T-error, srećan put u legendu!

Tako i ja, prethodnih nekoliko godina, stojim i posmatram kako bukvalno izlazim iz hardcore priče, potpuno nevoljno i uprkos mojim žestokim naporima da tu ostanem. I onda nekako, kao šlag na tortu, desi se da niški T-error stavi tačku na svoj rad, kao možda poslednji bend iz te neke ere 90-ih i 2000-ih, ere uz čije sam bendove ušao u celu tu priču. Možda sam čak imao i sreće, jer za razliku od nekih bendova, kao što su Discord, Dead Ideas, Definite Choice ili npr. Hang, nišlije sam imao priliku da čujem uzivo, i to nekoliko puta.

Taj petak, 29. decembra 2023. je bio, kraj jedne ere, i nisam se mnogo dvoumio kada sam zapucao za Niš. Sa mnom su išli Aco Pirana, čovek iza kruševačkog benda No Way Back i vlasnik Recording studija Piranha, i moj ortak i brat, Petar Adžemović, čovek koji je legenda čačanske hardcore scene, osnivač i gitarista benda Democratic Terror i moj bivši saborac iz benda Hit By Pain (koji je dobio ime po pesmi niškog benda). Čovek koji je na sceni od 90-ih i koji može iz naftalina da izvuče hardcore bend iz nekog opskurnog mesta iz Litvanije, jer poznaje materiju bolje nego iko koga znam. 

Zašto je važno da ga spomenem? Zato što ga nije mrzelo da doleti na vikend iz Stokholma, u kome trenutno živi, i da se vrati prvog januara u 6 ujutru, samo da bi ispoštovao bend koji voli. Neka to bude pouka za neke mlađe generacije.

Svirku je otvorio bend Figurative Theatre, koji smo uhvatili zadnjih par pesama jer je put iz Čacka za Niš, zbog mojih porodičnih obaveza, bio logistički košmar za organizovati, pa se izvinjavam bendu što ih nisam ispratio kako treba. Radi se o bendu koji je stilski potpuno drugačiji od T-errora ali generacijski pripada niškoj alternativnoj sceni 90-ih. Njihova muzika je u osnovi elektronska sa korenima u EBM-u ali svoj nastup kombinuju sa performansom i angažovanim temama. Sledeće godine obeležavaju 25 godina rada.

Oko pola 11 na binu izlazi T-error, i počinju svoj podugački set pesmom Resurrection. Ekipa i ja se u tom trenutku šalimo kako smo prematori za skakanje i šutke i onako kežual se zavalismo u neki ćošak i kao penzioneri posmatramo svirku. Posle par pesama, Tale pita publiku: "Ima li ovde neko iz Čačka?", krece pesma Hit By Pain i nas dvojica, kao po komandi, pravac ispred bine, gde smo proveli ostatak koncerta. Ima nekoliko fotografija sa te pesme gde moj brat Pero, čovek koji ima 40 godina, skače sa bine, publika ga nosi, dernja se na mikrofon, i to mi je možda najupečatljiviji trenutak večeri - na bini T-error, u publici Hit By Pain. 

Kroz četiri seta, nekoliko promena postava na bini, uskakanja hip hop ekipe Ding Dong u set, čuli su se hitovi Wordz of faith, War, Right to your face, Nema para (da plate drugara), '93, Try me, Here to stay, i za kraj Go Fuck Youself, kao poslednje Fuck you ovog benda. Oko dva sata skakanja i divljanja, i onda naklon publici za kraj. Zvuk odličan, bend navežban, zvučali su moćno i spremno, i kao i mnogo puta ranije sam pomislio, eeee, da je bilo sreće pa da su imali uslove tih nesrećnih devedesetih da bolje i kvalitetnije usnime albume, kakva bi to moćna zaostavština bila... 

Velika pohvala za ekipu iz benda, spremali su se pola godine i sa dva kontinenta i četiri drzave su došli, da na isti dan kada su imali prvu svirku ikad, posle 30 godina, na sjajan način zavrse svoju priču. Tako sjajan, da sam ostao ljubomoran što se moje neke priče nisu završile kao njihova.

Malo druženja sa mnogobrojnim ortacima iz Niša, pa onda kasni povratak u Čačak, usput stajanje u Kruševcu, tri sata spavanja i novi dan ispunjen obavezama. Umora nema, nema ni neispavanosti. Ostaje samo taj odvratan osećaj da više ništa neće biti kao sto je bilo. 

Veterani na bini, veterani u publici, mlađih ljudi na sceni nekolicina, a i oni će, mozda, tek za koju godinu shvatiti šta su ovim koncertom izgubili. I na kraju, veliko hvala bendu T-error za ovaj trenutak, za ovu sjajnu svirku i srećan vam put u legendu.

Autor svih forofrafija je Mihajlo Kitevski a njegovu kompletnu galeriju možete pogledati ovde.