Džoel Šumaher – „Betmen i Robin“ (1998)
Džoel Šumaher je uspeo nešto što bi retko kome pošlo za rukom, ubio je Betmen franšizu, ili ju je makar odložio na policu za narednih sedam godina gde će čekati da se pojavi Kristofer Nolan. Džoel Šumaher je stekao reputaciju izvrsnog reditelja triler-drama podjednako dobro se snalazivši sa adaptacijama sudskih zavrzlama („Time to kill“, „Client“) kao i sa teškim dramama sa elementima socijalne satire („Pad“).

Takođe, raniji filmovi obećavali su reditelja neobične energije i jakog vizuelnog stila („The lost boys“, „Flatliners”). A onda se desio “Betmen i Robin”. Prethodni film o Betmenu koji je Šumaher režirao (“Batman forever”) bio je najgledaniji film te godine i pokazao je da će se Šumaherova vizija drastično razlikovati od Bartonove u smislu stila, malo neozbiljnijeg i živopisnijeg pristupa temi. Međutim, niko nije pretpostavio da će kola otići totalno nizbrdo sa filmom “Batman i Robin” koji je postao predmet sprdnje zbog svog hiperkičastog izgleda, očajne glume, smešnog scenarija i generalno izgleda kao da gledamo klizačku predstavu nekog pomahnitalog cirkusa na kokainu. Iako je Šumaher posle toga pametno odlučio da reputaciju povrati malim, mračnim trilerima kao što su “8 mm” ili “Telefonska govornica”, njegovi poslednji rediteljski napori dokazuju da ga je Holivud ćušnio u B produkciju i da su šanse za njegov ozbiljan povratak svedene na minimum.

Vilijam Fridkin – „The Sorcerer“ (1977)
Vilijam Fridkin, jedan od najtalentovanijih američkih reditelja u poslednjih 50 godina, upao je u zamku sopstvene odličnosti i prevelikih očekivanja. Nakon što je snimo dva apsolutno nepobediva žanrovska klasika i dva putpuno različita filma – ikonografki horor blokbaster “Isterivač đavola“ i krimi akcionu dramu „Francuska veza“, Fridkin je tražio način da nekako nadmaši samog sebe i svoju besprekornu reputaciju. Nažalost, uradio je sasvim suprotno, iako je rezultat toga bio sjajan film. U pitanju je „The sorcerer“ – rimejk francuskog filma „Nadnica za strah“, o grupi izgnanika koji negde u bespuću Južne Amerike treba da prevezu nekoliko kamiona nitroglicerina preko negostoljubivog terena da bi se digla u vazduh pomahnitala bušotina nafte. Koncept koji je kao stvoren za jedan od najnapetijih trilera ikada snimljenih. Međutim, insistiravši da se sve snima na autentičnim lokacijama, Fridkin je od snimanja napravio noćnu moru, a budžet filma premašio je debelo zacrtane troškove. Iako je rezultat jedan sasvim pristojan film koji sadrži makar dve nezaboravne scene (kamion koji prelazi most od trske), američka publika ga nije lako progutala, i film je ispao veliki gubitnik na blagajnama. Fridkinova karijera nakon toga nikad nije dosegla status njegovih početnih uspeha iako se trudio da učestalo izbacuje filmove. Neki od njih, kao što su „Gluvarenje“ sa Alom Pačinom bili su čak predmet učestalih kontroverzi i vratili su novac, ali nekako od Fridkina posle toga nije stizao onaj sledeći ikonički kultni film. Pre dve godine dokazao je da još ima snage da uz minimalna sredstva izvuče najbolje od sebe malim opakim trilerom „Killer Joe“.

Majkl Ćimino – „Heaven’s gate“ (1980)
Nakon epske porodično-ratne drame „Lovac na jelene“ iz 1978. Majkl Ćimino je neplanirano dosegao vrhunac karijere. Dobivši čak dva Oskara za ovu potresnu priču o ratom razrušenim porodicama, prijateljstvu i psihičkoj stabilnosti glavnih junaka, delovalo je da je njegov sledeći projekat sigurni hit na svim poljima. Međutim, Ćimino je upao u zamku sopstvene megalomanije i kompleksa više vrednosti, te je snimio četvorosatnu vestern epopeju „Haevan’s gate“, film prepun montažersko-rediteljskih manjkavosti usled čestih skraćivanja i premontiranja, film prepun polupoznatih i poznatih glumaca od kojih niste sigurni ko je ko i kakva im je svrha, i pre svega film sa tematikom koja izgleda nikoga nije zanimala. Napomenimo samo da je film koštao astronomskih 40-ak miliona što je za ono vreme bio budžet ravan današnjem „Avataru“, a da od tog novca nije vratio gotovo ništa skoro zauvek cementirajući Ćiminovu karijeru i prilepvši mu etiketu osobe nazahvalne za rad i saradnju. Ćimino je snimio još 4 filma posle ovog debakla, međutim nijednim nije povratio slavu stečenu „Lovcem na jelene“.

M. Najt Šjamalan – (Lady in the water, The happening, itd. itd.)
Bukvalno sve što je Šjamalan snimio posle “The Village” bio je samo još jedan ekser u kovčegu njegove posustale karijere. Počeo je kao iz snova, snimivši četiri respektabilna filma, sjajne “Šesto čulo” i “Nesalomive”, diskutabilne, ali vrlo gledane “Znake” i solidnu misteriju “The Vilage”. Ali onda je pomislio da je talentovaniji nego što jeste, sujeta i taština katapultirali su njegov ego u neslućene visine što se automatski odrazilo na kvalitet njegovih scenarija. Teško je odlučiti se koji je film konačno nokautirao njegovu karijeru, ali u redu je pretpostaviti da je sve počelo brljavom fantazijom “Lady in the water”, a nastavilo se smešnim “The happening”. Posle toga pokušao je da se izvadi sa dve sigurice, ali nije ništa uradio do uvredio fanove širom sveta i pljunuo na ostatak svoje biografije – “Last airbander” i “After earth” filmovi su kojih bi se postideo i neki reditelj filmova koje uobičavaju da puštaju na Pink Ekšn 3. Sumnjamo da je ovo kraj Šjamlanove karijere, predstoji mu sigurno još pokoji projekat, ali ne verujemo da će budžeti sa kojima bude radio biti veći od prosečne srpske potrošačke korpe.

Čarli Čaplin – Veliki diktator
Zvuči čudno, ali najpopularnij Čaplinov film, ujedno je i onaj koji mu je doneo najviše problema. Čaplinova oštra i vrlo direktna satira koja je ciljala Hitlera i nacističku Nemačku bio je u to vreme najgledaniji Čaplinov film, međutim umesto priznanja i lovorika usledilo je interesovanje FBI-ja za Čaplinove političke delatnosti. Uskoro su usledile optužbe za simpatisanje komunističke partije, što je bilo “no, no” u Americi tih godina, a loša klima koja se dizala oko Čaplina uslovila je da njegov sledeći film “Gospodin Verdu” bude surovo izviždan na premijeri i uglavnom ignorisan. Poraženi Čaplin se uskoro povukao u Švajcarsku, a revitalizaciju je doživeo tek Oskarom za životno delo koji mu je dodeljen 1972. godine.

Slobodan Novokmet