Zoran Sokolović (Infest) o novom albumu, muzici i stvarnosti: „21. vek je, a mi se i dalje igramo rata“
Helly Cherry
Septembar uvek nosi taj osećaj prelaza, leto polako popušta, večeri postaju svežije, a grad menja ritam. U tom raspoloženju, 7.9.2025. godine, u baru Berlin Monroe, seli smo sa Zokijem iz Infesta na razgovor koji je tada bio samo trenutak, a danas dobija novu težinu.
Intervju je nastao neposredno pre predstavljanja novog albuma “Ambassadors of Aggression“ u Domu omladine, u periodu kada su se ideje tek slagale, a energija benda bila na prelomnoj tački. Sada, nakon što je album predstavljen publici, vracamo se tom razgovoru sa jasnijom slikom i dodatnim kontekstom.
Intervju je nastao neposredno pre predstavljanja novog albuma “Ambassadors of Aggression“ u Domu omladine, u periodu kada su se ideje tek slagale, a energija benda bila na prelomnoj tački. Sada, nakon što je album predstavljen publici, vracamo se tom razgovoru sa jasnijom slikom i dodatnim kontekstom.
Cobi: Vi ste krenuli 2002. godine, kako je izgledalo biti metal bend tada i sada?
Zoki: 2002. godine je to bilo mnogo drugačije sa početkom interneta. Mi smo išli od garaže do garaže, vežbali i trudili se i nismo to tako ozbiljno shvatali kao danas. Drugačije je totalno ali mislim da danas samo imamo više žara. To je bilo vreme kada za koncerte nismo imali mnogo mogućnosti zato što je Jagodina mali grad i imali smo jedno mesto gde smo mogli da sviramo. A i teško je bilo organizovati i opremu i prevoz jer smo bili mnogo mladi. Posle je došla gitarijada (Zaječarska) pa je to malo promenilo stvari. Sećam se da smo pobedili glasom publike, to je bilo 2004. godine bili smo baš baš mali. I onda je to krenulo, ja sam želeo da to bude na nekom višem nivou ali naravno mogućnosti nam to nisu dozvoljavale. Bili smo klinci bez para bez ičega. Bilo je drugačije u smislu da je bilo mnogo želje ali malo mogućnosti. Danas je naravno drugačije, imamo više mogućnosti jer smo svi malo porasli a želja je još veća. Mislim da je scena mnogo jača nego tada i mogućnosti su mnogo veće u smislu da bendovi imaju mnogo više prostora da se pokažu putem digitalnih medija. Ali mislim da je tada bilo drugačije jer smo iskoristili mogućnost da se mnogo više borimo za neke stvari.
Nikola: Da propratimo to idućim pitanjem, kada ste shvatili da ste ozbiljan bend, a ne samo ekipa koja vežba po garažama?
Zoki: Pa u principu kada sam ja rešio da se iselim iz Jagodine i dođem za Beograd jer sam želeo nešto više.
Cobi: Da li mislite da je danas teže probiti se kao metal bend zbog interneta i mreža?
Zoki: Mnogo je lakše danas jer digitalni marketing čini čuda. Mislim da je i dan danas to do kvaliteta muzike jer ne možete nikome da prodajete šarene laži. Može da se čuje za bend ali od toga da li će neko da kupi CD ili ploču zavisi od same muzike. Tako da verujem da digitalni marketing može da napravi čudo da se za bend čuje za kratko vreme što je nekada bilo dosta teže. Ali ipak mislim da je do onoga što publika oseća jer ne oseća digitalni marketing nego energiju koju bend nosi sa sobom.
Zoki: 2002. godine je to bilo mnogo drugačije sa početkom interneta. Mi smo išli od garaže do garaže, vežbali i trudili se i nismo to tako ozbiljno shvatali kao danas. Drugačije je totalno ali mislim da danas samo imamo više žara. To je bilo vreme kada za koncerte nismo imali mnogo mogućnosti zato što je Jagodina mali grad i imali smo jedno mesto gde smo mogli da sviramo. A i teško je bilo organizovati i opremu i prevoz jer smo bili mnogo mladi. Posle je došla gitarijada (Zaječarska) pa je to malo promenilo stvari. Sećam se da smo pobedili glasom publike, to je bilo 2004. godine bili smo baš baš mali. I onda je to krenulo, ja sam želeo da to bude na nekom višem nivou ali naravno mogućnosti nam to nisu dozvoljavale. Bili smo klinci bez para bez ičega. Bilo je drugačije u smislu da je bilo mnogo želje ali malo mogućnosti. Danas je naravno drugačije, imamo više mogućnosti jer smo svi malo porasli a želja je još veća. Mislim da je scena mnogo jača nego tada i mogućnosti su mnogo veće u smislu da bendovi imaju mnogo više prostora da se pokažu putem digitalnih medija. Ali mislim da je tada bilo drugačije jer smo iskoristili mogućnost da se mnogo više borimo za neke stvari.
Nikola: Da propratimo to idućim pitanjem, kada ste shvatili da ste ozbiljan bend, a ne samo ekipa koja vežba po garažama?
Zoki: Pa u principu kada sam ja rešio da se iselim iz Jagodine i dođem za Beograd jer sam želeo nešto više.
Cobi: Da li mislite da je danas teže probiti se kao metal bend zbog interneta i mreža?
Zoki: Mnogo je lakše danas jer digitalni marketing čini čuda. Mislim da je i dan danas to do kvaliteta muzike jer ne možete nikome da prodajete šarene laži. Može da se čuje za bend ali od toga da li će neko da kupi CD ili ploču zavisi od same muzike. Tako da verujem da digitalni marketing može da napravi čudo da se za bend čuje za kratko vreme što je nekada bilo dosta teže. Ali ipak mislim da je do onoga što publika oseća jer ne oseća digitalni marketing nego energiju koju bend nosi sa sobom.
Cobi: Novi album nosi naziv “Ambassadors of Aggression” koja je priča iza tog naziva i samog albuma?
Zoki: Pa mislim da je agresija u centru svega onoga što se događa oko nas. Krenuvši od situacije u celom svetu gde ne možeš da upališ vesti i da čuješ nešto lepo već stalno slušamo o tome gde se i kako ratuje. Mislim da je došlo to neko vreme gde ljudi otimaju i uzimaju kao da im je poslednji dan. Ambasadori agresije su zapravo ti koji sa sobom vuku krvave tragove i zato su čak i ns spotu za “Songs of Violence” radili na tome da prikažemo našu viziju toga kako su ljudi u ratu samo potrošna roba zarad nečijeg bogaćenja i nečije koristi. Ljudi se danas igraju rata pa smo mi zato odlučili da kao ambasadori agresije umesto pušaka koristimo našu muziku i naše tekstove prikažemo kako mi to gledamo. 21. vek je a mi se i dalje igramo rata i rata nikada dosta kao da nas istorija nije ničemu naučila.
Cobi: Koja vam je pesma najzahtevnija za izvođenje uživo?
Zoki: Meni lično je “Ambassadors of Aggression”
Cobi: Ima smisla. Iz mog viđenja su vaši koncerti haos u najboljem smislu te reči. Da li vam je draže da svirate velike festivale van regiona ili u manjim mestima u malim klubovima?
Zoki: Ja volim i jedno i drugo. Lepo je otići u manje klubove jer su oni prisniji i onda se ta energija između ljudi oseti. Meni nije važno da li će da dođe 5 ili 500 ljudi, meni je važno da oni uživaju u toj muzici i da im je stalo do te muzike. Mi smo kao klinci ljude koji dođu i bleje na koncertima nazivali pozerima jer smo prosto uvek voleli šutke i to neke ludilo jer i dan danas to radimo ali mislim da je samo do energije, nebitno je stvarno koliko ljudi. Volim ja festivale, imaju oni svoje draži ali ipak više volim male napakovane klubove jer tada kreće pravo ludilo.
Nikola: Koji Vam je koncert ostao zapamćen kao nešto najbolje što može biti?
Zoki: Mnogo teško pitanje. Zvučaće kao kliše ali ja volim svaki naš koncert. Meni je svaki koncert nešto novo zato što prenosimo neku poruku svojom muzikom. Ali mislim da ono što zapravo šaljemo je puno pozitivne energije kroz agresiju i gde ljudi mogu da se pronađu u tom ekstremnom zvuku i svaki koncert mi je priča za sebe. Nemam nijedan speicfičan za koji mogu da kažem da je bio savršen. Dešavalo se da krenemo na turneju, sviramo pred petoro ljudi u sred Nemačke pa da posle dva dana sviramo neki veliki festival. Meni nije bitno koliko je ljudi, meni je samo bitno da je dobra energija i da se sa tim ljudima povežemo.
Zoki: Pa mislim da je agresija u centru svega onoga što se događa oko nas. Krenuvši od situacije u celom svetu gde ne možeš da upališ vesti i da čuješ nešto lepo već stalno slušamo o tome gde se i kako ratuje. Mislim da je došlo to neko vreme gde ljudi otimaju i uzimaju kao da im je poslednji dan. Ambasadori agresije su zapravo ti koji sa sobom vuku krvave tragove i zato su čak i ns spotu za “Songs of Violence” radili na tome da prikažemo našu viziju toga kako su ljudi u ratu samo potrošna roba zarad nečijeg bogaćenja i nečije koristi. Ljudi se danas igraju rata pa smo mi zato odlučili da kao ambasadori agresije umesto pušaka koristimo našu muziku i naše tekstove prikažemo kako mi to gledamo. 21. vek je a mi se i dalje igramo rata i rata nikada dosta kao da nas istorija nije ničemu naučila.
Cobi: Koja vam je pesma najzahtevnija za izvođenje uživo?
Zoki: Meni lično je “Ambassadors of Aggression”
Cobi: Ima smisla. Iz mog viđenja su vaši koncerti haos u najboljem smislu te reči. Da li vam je draže da svirate velike festivale van regiona ili u manjim mestima u malim klubovima?
Zoki: Ja volim i jedno i drugo. Lepo je otići u manje klubove jer su oni prisniji i onda se ta energija između ljudi oseti. Meni nije važno da li će da dođe 5 ili 500 ljudi, meni je važno da oni uživaju u toj muzici i da im je stalo do te muzike. Mi smo kao klinci ljude koji dođu i bleje na koncertima nazivali pozerima jer smo prosto uvek voleli šutke i to neke ludilo jer i dan danas to radimo ali mislim da je samo do energije, nebitno je stvarno koliko ljudi. Volim ja festivale, imaju oni svoje draži ali ipak više volim male napakovane klubove jer tada kreće pravo ludilo.
Nikola: Koji Vam je koncert ostao zapamćen kao nešto najbolje što može biti?
Zoki: Mnogo teško pitanje. Zvučaće kao kliše ali ja volim svaki naš koncert. Meni je svaki koncert nešto novo zato što prenosimo neku poruku svojom muzikom. Ali mislim da ono što zapravo šaljemo je puno pozitivne energije kroz agresiju i gde ljudi mogu da se pronađu u tom ekstremnom zvuku i svaki koncert mi je priča za sebe. Nemam nijedan speicfičan za koji mogu da kažem da je bio savršen. Dešavalo se da krenemo na turneju, sviramo pred petoro ljudi u sred Nemačke pa da posle dva dana sviramo neki veliki festival. Meni nije bitno koliko je ljudi, meni je samo bitno da je dobra energija i da se sa tim ljudima povežemo.
Za kraj, veliko hvala Zokiju što je izdvojio vreme za nas i podelio misli, energiju i priče u opuštenoj atmosferi. Razgovor je bio iskren i direktan, baš onakav kakav Infest i jeste i verujemo da će biti doveka!
Čestitamo Zokiju i celom bendu na novom albumu i svemu što stoji iza njega, radu, upornosti i zvuku koji nastavlja da se razvija bez kompromisa. Želimo vam još puno koncerata, jake publike i novih poglavlja koja tek dolaze!
Za Helly Cherry,
Milica Gojković i Nikola Ilić