PET SEMATARY (2019) – Gde zakopati ovaj rimejk?
Helly Cherry
Pojedini kanali na Jutjubu usudili su se izneti čak nekoliko argumentovanih razloga zašto je ovaj rimejk superiorniji od originala iz 1989. godine, ali su promašili obnarodovati zašto je, ako je tako bolji, nimalo strašan, ili čak – uopšte hororičan, ako izuzmemo jedan nepotrebni jump scare momenat pred kraj.
Uopšte, imputirati bilo kakvu superirornost ovom običnom “cash grab” holivudskom muženju iznova otkrivenih Kingovih klasika u odnosu na original u najmanju ruku je drsko i maliciozno. Sniman u jedno bezbrižnije vreme koje nije ovako krvožedno eksploatisalo svaku Kingovu žvrljotinu, original u režiji Meri Lambert odiše čistom kinematografskom “naivnošću” koja, između ostalog, žanje svoje kvalitete i u kempi glumi, i u autentičim lokacijama u Mejnu, čistim prostetičkim maskama, pa čak i u samom Kingovom kameo nastupu kao sveštenika. Da ne zaboravimo neke bisere koji su taj film bezmalo obesmrtili, kao što je “cringe” sumanuto bacanje tate Luisa na kovčeg mrtvog sina koji obara ili briljantne odluke da sestru Zeldu glumi koščati muškarac, da ne spominjemo suvislo rešenje da se staro indijansko groblje snima po danu ili da se Kejdžova smrt prikaže patikicom koja leti kroz vazduh.
U želji da se distancira i pomalo osamostali, ovaj rimejk doneo je niz pogrešnih odluka kojima je sebi skresao krila i destilovao ono što je u original, zapravo, bilo zastrašujuće. Na primer (SPOJLER) odluka da starija ćerka bude ta koju će otac začudnim činom dići iz mrtvih, a ne mlađi sin dočakana je s oduševljenjem, jer, eto, daje priliku zombi-detetu da ima supstancijalniju „misleću“ ulogu u pokolju koji sledi. Naravno, taj pristup je bio dibidus naopak, jer upravo je bizarnost činjenice da je beba Kejdž vaskrsla davala originalu, i samom romanu, onu oštrinu i neočekivanost koja udara u primalni i egzistencijalni deo suštine bića. „Povratničko“ dete uopšte ne mora da bude samostanije u mišljenju i delanju, upravo je Kejdžovo godište predodredilo njegov hororični aspekt i učinilo ga ubojitim – on je s jedne strane sila koja se, kao ni smrt, ne može rečima urazumiti, jer ih ne razume, s druge njegova narušena nevinost činila ga je nesvakidašnje zastrašujućim.
Rimejk, doduše, ima bolje glumce, ali to ne koristi do punog potencijala. Takođe, pokušalo se sa nekim okultnim petljanjem i decom pod maskama koja sahranjuju svoje ljubimce, ali je taj rukavac brzo napušten i neistražen do kraja filma. Sve u svemu, svarljivo, nedijareično, ali u suštini mlako, posno, bezukusno i nezasoljeno. Svi elementi su tu, ali kao da ih je neko ošurio vrelom vodom i ogulio sa njih svu ubitačnost.
Slobodan Novokmet
Uopšte, imputirati bilo kakvu superirornost ovom običnom “cash grab” holivudskom muženju iznova otkrivenih Kingovih klasika u odnosu na original u najmanju ruku je drsko i maliciozno. Sniman u jedno bezbrižnije vreme koje nije ovako krvožedno eksploatisalo svaku Kingovu žvrljotinu, original u režiji Meri Lambert odiše čistom kinematografskom “naivnošću” koja, između ostalog, žanje svoje kvalitete i u kempi glumi, i u autentičim lokacijama u Mejnu, čistim prostetičkim maskama, pa čak i u samom Kingovom kameo nastupu kao sveštenika. Da ne zaboravimo neke bisere koji su taj film bezmalo obesmrtili, kao što je “cringe” sumanuto bacanje tate Luisa na kovčeg mrtvog sina koji obara ili briljantne odluke da sestru Zeldu glumi koščati muškarac, da ne spominjemo suvislo rešenje da se staro indijansko groblje snima po danu ili da se Kejdžova smrt prikaže patikicom koja leti kroz vazduh.
U želji da se distancira i pomalo osamostali, ovaj rimejk doneo je niz pogrešnih odluka kojima je sebi skresao krila i destilovao ono što je u original, zapravo, bilo zastrašujuće. Na primer (SPOJLER) odluka da starija ćerka bude ta koju će otac začudnim činom dići iz mrtvih, a ne mlađi sin dočakana je s oduševljenjem, jer, eto, daje priliku zombi-detetu da ima supstancijalniju „misleću“ ulogu u pokolju koji sledi. Naravno, taj pristup je bio dibidus naopak, jer upravo je bizarnost činjenice da je beba Kejdž vaskrsla davala originalu, i samom romanu, onu oštrinu i neočekivanost koja udara u primalni i egzistencijalni deo suštine bića. „Povratničko“ dete uopšte ne mora da bude samostanije u mišljenju i delanju, upravo je Kejdžovo godište predodredilo njegov hororični aspekt i učinilo ga ubojitim – on je s jedne strane sila koja se, kao ni smrt, ne može rečima urazumiti, jer ih ne razume, s druge njegova narušena nevinost činila ga je nesvakidašnje zastrašujućim.
Rimejk, doduše, ima bolje glumce, ali to ne koristi do punog potencijala. Takođe, pokušalo se sa nekim okultnim petljanjem i decom pod maskama koja sahranjuju svoje ljubimce, ali je taj rukavac brzo napušten i neistražen do kraja filma. Sve u svemu, svarljivo, nedijareično, ali u suštini mlako, posno, bezukusno i nezasoljeno. Svi elementi su tu, ali kao da ih je neko ošurio vrelom vodom i ogulio sa njih svu ubitačnost.
Slobodan Novokmet