Drugo veče Urban Muse festa: zvuk devedesetih, mladi tragom svojih heroja



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Trebalo mi je par dana da sredim svoje utiske sa druge večeri Urban Muse festa. Događaj je, nesumnjivo, drugačiji. Tri večeri, po tri benda sa hardcore, grunge, punk, street i rock scene. I sve to organizovano u nekadašnjoj kancelariji, sa fantastičnim pogledom na Trg republike, odličnu, gotovo domaćinsku atmosferu i progresivne organizatore. Za razliku od velikih festivala osmišljenih da se svide svakome i dolazećeg Indirekta koji, s pravom, ove godine gazi duboko u eksperimentalnu i indie scenu, ovo je događaj za one koji nisu baš toliko tradicionalni, ali nisu ni voljni da se upuste u nešto što nikad nisu čuli.

I to je odlično jer nam je baš takav događaj nedostajao. Mlađi izvođači koji se ne povinuju ukusu najvećeg dela publike, ali nisu baš ni indie kids su zaslužili jedan pošteni „showcase“.

Nekim čudom nikad nisam otišla u Jazz bar „Centar“. Poslednje što bih pomislila jeste da ga kao rođena Beograđanka odrasla par stotina metara izvan kruga dvojke neću pronaći gotovo trideset minuta i da ću zbog toga propustiti prvi bend, Black Dot. Iz jedne od obližnjih zgrada me upućuju na potpuno pogrešno mesto i treba mi dosta vremena da u loše odabranoj obući obiđem ceo Obilićev venac i gornji deo Knez Mihailove, tražeći nešto što je navodno premešteno, a nikad ga niko nije premestio. Shvatila sam tek kada sam videla šareno svetlo iz jedne prostorije u zgradi „Beoizloga“ i KCB. Penjem se gore, pokazujem svoju kovid propusnicu i tu sam.

Drugi bend, Kulise - do proleća 2020. Ovaj bend, nekada poznat pod imenom Bob Rok, je već na sceni i jaki rifovi gitarskog dua, te falseto na prvoj numeri „Simbioua“ koji bi u crtanom filmu razbijao prozore i te kako prijaju publici. Jagodinska četvorka prošle godine izdala je svoj prvi album, pod imenom „Strpljen spašen“, za Menart - što znači da će se nekim drugim recenzentima gotovo sigurno nalaziti na shit listi, ali i to je publicitet. Ova četvorka je prošle godine bila selektovana za petrovačku Rokerijadu, te stigla do polufinala Festovog demo festa, gde sam ih prvi put i slušala.

I od tad su mnogo napredovali. Poslednje večeri pre nego što su počela masovna odlaganja i otkazivanja muzičkih događaja, tog osmog marta prošle godine, bili su mnogo dobri, ali ne tako dobri kao danas. Sad su nepogrešivi, po zvuku najsličniji Red Hot Chili Peppersima na Uplift Mofo Party Plan i Mothers Milk, ali kada bi vokal bio više kao John Frusciante u rock i dance fazama svoje elkektične solo karijere, a manje kao Anthony Kiedis u bilo kojoj fazi, te kada bi izostale bljuvotine koje su obeležile karijeru kalifornijskog benda. Osetićete RHCP, ali nećete imati potrebu da nekoga tresnete, niti će se pojaviti rime poput „Gorilla! Cuntilla!“ I sve ovo nije samo fantazija vašeg gonzo recenzenta, već uticaji na koje je bend više nego ponosan. A publika, da se podsetimo početka teksta, voli nešto što joj je pomalo poznato, ali ne i kopija.

Bend ima velikog obožavaoca koji skakuće tik ispred njih. Frontmen i glavni vokal David Milošević se ne libi da solira ležeći na podu. Drugi gitarista, Dušan Stošić, više voli da skače, i pored skučenog prostora. Šutke koje su tražili tokom par pesama nisu se materijalizovale, ali zato je bilo zabavnih dobacivanja publici i publike koja je uzvraćala, te fanki gruva uz koji se – jednostavno – pleše. Među dvanaest pesama nije se našla nijedna obrada, mada bi prva pesma izvedena na bis, „Fankenštajn“, verovatno mogla mnoge da zavara. Momci su ispraćeni gromoglasnm aplauzom, pošto su zatražili i jedan za sledeći bend.

Na scenu izlazi beogradski Stain. Predstavljeni su kao grunge bend, što bi nekome u 2021. godini možda zvučalo anahrono, ali nama ksenijalcima koji smo nosili flanel i stare farmerke, to je prava poslastica. I znam šta mislite – mora da je u pitanju wannabe Nirvana ili Pearl Jam, bend koji je odavno napustio izvorni zvuk. I tu ćete se prijatno iznenaditi. Jesu se pronašli kroz muziku ovih bendova, ali njihov zvuk više gravitira onim sporijim i nešto mračnijim, kao što su Stone Temple Pilots i Alice in Chains. Frontmen Nikola Đurović, kratko ošišani momak koji baš, baš voli da jednu nogu digne na zvučnik, drmuo je jednu žestoku za glas, a jedini član benda koji i izgleda grandž, gitarista Ivan Ljubičić (cosplay 10/10), krenuo je sa manipulacijom zvukom na pozamašnoj kolekciji pedala i efekata. Mračni zvuk koji bend gaji me je vratio pravo u devedesete. To je više nego dobar znak.

U skladu sa svojim zvukom, ali i sa skučenim prostorom momci ne luduju na sceni, ali zato je njihova publika tu da napravi metež. Sušta suprotnost funk-rock plesanju uz njihove prethodnike. Pošto sam morala da sednem na zemlju u ugao pored tonca, dobro sam prošla jer su ovo zaista bile šutke. Samo je koordinacija sprečila jednog poprilično krupnog momka da ne završi sa glavom među tončevim nogama i ostatkom tela praveći palačinku od mene. To možda zvuči kao scena iz nekog filma za odrasle, ali verujte – bilo bi više nego neprivlačno.

Pored svojih osam autorskih pesama, među kojima se izdvojio singl totalno apatičnog naziva „OK“ (koji bi se mogao ubaciti u soundtrack filma „Singles“, a da to niko ni ne primeti), bend je izveo i tri numere svojih uzora: „Sex Type Thing“ Stone Temple Pilotsa, te „Bleed the Freak“ i „Would?“ Alice in Chains. Sledeći put bih volela da čujem i nešto od izvođača koji se nisu ubili, al’ ne mora. Fuj, kakav loš crnjak. Nisam u formi.

U skladu sa decenijom u koju smo se nakratko vratili, telefon ne radi, a fiksni nigde ne mogu da pronađem. A ni prevoza nema (jer je kasno, da se razumemo), na ulici su policajci u civilu, što se apsolutno uklapa. Ono, kao da smo se svi dogovorili da bude ovako. Nedostaje neko ko iz Yuga 45 pušta domaći Eurodance, bar jedna ćebasta dukserica na gotovo praznom platou ispred spomenika knezu Mihailu, te možda izbledela tabla čokolade na kojoj piše da je broj 1 u Libanu. Eto, toliko je sve ovo bilo stvarno. Znam da prepoznam, živela sam uz MTV Europe, McM, Viva i Viva Zwei. Stoga vam preporučujem da poslušate ove bendove prvom prilikom, po mogućstvu uživo. Ja ću čekati neku drugu da bih čula i Black Dot. 

Urban Muse 2. veče @ Jazz bar centar, Beograd, 23.10.2021. 

izveštaj i fotografije: Iva Tanacković


Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva