Echo & The Bunnymen: „The Killing Moon“ ili četrdeset godina najlepše pesme o borbi sudbine i volje
Helly Cherry
U neke pesme se jednostavno zaljubiš u prvih sedam sekundi. U trenu osetiš da je stvorena za tebe – privuče te poput nekih ljudi na prvi pogled, ili prvih nekoliko nota, u ovom slučaju odsviranih na Vox gitari sa dvanaest žica.
(Ista gitara je korišćena u uvodu jedne od najužasnijih pesama u istoriji sveta.
Nije, dakle, do instrumenta.)
I zauvek zapamtiš mesto i vreme prvog susreta.
Frekvencija Radija Studio B, godišnja lista “100 veličanstvenih”, početak januara 1986, oko 22h.
*
Tih godina sam imao ritual. Dečački zaljubljen u muziku, i svestan da mi ona pruža mnogo radosti, danima sam se pripremao za emitovanje godišnje liste “100 veličanstvenih” koja je emitovana prvih dana januara na Studiju B. Znajući da će u tih 100 biti mnogih pesama koje bi valjalo preslušavati opet i opet, i da ih sigurno nema u prodavnici ploča - danima pre toga sam ‘pripremao kasete’, kojih nikada nije bilo dovoljno – i razmišljao šta bih mogao da obrišem ili presnimim, da bih imao dovoljno traka na koje ću snimati pesme sa ove liste. Znao sam da o muzici, generalno, znam baš malo, i da mi je glava već puna pesama kojima ne znam ime. Zbog toga ću stiskati ‘record’ posle svake najave, a do polovine pesme ću već proceniti da li snimanje zaustavljam i premotavam traku natrag ili snimam pesmu do kraja, nadajući se da voditelj neće utrčavati pre njenog kraja, ili prekinuti je reklamom, ili džinglom.
Kada je počela “The Killing Moon”, nisam imao dilemu.
Zvučala je kao nešto što oduvek znam, iako smo se te večeri prvi put sreli. To je, valjda, sudbina.
*
Može li genijalno delo nastati iz naizgled nepovezivih elemenata?
“The Killing Moon” je dokaz da su čuda moguća. Za njen nastanak zaslužni su – između ostalog - jedan san, jedno letovanje u Rusiji, balalajka orkestar u holu hotela, i Dejvid Bouvi.
Mnogo godina kasnije Ian Mekalok će reći da se jednog jutra probudio sa tom rečenicom u glavi – „Faith, up against your will“.
„The Killing Moon“ je o svemu, od rođenja preko smrti do večnosti, bogu – šta god to bilo, i večnoj borbi između sudbine i volje. To je moja „biti ili ne biti“.
Ostaje nepoznato da li je tu rečenicu poneo iz sna u noći punog meseca, ali sada znam da je Vil, inače genijalni gitarista, počeo iz štosa da niže akorde iz Bouvijeve „Space Oddity“ unatraške, shvatio da se dešava nešto magično i onda nastavio da radi na tome, sve dok nije oblikovao „najlepšu pesmu svih vremena“, kako je Ian svojevremeno ovu pesmu neskromno najavljivao u medijima. A za najlepši pasaž u pesmi, onaj deo u kojem ta 12-žičana gitara donosi eho istoka zaslužno je jedno veče u Rusiji. Les i Vil, basista i gitarista su se zatekli u foajeu hotela, u kojem je bend svirao balalajke. „Potpuno cheesy kabare. Ali, bilo je fantastično, i inspirisalo nas je da se igramo tim melodijama, sve dok nismo dobili ovo“, reći će kasnije jedan od njih.
*
Echo & The Bunnymen su do sada snimili najmanje dva albuma koji bi se mogli naći na nekoj imaginarnoj, nedovršivoj listi 50 najdražih svih vremena, i napravili neke pesme koje možda slušam i češće od ove.
Ali, ja „The Killing Moon“ više i ne moram da slušam. Mogu da je reprodukujem u glavi do detalja, igrajući se svim zvučnim ukrasima, prateći samo reverbe na gitari, ili nežni doboš na žalost stradalog Pita De Frajtasa, klavijaturu koja u dva tona preleti nad zalivom pod mesečinom, da uđem u tu sliku kada god poželim, sedim na obali kraj mora i gledam kako se sudbina i volja neprekidno prelivaju, u blagim talasima, zauvek.
„The Killing Moon“ je prvi put emitovana 20. januara, 1984.
(Ista gitara je korišćena u uvodu jedne od najužasnijih pesama u istoriji sveta.
Nije, dakle, do instrumenta.)
I zauvek zapamtiš mesto i vreme prvog susreta.
Frekvencija Radija Studio B, godišnja lista “100 veličanstvenih”, početak januara 1986, oko 22h.
*
Tih godina sam imao ritual. Dečački zaljubljen u muziku, i svestan da mi ona pruža mnogo radosti, danima sam se pripremao za emitovanje godišnje liste “100 veličanstvenih” koja je emitovana prvih dana januara na Studiju B. Znajući da će u tih 100 biti mnogih pesama koje bi valjalo preslušavati opet i opet, i da ih sigurno nema u prodavnici ploča - danima pre toga sam ‘pripremao kasete’, kojih nikada nije bilo dovoljno – i razmišljao šta bih mogao da obrišem ili presnimim, da bih imao dovoljno traka na koje ću snimati pesme sa ove liste. Znao sam da o muzici, generalno, znam baš malo, i da mi je glava već puna pesama kojima ne znam ime. Zbog toga ću stiskati ‘record’ posle svake najave, a do polovine pesme ću već proceniti da li snimanje zaustavljam i premotavam traku natrag ili snimam pesmu do kraja, nadajući se da voditelj neće utrčavati pre njenog kraja, ili prekinuti je reklamom, ili džinglom.
Kada je počela “The Killing Moon”, nisam imao dilemu.
Zvučala je kao nešto što oduvek znam, iako smo se te večeri prvi put sreli. To je, valjda, sudbina.
*
Može li genijalno delo nastati iz naizgled nepovezivih elemenata?
“The Killing Moon” je dokaz da su čuda moguća. Za njen nastanak zaslužni su – između ostalog - jedan san, jedno letovanje u Rusiji, balalajka orkestar u holu hotela, i Dejvid Bouvi.
Mnogo godina kasnije Ian Mekalok će reći da se jednog jutra probudio sa tom rečenicom u glavi – „Faith, up against your will“.
„The Killing Moon“ je o svemu, od rođenja preko smrti do večnosti, bogu – šta god to bilo, i večnoj borbi između sudbine i volje. To je moja „biti ili ne biti“.
Ostaje nepoznato da li je tu rečenicu poneo iz sna u noći punog meseca, ali sada znam da je Vil, inače genijalni gitarista, počeo iz štosa da niže akorde iz Bouvijeve „Space Oddity“ unatraške, shvatio da se dešava nešto magično i onda nastavio da radi na tome, sve dok nije oblikovao „najlepšu pesmu svih vremena“, kako je Ian svojevremeno ovu pesmu neskromno najavljivao u medijima. A za najlepši pasaž u pesmi, onaj deo u kojem ta 12-žičana gitara donosi eho istoka zaslužno je jedno veče u Rusiji. Les i Vil, basista i gitarista su se zatekli u foajeu hotela, u kojem je bend svirao balalajke. „Potpuno cheesy kabare. Ali, bilo je fantastično, i inspirisalo nas je da se igramo tim melodijama, sve dok nismo dobili ovo“, reći će kasnije jedan od njih.
*
Echo & The Bunnymen su do sada snimili najmanje dva albuma koji bi se mogli naći na nekoj imaginarnoj, nedovršivoj listi 50 najdražih svih vremena, i napravili neke pesme koje možda slušam i češće od ove.
Ali, ja „The Killing Moon“ više i ne moram da slušam. Mogu da je reprodukujem u glavi do detalja, igrajući se svim zvučnim ukrasima, prateći samo reverbe na gitari, ili nežni doboš na žalost stradalog Pita De Frajtasa, klavijaturu koja u dva tona preleti nad zalivom pod mesečinom, da uđem u tu sliku kada god poželim, sedim na obali kraj mora i gledam kako se sudbina i volja neprekidno prelivaju, u blagim talasima, zauvek.
„The Killing Moon“ je prvi put emitovana 20. januara, 1984.