SHADOW IN THE CLOUD (2020) – S ludom glavom međ oblacima



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kakav Wonder woman, kakvi bakrači. Evo filma koji je prava i besramna apoteoza feminizmu, skoro pa filmski spomenik podignut ženi kao takvoj – majci, borcu, sili, enegiji koja drži kosmos na okupu i to sve u svetu muških svinja i represora. Mislim da mi 12 tekstova ne bi bilo dovoljno da opišem koliko je ovaj film preteran, opičen mokrom čarapom, blesav, sumanut i „over the top“ posvećen ženi kao mitu, kao faktoru živototvorne snage. 

Šta reći o filmu u kome se glavna junakinja, inače oficir leta, ukrcava u borbeni avion sa sumnjivim i poverljivim paketom, tobože na tajnoj vojnoj misiji, a njene kolege piloti i posada, svi doreda nazadni, mizogini i ljigavi muškarčići, strpaju je, onako džentlmenski i domaćinski, u viseću izvidničku kabinicu koja, možda ne sljučajno, visi kao kravlji vimen na dnu aviona. I to je samo jedna od njenih muka u ovom vojnom avionu koji niotkud napada nekoliko japanskih avio-lovaca, dok ga deo po deo razgrađuje i kvari gremlin (da, dobro ste pročitali, gremilin) koga samo ona vidi, a neobično je takođe bitno sačuvati tajnost paketa koji je ukrcala na avion u sklopu „tajne“ misije.

Da, ovo je radnja filma, a ne košmar koji ste usnili posle preobmno posoljenog ručka. Negde u prvih 45 minuta ovde se čak i krije solidan film. Snimljen niskobudžetno, ali energijom nekakve retro treš eksploatacije iz 80-ih sa sve prigodnom elektronskom muzikom, prvi 45 minuta su kao neka epizoda Zone sumraka, klaustrofobičan triler-horor o devojci zarobljenoj u kabini koja s jedne strane pokušava da ubedi posadu koju čuje samo preko radija da nije luda, a s druge da odbrani svoju žensku čast pred buljukom zadriglih muških drndoša kojima kao da je na čelu istetovirano „žena ne može biti pilot niti ići u rat“.

Ostalih pola sata film u potpunosti menja balans koji ga je do tada vukao u pravcu simpatičnog retro avio-trilera i postaje festival bizarne akrobatske „crtanofilmske“ akcije u kojoj su zakoni fizike i logike tek mrtvo slovo na papiru i koje bi se postideo i Pera Kojot i ptica trkačica. Teško je reći daje zbog toga film loš – on je zapravo toliko blesav da je teško poverovati da uopšte postoji, ali u svoj toj ludosti koja se odigrava na ekranu u poslednjih 20 minuta može se sa zadrškom uživati dok god smo svesni da je ovo što nam se servira plod apsolutne mašte na ekstaziju i da nema veze sa realnošću, pa čak ni sa zdravim razumom.

A feministička agenda se prosto mora progutati jer ona je sveopšti „Raison d’être“ ovog filma, a Kloe Grejs-Morec dati prelazna ocena jer se živa glumački izlomila da nas ubedi da je ovo nešto bolje nego što jeste.

Slobodan Novokmet




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva