Krajem ove kugom ispunjene 2021. godine Stalker nas je iznenadio jednim hvalevrednim izdanjem – knjigom o Hugu Pratu. I to ne bilo kakvom, već zbirkom od osam svedočanstava o ovom velikom umetniku, što ovo izdanje smešta u ravan sa čuvenom „Željom da se bude beskoristan“ Dominika Ptifoa. Ovde nije reč o tome da li se ove dve knjige takmiče za primat na tome da budu glavni izvor informacija za Pratovu biografiju, već o komplementarnosti ova dva izdanja. Svako ko je čitao „Želju“ zna da je to svedočanstvo o Pratovom životu rečima samog Prata, i ma koliko bogato bilo to je ipak priča jednog notornog mitomana. Prat nije lagao iz koristoljublja ili zavere da svoju biografiju čini egzotičnijom nego što jeste – bog sveti zna da njemu to svakako nije bilo potrebno. Prat je lagao iz zabave. Voleo je da koristi svoj narativni dar da obogati priču detaljima i protka istinu elementima koji to nisu, a sve da bi izmamio u sebi pokoji ponosni osmeh pred očiglednom nevericom slušaoca/čitaoca. Uostalom, kako i sam kaže na početku „Želje“: „Znam trinaest načina da ispričam svoj život. Danas se opredeljujem za sedmi…“ Laganje o Pratu je za Prata bio deo Pratovog mita. Od njega se to očekivalo, i on je tu ulogu zdušno igrao, uveseljavajući najpre sebe.

Ali, reći će zabrinuti čitalac, šta je onda istina u svemu onome? Gde se završava mit a počinje ogoljeni Prat? Pa, tu je. Uvek među redovima, i pažljivim čitanjem može se razgrnuti ta koprena i ogoliti Prat kao takav. Samo, nije to uvek ličnost kakvu bismo voleli da vidimo. 


Tu uskače „Sećam se Prata“. Ivo Pavone, Alberto Ongaro, Stelio Fenco, An Fronije, Gvido Fuga, Mariolina Paskvalini, Lele Vijanelo i Silvina Prat poznaju Prata bolje nego većina drugih. Pavone mu je drugar iz detinjstva, poznaju se još od 13. godine. On i Ongaro su ga pratili u argentinskoj avanturi, a odande je Fronijeova koja će Pratu podariti dvoje dece i biti mu saputnica dugi niz godina. Fenco, Fuga, Mariolina, Vijanelo – sve su to saradnici sa kojima je Prat proveo veliki deo života. Mariolinu, svoju koloristkinju, će čak ovekovečiti kao Veneksijanu u „Kortu“. Fuga? Sećate se svih onih detaljno nacrtanih lokomotiva, vozila i ostalih detalja u „Kortu“ i „Škorpijama“? To je on.

Silvina Prat? Ćerka iz braka sa An Fronije.

Dakle, „Sećam se Prata“ je jedna autentična i iscrpna zbirka svedočanstava o Pratu iz prve ruke i čita se u dahu. Fotografije i skice u knjizi to putovanje čine pitoresknim, a primetno je koliko su neki bili raspričani, dok je nekoliko bilo dosta škrto na rečima. No, u moru tih sećanja, dobrih i loših uspomena, može se naslutiti istina o Pratu, ma kakva bila. A sada kada su korice ove knjige sklopljene, istina je da je Prat bio izuzetno kompleksna i komplikovana ličnost. I svakako su isplivale u prvi plan neke činjenice koje nisu bile toliko istaknute u „Želji“.

Prvo, Prat je bio neverovatno posvećen svojoj umetnosti. Sebe je shvatao ozbiljnije nego što je tada bio status crtača stripova. Neverovatno nadahnut – genije, složiće se svi sagovornici. Crtački genije koji je crtež smatrao svojim rukopisom i koga je sve više redukovao da bi akcenat stavio na naraciju.

Bio je veseo, uživao je da razonodi društvo, smejao se grohotom – i očekivao da se svi smeju sa njim. Ne „očekivao“ – zahtevao! Kreveljio se, bio je duša svake zabave, bančio je nemilice, podsticao na ludosti… Bio je veliki umetnik, i očekivao je da svi prate njegov ritam rada.

Bio je svadljiv, težak, nemoguć za komunikaciju ako niste saglasni sa njim. Grub na rečima i bezosećajan katkad. Svoju decu je voleo, ali bili su mu opterećenje, balast o kome trebaju drugi da vode računa a ne on. Prat je više voleo to da čini izdaleka, neprimetno, da se uveri da je sve u redu, a onda da se zatvori u svoj mikrokosmos rada i stripova.

No, svako svedočanstvo iz ove knjige nosi u sebi tu Pratovu ambivalentnost, ličnost koju je nemoguće ne voleti, a koja vas pak u nekim trenucima guši svojom dominacijom. Tako je valjda sa svim velikim ljudima, a mi, poštovaoci Prata, imamo sreće što možemo da samo uživamo u stripovima koje je ostavio iza sebe. Ali svaki razgovor na kraju dolazi do tog neminovnog trenutka kada na scenu stupa Patricija Canoti kao dominantna figura u poznom periodu Pratovog života. I ma koliko svi sagovornici bili usaglašeni oko toga da je Pratova genijalnost neupitna, još je više ujednačeno mišljenje o Canotijevoj. Prat se promenio otkad je ona ušla u njegov život, postao je distanciran i pre bolesti. A kada se razboleo doslovno je bio druga osoba. Nijedne reči hvale nema za Patriciju i Cong (društvo za zaštitu Pratove ostavštine kojim danas upravlja Canotijeva). Deluje na trenutke kao da je cela knjiga urađena da bi se diskreditovala ona, i da bi se skrenula pažnja na to da se originali i skice koje je Prat ceo život ljubomorno čuvao sada bespravno prodaju. Svako svedočanstvo, ma koliko lepo i zanimljivo bilo, na kraju poprima oblik sudskog transkripta protiv Patricije Canoti i društva Cong. Razumljivo, povređeni su oni koji su sa njim delili dobro i zlo veći deo života, a trijumfovala je ona koja se uključila na kraju trke a pobrala sve nagrade. Verovatno bi ona, da je kojim slučajem uključena u ovu knjigu, rekla slično za ostale – da su samo čekali njegovu smrt da razgrabe ostavštinu.

Ipak, toliko dragocenih trenutaka iz Pratovog života rasejano je među stranicama ove knjige, da revanšizam prema Canotijevoj ne može i neće da pokvari opšti utisak. „Sećam se Prata – Razgovori u Malamoku“ je onaj delić mozaika o Pratu koji je uvek nedostajao.

Nikola Dragomirović