Dr. Feelgood je jedan od onih velikih-malih bendova za koje ste sigurno čuli bez obzira kakvu muziku preferirate i jedan od onih bendova koji nema preveliku bazu fanova, ali su im zato ti fanovi odani do koske. Dr. Feelgood je takođe jedna od grupa za koju baš ne možete sa sigurnošću da kažete kojem muzičkom žanru pripadaju. Ja ću da pokušam da uradim taj nezahvalni posao i reći ću da sviraju mešavinu ritma i bluza i pab-roka sa pank stavom. Usudio bih se reći da na našoj muzičkoj sceni postoji nekoliko sastava koji više ili manje podsećaju na Filgude, ali ih neću imenovati. Stariji čitaoci sigurno znaju na koje bendove mislim, a mlađi neka malo istražuju.

Počeci benda dosežu do kraja šezdesetih godina prošlog veka kada su na ostrvu Kanvi, u estuarima reke Temze, u grofoviji Eseks, Lee Colinson i John Sparkes sa bendom Wild Bunch svirali obrade rock i R&B hitova tog vremena po zadimljenim pabovima i klubovima. Dolaskom gitariste pod imenom John “Wilko” Wilkinson u bend, grupa menja ime u Dr. Feelgood kao omaž američkom bluz pevaču i pijanisti Viliju Perimenu poznatijem po nadimku DR-Feel-Good. Dolaskom Johna Martina (zvanog “The Big Figure” zbog svoje pozamašne građe) na radno mesto bubnjara sredinom 1971. godine originalni line-up je bio dovršen. Ustvari, stvari su legle na svoje mesto kad su Collinson i Wilkinson uzeli umetnička imena LEE BRILLEAUX i WILKO JOHNSON.


Nekoliko dobrih, energičnih i zapaljivih nastupa po lokalnim klubovima uslovilo je šansom da nastupaju na, u to vreme, velikom događaju na Vembliju pod naslovom “The London Rock N Roll Show” , 5. avgusta 1972. Istina samo kao prateći sastav Heinz-a Burt-a (ex-člana tada još uvek popularnog benda Tornadoes). Po povratku kući bend je sa neverovatnim entuzijazmom i voljom svirao na lokalu i vrlo brzo dobio epitet beskompromisnog benda koji ne robuje trendovima i svakim nastupom udara “pravo u facu”. Sele se u London gde iz vikenda u vikend oduševljavaju građane britanske prestonice i ubrzo dobijaju ponudu da potpišu ugovor za “United Artists”.

U oktobru 1974. godine izbacuju prvi singl “Roxette” a nekoliko dana pre kraja godine izlazi debi album “Down By The Jetty” koji i pored sjajnih pesama koje će kasnije postati hitovi i njihovi nezaobilazni zaštitni znaci – “She Does It Right” i “I Don’t Mind” nije prodat u očekivanom tiražu ali je prokrčio put sledećem koji je izašao deset meseci kasnije pod nazivom “Malpractice” koji je ušao u britanskih TOP20 albuma što nije bio mali uspeh. “Back In The Night” i obrada Leiber/Stoller hita “Riot In Cell Block No. 9” su obeležili ploču, ali je na ploči bilo još sjajnih pesama kao, recimo “Going Back Home” ili “Watch Your Step”.

Status zvezda Dr. Feelgood stiču live albumom “Stupidity” koji je uspeo da donese sve ono što bend i inače izbacuje iz sebe na živim nastupima: energiju, znoj i beskompromisnu svirku. Došavši do mesta broj 1 na listi britanskih albuma (istina, tamo se zadržavši samo jednu nedelju, odakle ih je zbacio Manfred Manns Earth Band sa svojom pločom “Roaring In Silence”) oborili su svojevrstan rekord. Naime, to je bio prvi živi album u Britaniji koji se popeo na prvo mesto Top lista odmah po svom izlasku. Uspeh “Stupidityja” im je otvorio vrata svih britanskih klubova pa su Dr. Feelgod sledećih nekoliko meseci besomučno svirali diljem Ujedinjenog Kraljevstva i ubirali plodove svoje (trenutne) popularnosti.

U maju 1977. godine svetlost dana obasjava ploču, “Sneakin Suspicion”, četvrti album benda koji po inerciji upada u TOP10, ali ne donosi neznamkakav kvalitet iako su po prvi put imali i hit singl, istog imena kao i album. Dogurao je do 47. pozicije.

Konstantna Vilkova navalentnost da kao glavni kompozitor u bendu učestvuje “više u produkciji i menadžerskim odlukama” kao i frustracije izazvane nemogućnošću bukiranja koncerata po SAD, zalivena sa dosta alkohola i povremenim svađama sa ostatkom benda dovele su do njegove neopozive odluke da napusti bend.

Suprotno očekivanjima, grupa se vrlo brzo konsolidovala i dovela, do tada malo poznatog svirača mandoline (!) u irskom tradicionalnom sastavu Concrete Mick. Čovek se zvao (i još se tako zove) John “Gypie” Mayo. Isto tako brzo izašao je i “Be Seeing You” sa jednim izrazitim hitom “Shes A Wind Up”. Usledio je album “Private Practice” sa kojeg je skinut njihov najuspešniji singl u karijeri “Milk And Alcohol” koji je dogurao do mesta broj 9 na UK TOP listi. Tekst pesme govori o istinom susretu sa Los Anđeleskom policijom posle jednog nastupa sa John Lee Hookerom. U 1979. godini pored redovnog koncertiranja usledili su (ispod) prosečni albumi “As It Happens” snimljen uživo , “Let It Roll”, “A Case Of The Shakes” i “On The Job”.

U novu deceniju bend je ušao ponovo bez gitariste, jer je Mayo hteo da se okrene porodici i napustio je bend. Na njegovo mesto došao je Johnny Guitar, dotadašnji član benda sličnog usmerenja “Count Bishop”. Johnny Guitar je doneo potrebnu svežinu i ploča “Fast Women & Slow Horses” je zvučala nešto bolje nego par prethodnih, ali ni ona nije doneli potrebni come-back. Zato je posle jedanaest godina i bubnjar “Big Figure” odlučio da nastavi svojim putem. Za sobom je poveo i Džonija Gitaru koji se nije dugo zadržao. Od kompletne originalne postave u bendu je ostao samo pevač i harmonikaš Lee Brilleaux koji je sa raznim postavama snimio još nekoliko albuma i svirao po (mahom engleskim) klubovima još uvek pod imenom Dr. Feelgood sve do svoje smrti. Preminuo je 7. aprila 1994. u svojoj 41. godini.

Dr. Feelgood postoji još i danas pod tim imenom. Konstantno nastupa, sporadično snima čak i nove albume, uglavnom živi od stare slave, bez ijednog originalnog člana u postavi. Što bi rekao ko-urednik Dotkoma, gosn Tepić, meni to liči na “mamuzanje mrtvog konja”, ali svako zna svoj put.

Wilko Johnson, nasuprot očekivanjima, nikad se nije vratio u matični bend. Još uvek svira, izbacuje albume, ponekad sasvim dobre. Povremeno glumi. Mala trivija za sve, u seriji “Game Of Thrones” glumio je Ser Ilyna Paynea, kraljevskog dželata, najpoznatijeg po tome što je Lorda Neda Starka skratio za glavu.

Dakle, Dr. Feelgood je jedan od onih malih-velikih bendova koje kada čujete nabace vam osmeh na lice, nateraju da cupkate i pevate refrene i poželite da ste se rodili nešto ranije i nešto severo-zapadnije kako bi mogli da ih pogledate uživo, u naponu snage. Ostaće upamćeni kao bend kog su podjednako voleli i rokeri i bluzeri, a bogami i pankeri…

Zoran Popnovakov (Dotkom)