Dilan Dog: Duboko crnilo — Tragedija u crnom



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ponekad čitalac treba da bude duboko uronjen u skepsu i raspršene iluzije, da bi se tračak nekakvog prosvetljenja probio kroz naslage razbijenih nadanja. Na primer, ja sam odavno izgubio nadu i iluziju da će se u skorašnje vreme Dilan Dog ovaplotiti u onakvu socio-kritičarski fenomen i pop-kulturno šizmatski model kakav je bio kad smo bili mali deci davnih 80-ih i 90-ih godina minulog stoleća. Desi se, tu i tamo, da neka epizodica okrnji tu ljušturu koja se nataložila proteklih decenija. Rekionijeva mega-revolucija, nažalost, podseća na mega-flop – ispostavlja se da mu je impotencija veća no Sklavijeva. Desi se da ubode tačnu kombinaciju ovaploćenih noćnih mora 21. veka, ali više na nivou incidenta nego realne strategije. Sledi nam ta famozna revolucija, ili bolje The Revolucija, od broja 400, a kroz ta odškrinuta vrata smo samo gvirnuli putem „A danas, apokalipsa“ specijalnog izdanja VČ, i nije to loše. Samo što ostaje teskoba da će gorka pilula da usledi već od broja 401. No, do tih bitaka ima još vremena za par talasa korone, pa ko živ a ko mrtav.


Sad se družimo sa poslednjim u nizu ovaploćenih nadanja pre te The Revolucije. Epizoda „Duboko crnilo“, originalni broj 383 a veseločetvrtkovski tek (ili već) 174, najavljena je kao svojevrsni fenomen. Tačnije, dve su tektonske tačke recentnijeg Dilana koje su unapred doživljavane kao pikovi u moru prosečnosti. Prva je povratnička Sklavijeva epizoda „Posle duge tišine“, neobično mlaka tvorevina s obzirom na hajp koji se dizao oko nje. Drugi je „Duboko crnilo“. A njega opet izdvaja scenarista, jer je reč o jedinom Dilanu kojeg je napisao (a po svemu sudeći i kojeg će napisati) legendarni majstor horora Dario Arđento. Dobro, u poduhvatu je Arđentu naveliko pomogao Stefano Pijani, a još više Korado Roi. Prvi je saradnik na scenariju, dok je Roi, naravno, najveći heroj ovog stripa zahvaljujući nestvarnom crtežu i crnilu u koje je zavio epizodu. Premda je akcenat epizode upravo na crnilu, toliko da nam autori njen značaj guraju pod nos i naslovom, utoliko je izbor Roija za crtača značajniji za ukupni doživljaj.

Elem, da otklonimo svaku sumnju: Da li na Arđentovu epizodu Dilana vredi gubiti vreme ili ne? Apsolutno i neporecivo DA. Nije to „onaj“ Dilan, ali nije ni „onaj drugi“, mlaki i razvodnjeni. Arđento i Pijani imaju oštricu i ne plaše se da je upotrebe. Pretpostavimo da sve što valja u ovoj epizodi (u scenarističkom smislu) potiče od Arđenta, dok sve ostalo pripada Dilanu i Pijaniju. Znam, zvuči pakosno s moje strane. Bojim se, ipak, da je upravo tako. Dilan nam je ništa više do somnabulnog statiste koji voli a ne zna zašto voli, i koji juri a ne zna zašto juri. Sve ostalo, ono što zaista valja u ovoj epizodi, odigrava se oko njega. I sve to što valja je zaista crno i peskovito, poput grafičkog izraza koji Roi maestralno koristi tokom stripa. Sve i jeste crno, zavijeno u kožu, bičevano, mučeno, neshvaćeno, pokušalo da pobegne pa se snašlo samo kao objekat daljeg bičevanja. Nemoćno da voli, i nemoćno pred tim da može biti voljeno. Sve to upakovano baš onako kako Arđento voli još od „Suspirije“, a da se naslutiti i ranije. I sve onako kako vole oni koji vole Arđenta. Samo ništa nije tako blještećeg kaleidoskopa boja, okupano u svakojakim tonovima. (Onako kako Arđento voli, a i oni koji ga vole.)

Naravno, govorim sve vreme o pravoj akterki Arđentovog Dilana, Laidi, bičevanoj, potčinjenoj, fetišiziranoj Dilanovoj opsesiji u ovom malom iskoraku u neobičnost. S obzirom na to koliko je epizoda esencijalno o njoj, Laida se iznenađujuće malo pojavljuje. Zapravo nikako, a ipak je sveprisutna i senzualna. Ne treba se stideti pa reći da je Arđentov najveći doprinos Dilanovoj mitologiji to što je uspeo da od nje stvori opsesiju koja narasta i u čitaocu. Svi ostali statisti – a zaista su samo to, uključujući Dilana – nevažni su spram Laide. Ona dominira od Kavenagove naslovnice do poslednje Roijeve table, a jedva da i prozbori s nama. Pardon, sa Dilanom. Teško je ne osetiti se kao stranac u njegovoj koži, isto kao što je teško pobeći od Laidinog bola koji se proteže van fizičke ravni. U ovom pravom ona čak i uživa, jer je ništa spram stvarnog.

No, mnogo je toga rečeno. Sasvim dovoljno, dodao bih. Arđento je opravdao svoj status velikog umetnika, a Dilan je pokazao da i dalje duboko u sebi taji kapacitet da bude strip koji mnogi čitaju sa ushićenjem a ne po navici. Možda će to ponovo i biti, nikad se ne zna. Zasad, evo vam Arđenta, narode, radujte se, jer on sada drži ključeve od carstva crnila. Radujte se, i pokušajte da ne mislite o tome da se sledeća epizoda zove „Automobil koji nije želeo da umre“.

Nikola Dragomirović




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva