TRACKS (2014) – Putovanje od 3000 kilometara počinje jednim korakom



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Tracks“ je film snimljen po istinitom događaju i prati neverovatan podvig izvesne Robin Dejvison koja je iz pomalo ezoteričnih razloga odlučila da 1975. godine sama, uz pomoć tek nekoliko kamila i vernog psa, prepešači gotovo celu Australiju, odnosno dopre do njene obale i Indijskog okeana, a jednim delom i kroz vrlo negostoljubivu pustinju. Na tom putu koji je trajao preko 200 dana i obuhvatio preko 2 i po hiljade kilometara Robin se susrela sa različitim iskušenjima, što psiho-fizičkim, što organizacionim, što duhovnim, ali je iz svega trijumfalno izašla kao pobednik učvrstivši teoriju o nepokolebljivosti ljudskog duha i istrajnosti kada se usredsredi na neki cilj, bez obzira na to koliko se besmisleno doimao drugima, i stavši tako rame uz rame sa ljudima koji su hodali po Mesecu ili Feliksom Baumgartnerom koji je skočio sa 36.000 m visine.

Film je režirao Džon Kuran, Amerikanac koji se izuzetno dobro pokazao na polju avanturističke melodrame filmom „Obojeni veo“ koji se dešava u ruralnoj Kini i prikazuje zategnuti toplo-hladni odnos muža i žene (Edvard Norton i Naomi Vots). Ispekavši zanat na pejzažima Kine, Kuran je bio spreman da snimi film koji će pored predstavljanja podviga Robin Dejvison biti i svojevrsna razglednica, ili ljubavno pismo Australiji, negostoljubivom, divljem, neotkrivenom i misterioznom, ali suštinski prelepom kontinentu neukroćene lepote i fascinantne aboridžinske folkloristike i nasleđa. Ono što filmu svakako ne nedostaje je slika Autralije koja postaje lik za sebe, njeni na prvi pogled odbojni, ali intrigantni krajolici ispunjeni začudnom florom i faunom i lutajućim izgubljenim aboridžinskim dušama koje utkivaju sebe u zemlju iz koje su potekli i od koje žive.

Film, reklo bi se, odaje počast Robin Dejvison gotovo do tančina predstavivši njen put, od početka do kraja, od nastojanja da od lokalnih uzgajivača dobije tri kamile koje bi nosile njene stvari na putu, do nevoljnog pristajanja na to da časopis „Nacionalna geografija“ sponzoriše njen put i pošalje fotografa da je slika za vreme tog hodočašća. Ono što je možda najvažnije u filmu, a to je objašnjenje njenih motiva za ovaj put, ostaje nekako pod velom tajne, iako Robin još na samom početku pokušava da objasni razlog, možda ponajviše samoj sebi. S jedne strane u pitanju je avantura samootkrivanja i samospoznaje, želja da se bude sam sa sobom i sa prirodom, da se iskuša granica postignuća i upornosti, a s druge strane u pitanju je beg od nagomilanog bola zbog porodične tragedije, želja da se distancira od ljudi i civilizacije.

Njena želja da bude sama sa sobom na tom putu u više je navrata kroz film potencirana, pogotovo u odnosu prema nametnutom fotografu koji mora da zabeleži njen put. Takođe, odnos koji izgrađuje sa životinjama koje su joj veći deo jedino društvo predstavljen je izuzetno realistično i sentimentalno, bez patetike, ali tako da spoznamo svu punoću uzajamnog poverenja, ali i frustracije koju takav odnos sa sobom donosi (životinje će joj u više navrata i spasti život, ali ga i ugroziti). Ono što film još donekle istražuje je i nemogućnost da se na takav put krene bez morbidne radoznalosti turista i slučajnih prolaznika koji nemaju sluha za čovekovu želju za distancom već u svemu vide spektakl i priliku za fotografisanje, a izvesno poštovanje dobijaju pripadnici aboridžinske kulture koji su predstavljeni kao mudri, ali napaćeni starosedeoci ovog kontinenta koji su zaljubljeni u zemlju i običaje, ali i pritisnuti neumitnostima moderne civilizacije.

Ono što filmu nedostaje je osećaj avanture. Koliko god poduhvat Robin Dejvison bio sam po sebi fascinantan, on nije dovoljan da ispuni dva filmska sata potrebnom količinom „filmičnih“ doživljala, osim nekoliko sitnih opasnosti koje su mogle da se izbegnu boljom organizacijom i manjom tvrdoglavošću, na tom putu se zaista ne događa ništa spektakularno, niti „breathtaking“, što film pomalo čini praznim i izneverenim s aspekta filmske dramaturgije i avanturističkog žanra. Reditelj čak pokušava u jednom navratu veštački da stvori napetost izmišljajući scenu sa zmijom koja se verovatno uopšte nije ni dogodila jer je Robin za to vreme spavala, pa nije mogla ni da posvedoči drugačije. Utisak je da bi jedan drugi reditelj, rođeni Australijanac Piter Vir, dao ovom filmu dozu misterije i dramskog naboja koje je već ostvario u delima kao što su „Picnic at Hanging rock“ ili „Way back“.

Mia Vasikovska, iako malo mlada za ovu ulogu, ipak odrađuje sasvim pristojan posao na ekranu držeći nas sve vreme prikovanim za svoj lik koji ostaje na momente ambivalentan i misteriozan, dok sasvim solidno angažman odrađuje i Adam Drajver kao isprva iritantni, ali dobrodušni fotograf Rik. Pored uloge u blokbasteru „Alisa u zemlji čuda“ Mia Vasikovska ostaje na tragu antimejnstrim filmova, birajući izazovne i zahtevne uloge kao što su one u ostvarenjima „Stoker“ ili „Only lovers left alive“.

Sve u svemu, „Tracks“ ostaje jedno pristojno iako ne sasvim kompletno ostvarenje koje će vas sigurno osvojiti svojom pričom i pejzažima Australije, ali će vas ostaviti i željnim jače i konkretnije avanture koju ipak može da ponudi samo neki drugi scenario. Ovaj odaje dužnu čast poduhvatu Robin Dejvison.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva