Zainteresovao sam se za avione, detaljnije i pažljivije i pre nego sam prvi put kročio i u jedan, možda baš zbog toga, iz onog poznatog straha, a onda sam se zaljubio, i u letenje, i u emisije i tekstove o istima, što me uvek podseti na činjenicu da sam odrastao u seocetu koje je, za razliku od ovog nevelikog grada u kom provodim život imalo aerodrom, doduše mali vojni, ali opet. Zujalo je iznad nas, non stop. I tako. Ima u avionima nečeg književnog, to sam zapravo hteo da kažem, za pisce ćete često čuti da su u oblacima, da maštaju i lete, da izmišljaju. Što je tačno i lepo u isti mah, i treba da je tako. Ali, tek ponekad, taj njihov dar sleti, nežno, lagano i lepo kao erbus u sunčanim jutrima na velike piste, sleti i ispiše život sa zemlje, stoprocentno sa zemlje, od početka do kraja. Takvi su Čizmaši.
Po naslovu, i po seriji, i po sadržaju, sve ovo liči na onu klasičnu vojničku srpsku priču, jer u Srbiji se, naročito nekada, život i društvo u njemu najlakše pisao i objašnjavao kroz vojničku čizmu, što je opet bilo logično i normalno, ali je tako retko bilo ovoliko dobro, duboko i jako u isti mah kao u ovom slučaju. Tragičan život dečaka sa sela koji postane podoficir kraljevske vojske u čudnim i turbulentnim godinama između dva velika rata i to u četi jednog, za vojne uslove potpuno atipičnog, neagresivnog i životnog komandanta kojeg na kraju mučki penzionišu. Običan podoficirski život impulsivnog, preiskrenog i pravednog vojnika, koga sve navedene osobine koštaju tog običnog vojničkog života, koga vrela krv odvede u zatvor, pa iz zatvora u zatvor, pa u tešku depresiju i zatvorene zidove duševne bolnice na kraju. Dramatično, bogato, jezički savršeno i briljantno ispričana iz prvog lica, iz njegovih nimalo sređenih i intelektualnih, ali tako iskrenih i jednostavnih misli. Najbolje napisano štivo iz prvog lica koje sam ikada čitao, zapravo. Između tog savršenstva vešto i smisleno ubačena gomila zvaničnih dokumenata iz raznih arhiva koja usputno pokazuju kako su i koliko smutna i teška bila vremena između dva rata u kojima se raspadala velika država zajedno sa životom ovog junaka.
Nakon čitanja shvatam, da je ovo knjiga koja mi je u paramparčad rasturila sistem knjiga koje sam stavio na police ili ubacio u čitač, nije da nekog smislenog sistema uopšte ima, ali i takvog ga je uzela i oduvala. Prvo zato što je tako konstantno i dinamično bujala i svo vreme me držala u izvesnosti da će nešto u nekom trenutku zlokobno da pukne u njoj, ali u neizvesnosti gde će se i kada to desiti. A onda me toliko uljuljkala u priču, da sam zaboravio da eksplozija može da bude tako emotivna, tako lična i tako oslobođena velikih završnica. Podsetila me je na Istvudov film o bokserki, koji mi je uradio isto to, identično, zato sam ga oduvek toliko voleo, zato što me uljuljkao i na kraju nokautirao.
Ali i zato što u svoj gomili korica, listova, papira, slova i reči koje držim u kolekcijama ili sa kojima se kroz čitanja družim, ne postoji ništa slično ovako napisanoj priči. Ovakvih priča, možda ima, ali ovako napisanih, nikako. Ovako narodski, ovako neškolski, ovako seoski u najlepšem smislu te reči, ovako jednostavno, ovako duhovito, urnebesno duhovito i prosto, ovako u jednom dahu ispisano, svakako nikako. Fantastična sposobnost da književnost iz aviona velikih reči i misli spustite na zemlju i celu je preorete i pokažete da i takva zemlja priča, vrišti od priče zapravo.
Marko Gaić
