skoro sat vremena, sačinjenu mahom od stvari sa prvog, legendarnog albuma „Witchcraft Destroys Minds & Reaps Souls”. Izdanje je objavljeno daleke 1969, pa vi vidite kako ove pesme lepo stare – baš kao i sama Džinks, čije godine apsolutno ne odgovaraju njenom stasu, a vala ni glasu, koji je služi besprekorno. Shodno tome, nanizali su Black Sabbath, Coven in Charing Cross, White Witch of Rose Hall i Wicked Woman, lični adut mnogih, pa i moj, sa prvenca im. Pesme su aranžmanski doterane i adaptirane, što je uglavnom bio slučaj sa svim numerama sa set liste. Okupana dimom koji je sporadično kuljao sa bine, Džinks je stigla u jednom momentu da se pozdravi sa fanovima u prvim redovima, dok je ostatak auditorijuma delimično tonuo u trans, horski pevao odabrane hitove ili dovikivao vokalistkinji „I love you” (volim te). Čula je i istom merom uzvratila.

Baronica tame i vrhovna rokenrol veštica (termin koji u mom rečniku nosi pozitivno značenje) se na sredini nastupa, tokom izvođenja bezmalo deceniju stare numere The Crematory, latila još jednog u nizu predmeta korišećnih u ovom muzičkom performansu – lobanje. Dok smo još kod scenskih rekvizita, onaj gorepomenuti svećnjak je pak na narednoj pesmi – Choke, Thirst, Die, završio na nekoliko sekundi u publici, upaljen. Inače, ceo nastup je pratila prikladna video podloga u pozadini. Smenjivali su se inserti iz pojedinih filmova gde, jelte, simbolično skakuću demoni i veštice, različiti tematski vizuali i drugi elementi koji su dodatno oplemenili prizor. Vi-džej se nije libio da na video bimu prikaže i sliku Džinks Doson sa omota prvog albuma njenog benda, estetski na tragu postera tada aktuelnih, sada matorih horor filmova. Ne znam da li sam usamljen u ovom zapažanju, ali me verovatno zato u trenutku neodoljivo podsetila na Radojku, fiktivni lik iz „Leptirice”, legendarnog domaćeg ostvarenja Đorđa Kadijevića iz 1973, koju tumači glumica Mirjana Nikolić (RIP).

U lagani finiš se ušlo trakama Black Swan i For Unlawful Carnal Knowledge, takođe sa prvog albuma. Interesantno je da se na unutrašnjim stranama omota ovog izdanja iz 1969. nalaze slike pojedinih članova benda kako rukama pokazuju „sign of the horns”, odnosno đavolje rogove, karakterističan gest prstima i nešto što će u narednim decenijama postati simbol metal supkulture širom sveta. Pevačica čak tvrdi da je ona u tom kontekstu, muzika-satanizam, prva upotrebila ovaj znak, neposredno po osnivanju benda, krajem 1967. Ali ovde nije kraj, Coven je navodno pionir na još nekim poljima. Budući da „furaju taj lou faj, brzi satanizam lajf”, da citiram pomoravskog trepera Nihila, njihova pesma Satanic Mass, isto sa debitantske ploče, smatra se „prvom crnom misom, bilo u pisanom, bilo u audio obliku”. U njoj se takođe u jednom trenutku, navodno prvi put u rok muzici okultnog stila na latinskom uzvikuje „Ave Satanas”, fraza koja će se kasnije često koristiti u brojnim metal podžanrovima. I još jedna trivija: Satanic Mass traje gotovo 13 minuta, koliko je veštica mahom i potrebno za njihovo okupljanje, po kome je bend i dobio ime – koven. Pošto smo zaključili koliko je grupa iz Čikaga uticajna (a nismo ni dotakli Black Sabbath, hehe), idemo dalje, ka finišu.

A tamo – Epitaph i Blood on the Snow. Pravi izbor za zatvoriti ovo lepo veče. Na generalni dojam neznatno je uticao problem sa ozvučenjem koje je znalo da zatrokira i do nekoliko puta tokom jedne pesme. Međutim, to nije omelo, niti pokolebalo Džinks i ekipu. Naposletku su se i poklonili, pogasili upaljene sveće i povukli nazad u bekstejdž odaje. Tokom večeri smo u više navrata mogli da čujemo uzvike poput „pumpaj, pumpaj”, kao i pozdrave predsedniku, da bi sada na red došlo „Koven, Koven“. Nažalost bezuspešno, bisa nije bilo.

Bilo kako bilo, ovaj događaj, u organizaciji neumorne MM concerts ekipe, ostaće, siguran sam, u lepom sećanju fanova. Ostaćemo džentlmeni i nećemo o godinama protagonistkinje, ali se mora apostrofirati ta energija Džinks Doson koju je, uprkos debelom otkucaju biološkog sata, prikazala i podarila beogradskoj publici. U koordinaciji sa mlađim kolegama, bio je to jedan dobar paket i zanimljiva scensko-vizuelno-muzička predstava za sve nas. Ili možda bolje ritual jer ipak, kako je rekla, njihovi koncerti to jesu, još od kraja šezdesetih.

Timočanin