RENFIELD (2023) – Čak i Kejdžovo bečenje ponekad dosadi
Helly Cherry
Šteta budžeta za šminku koji je verovatno iznosio 90% filma i koja je kofama i crevima nanošena na Nika Kejdža da bi bio neka vrsta "over the top" Drakule između Bele Logušija i kakvog voditelja Grand parade, ali film koji okružuje tu šminku i Kejdža jedva da je prosečna poludečja horor komedija sa naglaskom na komediju koja je sva u slepstiku i u nekom preterivanju i preglumljivanju.
U suštini, priča o Drakulinom posilnom Renfildu pati od nekoliko problema, od kojih prvi čak i nije to što je cela priča o njihovom destruktivnom i toksičnom odnosu već bolje i duhovitije ispričana u seriji "What we do in the shadows", već je prvi čini mi se miskasting Nikolasa Holta kao Renfilda koji, iako je za to glumački sposoban ipak fizički ne podseća dovoljno na Renfilda koji bi i sam morao da bude nešto između čoveka i insekta (deluje mi da bi ovu ulogu mnogo bolje odradio Ilajdža Vud). S druge strane insistiranje na nekoj matriks akciji odvlači ceo film ka raznim nepotrebnim i napornim scenama borbe što pripada nekom drugom filmu. Kejdž je tu da svojim brendom dodatno očudi i raspojasa celu ovu stvar, ali sve što dobijamo od Kejdža jeste jedan glumački ekvivalent seoskom vašaru u kome je plamen zahvatio ringišpil, dakle jednu parodiju koja je puna kolačenja očiju i sumanutog gestikuliranja.
Bilo je ovde i nekih simatičnih detalja, pogotovo u početku kada se crno-belom slikom podsećamo starih Univerzalovih monster filmova, ali generalno ovaj film je promašaj na svim nivoima. Da je bilo više sluha mogla je ovo biti horor komedija u stilu "Fright nighta", ovako će ostati samo fusnota u Kejdžovoj karijeri da je najzad overio i Drakulu.
Slobodan Novokmet