Bum, tras, Naxatras: Psihodelični Solunci ponovo u Beogradu
Helly Cherry
A može i - ide gas Naxatras. Psihodelični stoner rokeri, sa izraženim tendencijama ka progres(iv)u, vratili su se u Beograd nakon bezmalo pet godina. Budući da bend, posle prvobitnog buma, eksponencijalno raste, a time se logističke prostorne mogućnosti prestonice Srbije sužavaju, koncert je ovog puta održan u znatno većem, i ispunjenom, prostoru - Dorćol placu. Tamo su entuzijastični Solunci, u subotu 28. oktobra, u sklopu turneje „Parallel Realms”, održali fenomenalan nastup, na opštu radost svih prisutnih. Koncert je organizovala agencija Hengtajm.
U muzičkom poduhvatu ponovnog osvajanja beogradske publike, Grci nisu bili usamljeni. Veče je otvorio novosadski sastav Frakhtal. Ovaj instrumentalni trio žanrovski se sastao negde na granici progresiv i post-roka, a uživo deluju izuzetno uverljivo. Prema facijalnim ekspresijama njihovih članova na bini, reklo bi se da izuzetno ozbiljno shvataju muzičarski poziv i da uživaju u svirci. A uživala je i publika u njihovom polučasovnom setu gde su nas upoznali sa sadržajem prošlogodišnjeg im izdanja „Plima”, uz par novih numera.
Bilo je negde oko 22.20 kada se pred ispunjeni prostor Dorćol placa ukazala poslastica večeri – Naxatras. Ovaj grčki sastav iza sebe ima četiri studijska i par živih albuma, ali i više hiljada kilometara pređenog puta, sati provedenih na turnejama i ljudi u publici na različitim meridijanima i paralelama širom Evrope. Srbiju su posećivali više puta, kako Beograd i Novi Sad, tako i festival „Mount of Artan” na Rtnju. U akciju su krenuli numerama „Reflection (Birth)” i „Omega Madness”, koje ujedno i otvaraju njihov poslednji, prošlogodišnji album „IV”. Pošto su ih odsvirali, basista i vokal Džon Vagenas, sa sve majicom grupe Death, pozdravio je Beograd i okupljene, te poručio da im je drago da su ponovo sa nama.
Koncert je počeo odlično, ali je verovatno najbolji trenutak prvog dela nastupa bio kada su izvodili „Journey to Narahmon”, takođe sa novog albuma. Tada se prostorom prolomio vrisak publike i podrška u vidu tapšanja u ritmu. Carski. Iako su većinu repertoara činile pesme baš sa „četvorke”, udostojili su nas i nekih traka sa ranijih izdanja, poput „On the Silver Line” i neprikosnovene „Waves” koja je naišla na, očekivano, sjajnu reakciju publike. Mesta na listi se našlo i za „Horizon“, inače moj lični favorit sa „IV”. Nekako su, po meni, celokupni napredak, darovitost i zrelost grupe inkarnirani u toj pesmi, gde se i taj progresivni momenat, na koji se u poslednje vreme oslanjaju, ukazuje u najboljem svetlu. Baš kao i pre skoro pet godina, koncert su okončali numerom „The Great Attractor”. Još jednom „hvala Beograde” i odoše.
Ali se i vratiše. Posle par minuta iščekivanja, Vagenas se ponovo latio bas gitare, imenjak Delias gitare, Kostas Harizantis dohvatio palice, a novi član, Pantelis Karganas, otišao iza pulta gde su kontroleri, sintovi i ostali alati, ne bi li pristunima skupa pružili još gotovo pola sata kvalitetnog programa. Odabrali su dve vrhunske stvari za bis, obe sa albuma prvenca koji nosi ime po samoj grupi. Bile su to „I am the Beyonder” i „Ent”. Kraj baš kakav treba da bude, na petnaestak minuta do ponoći.
Beograd je tako i ovog puta pokazao da je vrsan domaćin bendovima sa dokumentarca „Greek Rock Revolution” i da ovdašnja publika voli taj upečatljivi (stoner, psaj i teški) rokenrol sa juga Balkana. Čini mi se da je već postao nezaobilazna stanica na turnejama svih tih fenomenalnih bendova, baš kao i Novi Sad. Neka se tako nastavi i potraje. A što se sinoćnje svirke tiče, kratko, jasno i grčki – ola kala.
U muzičkom poduhvatu ponovnog osvajanja beogradske publike, Grci nisu bili usamljeni. Veče je otvorio novosadski sastav Frakhtal. Ovaj instrumentalni trio žanrovski se sastao negde na granici progresiv i post-roka, a uživo deluju izuzetno uverljivo. Prema facijalnim ekspresijama njihovih članova na bini, reklo bi se da izuzetno ozbiljno shvataju muzičarski poziv i da uživaju u svirci. A uživala je i publika u njihovom polučasovnom setu gde su nas upoznali sa sadržajem prošlogodišnjeg im izdanja „Plima”, uz par novih numera.
Bilo je negde oko 22.20 kada se pred ispunjeni prostor Dorćol placa ukazala poslastica večeri – Naxatras. Ovaj grčki sastav iza sebe ima četiri studijska i par živih albuma, ali i više hiljada kilometara pređenog puta, sati provedenih na turnejama i ljudi u publici na različitim meridijanima i paralelama širom Evrope. Srbiju su posećivali više puta, kako Beograd i Novi Sad, tako i festival „Mount of Artan” na Rtnju. U akciju su krenuli numerama „Reflection (Birth)” i „Omega Madness”, koje ujedno i otvaraju njihov poslednji, prošlogodišnji album „IV”. Pošto su ih odsvirali, basista i vokal Džon Vagenas, sa sve majicom grupe Death, pozdravio je Beograd i okupljene, te poručio da im je drago da su ponovo sa nama.
Koncert je počeo odlično, ali je verovatno najbolji trenutak prvog dela nastupa bio kada su izvodili „Journey to Narahmon”, takođe sa novog albuma. Tada se prostorom prolomio vrisak publike i podrška u vidu tapšanja u ritmu. Carski. Iako su većinu repertoara činile pesme baš sa „četvorke”, udostojili su nas i nekih traka sa ranijih izdanja, poput „On the Silver Line” i neprikosnovene „Waves” koja je naišla na, očekivano, sjajnu reakciju publike. Mesta na listi se našlo i za „Horizon“, inače moj lični favorit sa „IV”. Nekako su, po meni, celokupni napredak, darovitost i zrelost grupe inkarnirani u toj pesmi, gde se i taj progresivni momenat, na koji se u poslednje vreme oslanjaju, ukazuje u najboljem svetlu. Baš kao i pre skoro pet godina, koncert su okončali numerom „The Great Attractor”. Još jednom „hvala Beograde” i odoše.
Ali se i vratiše. Posle par minuta iščekivanja, Vagenas se ponovo latio bas gitare, imenjak Delias gitare, Kostas Harizantis dohvatio palice, a novi član, Pantelis Karganas, otišao iza pulta gde su kontroleri, sintovi i ostali alati, ne bi li pristunima skupa pružili još gotovo pola sata kvalitetnog programa. Odabrali su dve vrhunske stvari za bis, obe sa albuma prvenca koji nosi ime po samoj grupi. Bile su to „I am the Beyonder” i „Ent”. Kraj baš kakav treba da bude, na petnaestak minuta do ponoći.
Beograd je tako i ovog puta pokazao da je vrsan domaćin bendovima sa dokumentarca „Greek Rock Revolution” i da ovdašnja publika voli taj upečatljivi (stoner, psaj i teški) rokenrol sa juga Balkana. Čini mi se da je već postao nezaobilazna stanica na turnejama svih tih fenomenalnih bendova, baš kao i Novi Sad. Neka se tako nastavi i potraje. A što se sinoćnje svirke tiče, kratko, jasno i grčki – ola kala.