Zašto ovo i dalje radim(o)?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U prvom broju svog fanzina Ciklonizacija sam se osvrnuo na dokumentarac Why You Do This? koji je priredio Majkl Daferner, frontmen benda CarBomb. Ukratko, u filmu je Majkl pitao članove benda, kolege sa posla i ljude koje su upoznali tokom turneja, šta je razlog tome što se još uvek toliko cimaju radeći sve ono što rade zarad promovisanja svog benda, a što je umnogome više od puke ljubavi prema muzici.

Ne mogu da govorim za ostatak sveta, ali u našoj zemlji je bavljenje nečim što nema veze sa mejnstrimom daleko od profiabilnog, pogotovo ako ste u rok/metal svetu. Tu, pre svega, ne mislim na apsolutni andergraund, već i na mnoge bendove koji se mogu nazvati popularnima, ali koji su daleko od toga da mogu živeti samo od svoje muzike.

No, ovaj tekst nije o njima, već pre svega o meni, ali i svima nama koji smo daleko iza (ili ispred) bine, a deo smo scene. Svi mi smo najpre fanovi, pa tek onda svedoci koji prisustvuju gotovo sasvim neposećenim, očajnim svirkama ili dok preslušavamo demo snimak koji više zvuči kao poluraspala proba i o kojima moramo napisati nešto što neće delovati kao prosto izručivanje kofe izmeta.

Ljudi koji fotkaju nastupe, oni akreditovani, jesu (kao) fraj ušli na svirku, ali oni su se prethodno dugo vremena lomili po prvim redovima ispred ograde, po mošpitovima i šutkama da bi došli tu gde jesu. Njihova akreditacija jeste plaćena njihovim radom, ali njihova dela (same fotografije) i potonje usluge (foto-sešni) ne mogu postojati ako i oni nisu podmireni – srazmerno plaćeni. Posao jeste nastao iz ljubavi i hobija, ali je opet posao i treba ga ispoštovati.

Recezenti, kolumnisti i oni koji pišu raporte su svoj posao krenuli da rade iz različitih razloga: neki iz zajebancije, neki čisto da vide da li to mogu, neki zato što su u tome videli sebe. Mnogi muzičari su se odlično snašli u toj ulozi, kao i mnogi za koje su sviranje i pevanje teži od nuklearne fizike. I redom su svi krenuli bez nekih očekivanja. Ali, kako je vreme prolazilo i kako je broj potpisanih članaka rastao, tako su se i apetiti povećavali, a srazmerno sa njima i standardi.

Ja prvi ne očekujem da živim od ovoga što radim. Ovaj spisateljski hobi vidim kao način da se ispraznim, da negativne emocije zamenim nečim pozitivnijim, da se te negativnosti rešim na neki kreativniji način. Ne tako mali broj puta su mi kolege sa posla postavljale pitanje: Ima li neke kinte od toga? Njima nije jasno da se jednostavno zadovoljim po kojom akreditacijom ili nekim diskom (koji su opet platežno sredstvo). 


Ni sam ne znam koliko sam objava sa vestima postavio na starom Blogspotu i Fejsbuku ranije, dok ih je na Tumblru preko 150 za poslednja 3 meseca. I to sve bez recenzija! Iskren da budem, preporodio sam se od kako sam pobegao sa Guglove platforme, iako postavljanje jedne vesti i sada oduzima od 5 do 10 minuta. Verujem da to zvuči kao jednostavan posao, što u biti i jeste, ali svaki članak postavljam kada zaista imam vremena za to. Pošto radim po smenama, na poslu se tome ne mogu posvetiti čak ni u noćnoj smeni. Kada se radni dan završi treba mi vremena da se sredim, odmorim i okrepim. To ne znači da ću posle toga biti oran da sednem za komp i latim se rada. E, onda se jednom imejlu nakači još pet-šest (nekad i više) drugih, tako da se svakom od njih treba posvetiti.

Onih pet do deset minuta po objavi mogu biti i više ako se pošiljalac nije setio da uključi linkove soc-mreža, pa onda moram sam da ih pronalazim i postavljam. Promena veličine ili ekstenzije slike (Tumblr je osetljiv na neke stvari), pravljenje kolaža ako ih je više poslato (radi lakše i prostije preglednosti, pogotovo na mobilnim uređajima), sitne ispravke u formatiranju teksta... Sve se mora uzeti u obzir. Onda se link sa kratkim opisom i bitnim tagovima postavlja na FB, te se ili odmah ili u određeno vreme zakazuje za objavljivanje. Mačji kašalj, nema šta.

I to samo u slučaju ako je baš onako kako sam opisao. No, ne tako mali broj puta sam umeo da dobijem mejl sadržine slične ovoj: Ćao, ja sam taj i taj iz benda tog i tog. Objavili smo spot za pesmu tu i tu, evo linka ka Jutjubu. Bili bismo zahvalni da objavite vest o tome.

Samo to i slika benda u prilogu, mada neki ni to ne urade. Kliknem na link, potražim da li postoji info u opisu spota, odem na FB stranicu, nađem neke podatke, nađem odgovarajuću sliku, sklepam tekst, objavim i uglavnom odgovorim na mejl. A ne moram da odgovorim. Zašto bih? Ako bend ne ume da napravi kakav-takav press kit, ako ne ume da u jednom mejlu uključi tekstualni fajl o pesmi, spotu, izdanju, ako ne ume da napiše neki redak o sebi, ako ne navede makar najbitnije linkove, ako nema barem neku fotografiju ili logo pridodat glavnoj poruci, zašto bih ja to radio? To nije moj posao, to je posao nekog od članova benda ili osobe koju su zadužili za to: prijatelja, promotera, izdavača. No, ipak ne ispadnem drkoš, te objavim sve što mogu. Za više od 4 i po godine koliko je Ciklonizacija aktivna, u samo nekoliko navrata nisam reagovao na mejl sa vestima koji mi je poslat, a koji odgovara opisu iz prethodnog pasusa.

Sa druge strane, razumem da ima ljudi koji ne znaju kako ceo proces ide i njima rado izađem u susret.. Ali, nepojmljivo mi je da mnogi sviraju godinama, pa i decenijama i da ne znaju elementarne stvari. Ne treba pisati knjigu od nekoliko tomova - nekoliko rečenica je i više nego dovoljno.

Isto tako ne razumem medije koji dobiju sve potrebne podatke ali opet odluče da ignorišu poruku i da vest ne objave. Opravdanje ne može biti da je mejl završio u spem folderu, jer ja i njega proverim na svakom nalogu koji imam – za svaki slučaj. Naravno, svako ima prava da radi i vodi svoj sajt onako kako misli da bi trebalo i to poštujem u potpunosti. Ali, ako se pokaže kakav-takav trud, ako je neko izdvojio vreme da iskuca sve što je potrebno i da priloži dodatni materijal, onda taj neko zaslužuje da ja izdvojim svoje vreme i postavim vest o tome.

Nekoliko dana pre pisanja ovog teksta sam u kontinuitetu postavio 9 vesti na Tumblr stranici, zajedno sa zakazanim objavama na Fejsbuku. Na to mi je (računajući i kratkotrajne pauze) otišlo oko 2 sata. 120 minuta! Kada bi me neko pitao šta mi je satisfakcija od te rabote, ja zaista ne bih znao da odgovorim. Ciklonizacija je blogić, mali medij koji je i dalje ispod radara pratilaca ovdašnje scene. Možda baš zbog toga i dalje volim da se bakćem time. Jednostavno, lep je osećaj kada konačno objavim vest, kada ceo taj članak izgleda onako kako ja želim da izgleda. Ali, nije samo to u pitanju.

Ciklonizacija postoji zahvaljujući tome što sam počeo da pišem za Helly Cherry. Za isti ne bih pisao da nisam upoznao glavnog urednika Nenada, a sa kojim sam došao u kontakt posredstvom Packeta (JBGK Records) zahvaljujući noise sceni. Samim pisanjem za HC sam upoznao sijaset fenomenalnih ljudi sa kojima sam sarađivao na ovaj ili onaj način i kojih je toliko puno (mahom iz Srbije, ali i inostranstva) da bi mi bilo krivo da u nabrajanju bilo koga zaboravim. Upravo je to ono što mi daje snage i volje da i dalje održavam ne samu Ciklonizaciju, već kompletnu zainteresovanost za UG scenu. Moj rad neće ostaviti trag na čovečanstvo, ali će svakako ostaviti trag kod ljudi sa kojima sam održavao kontakt, diskutovao, razmenjivao mišljenja i kolaborirao u projektima, baš kao što su oni ostavili trag u mom životu. Novac definitivno pokreće svet, ali postoje stvari koji vrede više od bilo koje valute. 

Antonio Jovanović




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva