Čitanje čudovišnosti tela - Siniša Tucić: "Mehanički monstrumi"



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Poezija služi više gospodara i kao takva, može biti vrlo umirujuća ili napadački nastrojena, urbana ili lišena pojmovnika "gradskog asfalta", čak i nastrojena politici i diskursima koji ne sežu u daleku prošlost.

Ipak, njena glavna uloga je da opiše svet u pesniku i onome što ga okružuje, da leči ali i da opominje, kao oni neugasivi rumunski satovi sa buvljaka (pišti li pišti, ko se seća, zna o čemu pričam).

Ispašće komplikovano za svariti, ali je sve to stihovana pisana reč i zato govori više o nama samima, i o piscima i o čitaocima, otvara rane i vida ih čudovišnom brzinom. 

U ruke mi je došla zbirka pesama Siniše Tucića "Mehanički monstrumi", u izdanju PPM Enklave. Prvo na šta sam pomislio "ovo apsolutno ljudski zvuči" i nisam se prevario. Dobro, pomislio sam i na mecha-robote, ne zamerite. Zbirkom odišu tragovi nečega što je nekad bilo čovečije, tuga, bol, a zatim zamrlost čula, kao posledica utopljavanja u urbanu sredinu, bez neonskog sajberpanka, jer nam ni dodaci u vidu čipova i metala, a ni delovi već postojećeg tela neće pomoći da postanemo bolja bića, već ćemo skliznuti u nepoznatu budućnost, dok su šanse 50/50 za boljitak - dotle je došlo ili će uskoro doći.

Tucić u ovoj zbirci, između ostalog, svo vreme preispituje osetljivost srpskog društva u globalnim razmerama, gotovo ga opisujući sa distopijske distance i dotiče se tema koje su manje-više neprijatne i o kojima se i dalje govori šapatom ili se guši diskusija u začetku. Njih, na sreću ili nesreću, uvek ima mnogo.

Ono što zaista ne bih dodatno da seciram, jer je duh tog vremena iskasapljen sam po sebi, jesu ratovi na tlu bivše SFRJ i SR Jugoslavije - autor je tu zauzeo neutralan stav (barem sam ja to tako doživeo) i pokušao da pruži omanju analizu tih nemilih događaja - iako mi se dopada simbolika jednog kuvala, zajedništvo, jer me podsetilo na moje studentske dane.

Naravno, tu su i alegorije o našem vlastodržačkom sloju društva, koji (verovatno) neće nikad čitati poeziju, niti prepoznati slojeve značenja sadržanih ovde, jer su im dovoljni njihovi pomagači i komentarisanje na bespućima interneta. Neka tako i ostane.

Vi, sa još funkcionalnim mozgom, gutajte ova slova.

Ono što mi je zaista privuklo pažnju i što smatram, da tako jukstapoziciram, "vrednijim" delom zbirke i pokazateljem svečanog minimalizma autorovog stila jesu pesme koje se bave postavkom čoveka u gradskom okruženju, u ave prirodnijoj simbiozi sa modernim tehnologijama, tim neiskorišćenim potencijalom, kao i vrtlogu sopstvenih misli i sopstvenih organa. Poigravanje rečeničnim konstrukcijama, blagi 'štreberski' kapacitet stihova zbog mnogobrojnih referenci, pa i direktnih citata su zapravo književni metod koji obogaćuju situacije u kojima se čovek-lutka, sa skrivenim programatorskim sposobnostima grubo otiskuje u životu i prostoru, psihi i virtuelnim panoramama ljudske prostote, nesnalažljivosti i pritajene dobroćudnosti, skrivene kao tumor.

Pored vešto poturenih, prividnih oksimorona u vidu pravoslavnih pankera (mada, fanzin Smrt Svetu?), ali i slatkorečivih utvara neoliberalnog kapitalizma i odbačenih ljudi zbog različitog pristupa svetu, pola, religije, introvertnosti, invaliditeta (u bilo kom smislu), sve do "normalnog" čoveka, koji poludi zbog beskraja mogućnosti, a i sam je 'hendikepiran' zbog pretpostavljenih pogrešnih osećanja, otuđenosti, dosade, urođene mizantropije i nihilizma - i sve se to vrti u krug pred napretkom civilizacije, koji čeka pogodan trenutak, a on nikako da se nakane.

Oni drugačiji, izopšteni iz društva kroz istoriju mogu promeniti svet, ali to ne uspevaju. Povukao bih paralelu sa parafrazom (nekoga, navodno Debbie Harry) da u rokenrolu nešto novo mogu reći samo žene i homoseksualci, iako je to izrečeno još osamdesetih. Tucić je učinio veće 'svetogrđe' i to transponirao na hermafrodite kao "nepostojeću deponiju ideja" - najjači utisak mi je ostavilo upravo ovo, ne u fiziološkom smislu, već koliko smo toga propustili i koliko je glasova briljantnih umova ugušeno, jer su razmišljali u drugom pravcu. Ogromna tema za razmišljanje i razlog za poniranje u mitologiju i fantazmagorična saznanja.

Kad smo kod gušenja ideja i posvete u naslovnoj pesmi, tu je za pravi primer uzet Vladislav Petković Dis, nepravedno, mnogo nepravedno odbačen pesnik od tadašnje kritike i (suzdržavam se), užasnog Skerlića. Tu su i delići jugoslovenske avangardne i postmoderne poezije, podjednako ismevane i prokažene u zenitu stavaralaštva u evropskim i svetskim krugovima. Sve to dođe na svoje, pa njihove ideje isplivavaju tek sada, u mislima i srcima aktuelnih pesnika.

"Monstrumi" nisu za svakodnevno čitanje radi puke zabave, jer je dozu gorčine potrebno utopiti u jakoj kafi ili piću i cigareti, kako ko preferira i koliko je spreman da se nosi sa "gresima otaca" na našim prostorima. S druge strane, postoji prilika da se nauči nešto novo, da se pronađe makar delić onog iskonskog, od krvi i mesa, vratiti se prirodi (ne i hippie smislu) i prekriti krhotine mehaničkog srca koje smo svi zapatili u međuvremenu i prostoru koji se neprestano širi i sužava oko nas, a borba je jedino u šetnji ili lebdenju nad provalijom koju sami sebi kopamo.

Daniel Tikvicki (Либрарион)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva