THE SUICIDE SQUAD (2021) – Ludo, zabavno, ali bespoentno



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U suštini, imam isti problem sa The Suicide squad-om koji sam imao i sa prvim Deadpool-om – antiteza i dekonstrukcija žanra koja je toliko navalentna da postaje sama sebi svrha, larpurlartističko duvanje u cirkusku trubu u potrazi za novom forom, novim gegom čije odsustvo suptilnosti nakon nekog vremena postaje zamorno.

Džejms Gan jeste uradio ono što se od njega očekivalo i uradio je to najbolje što zna i može – upumpao je u ovu franšizu svoj eskapistički pank-rok „troma-šlok“ senzibilitet stripovskog gika i stvorio atmosferu koja je karnevalsko-ekscentrična, koja vrca od humora, brutalnosti, komičnog nadigravanja i bizarnosti nesvojstvenih superherojštini jer franšiza o, zapravo, suštim antiherojima, žigosanima koji za ćef i groš američke vlade obavljaju prljave poslove i ne zaslužuje drugačiji tretman, zar ne?

Svašta mi je smetalo u prvom filmu iz 2016. godine – hemija među likovima, glavni negativac, upotreba i svrha Džokera u filmu, ali u suštini nisam imao ništa protiv Ajerovog nešto mračnijeg urbanog pristupa koji me je podsećao na Bekstvo iz Njujorka, imao je draž nekog uličnog akcionog filma koji je slučajno ispunjen nikogovićima iz DC palete. Ovoga puta, ta nazovi ozbiljnost zamenjena ja za oživljeni crtani film u kome likovi ispaljuju doskočice kao da pišu aforizme za Ošišani jež, a svaka sekunda kadra ispunjena je ili nekim pokušajem humoriziranja ili nekom nemotivisano nasilnom smrću koja kao da poručuje „vidite kako smo edži i surovi“. 


Inače dobro postavljeni lik Dedošota (Vil Smit) zamenjen je njegovom slabijom verzijom Bladsportom (Ajdris Elba) manje-više sa istom motivacijom, Pismejker je malo komik rilif, a malo bitanga, King Šark (kome glas pozajmljuje Stalone u očiglednoj parodiji na samoga sebe i svoj „usporeni“ govor) samo je zamena za Gruta iz Čuvara galaksije, Harli Kvin ima jednu dobru deonicu po sredini filma, ali ostatak istog postavlja se kao Crna udovica, sa skoro istim borilačkim sposobnostima. Ostali likovi su do te mere bizarni, neupotrebljivo izlišni i sa takvim spektrom luckastih i uvrnutih „sposobnosti“ da za njih nisu čuli ni tvrdokorni poštovaoci stripa.

Dakle ništa preterano originalno, osim same atmosfere koja je žovijalna, uzbudljiva, lepo snimljena, uokvirena i dinamizovana, ali kojoj fali osećanje za „who gives a fuck“, jer kada dva lika pobiju skoro 20 ljudi u nečemu što podseća na nadmetanje „ko će više“, a na kraju se ispostavi da su to bili saveznici, svaka vrsta „brige“ za likove ili njihovu eventualnu smrt leti kroz prozor. Pogotovo kada dekonstrukcija žanra pri kraju prestane i likovi postanu vrlo klasični kvaziheroji sa jasnim moralnim načelima.

U radnji koja je u suštini vrlo cinična i koja za metu uzima i kritiku prema američkoj spoljnoj politici (pogotovo u Latinskoj Americi) i zamešateljskim CIA misijama bilo je potencijala za jednu punokrvnu osudu i provokaciju, koja se nažalost, paradoksalno, ne vidi od litara klovnovske krvi koja se rasipa neštedimice, pogotovo u drugoj polovini filma.

The Suicide squad jeste film dobrog ritma, lakomislene zabave i solidnog repriznog faktora kome ću se nekad u životu vratiti, kao što se čovek pokatkad vrati i sladoledu od koga mu je nekad pripala muka, ali ne mogu da se otresem utiska da je gledanje ovog filma kao da gledate cirkuski ringišpil koji se zavrteo vrtoglavom brzinom pa deca padaju s njega i podleću pod noge keramičkih konja.

Slobodan Novokmet




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva